"Rođe i njihov Amerikanac"; "Vreme" br. 747

Drage, bivše, kolege, nekada sam, pre 15 godina, za vaš cenjeni časopis izveštavao iz Kana, ali tada nisam mogao ni da sanjam da ćete objavljivati ovakve nebulozne bljuvotine od pisama, u kojima će me nekakve spodobe koje se izdaju za reditelje blatiti bez ijedne jedine osnovane i dokazive teorije. Dakle, ako vam je do istine stalo, objavićete i ovo što ja pišem. Gospodina Đorđa Milićevića upoznao sam pre nešto više od godinu dana, kada sam na poziv Zorana Cvetanovića, vlasnika bioskopa Roda, došao na sastanak Srpskog filmskog centra u osnivanju, koji se održavao u Ministarstvu kulture, još u vreme ministrovanja Branislava Lečića, koji je Đorđa, kako sam kasnije saznao, i doveo u Ministarstvo. Već sama činjenica da niko od distributera (a samo jedan prikazivač) nije bio pozvan, nije mi davala neku nadu da će "koznakojeporedu ujedinjenje svih kinematografskih delatnosti" uroditi bilo čime opipljivim. Oko Đorđa su sedele sve same veličine srpske autorske i producentske kinematografije (one iste koje danas najviše laju na Đorđa), koje su se godinama trudile da nas, distributere i prikazivače, zakonskim taksama opterete ne bi li snimale još svojih remek-dela za nepostojeće srpske bioskope, ali zato mnogobrojne belosvetske festivale, na kojima svaku utešnu nagradu koju dobiju proglašavaju u najmanju ruku za oskare ili zlatne palme, kako bi od države iskukale još para za svoje sledeće celuloidne poduhvate. Krajnje skeptičan, pristao sam da uđem u Upravni odbor Centra u osnivanju upravo na nagovor tih istih veličina (mada je Asocijacija distributera već planirala druga dva predstavnika), koje su smatrale da ću ja imati najveću prohodnost kod budućeg ministra Kojadinovića, koji jeste moj rod – to ni on ni ja nismo krili, a i zašto bismo. Obojica smo u svom poslu bili izuzetno uspešni, on u novinarstvu već trideset godina, ja u kinematografiji dvadeset, i putevi nam se nikada, pa ni danas, nisu ukrštali (i pored zajedljivih, netačnih i zlonamernih komentara dva Paskaljevića i jednog Antonijevića). Dakle, ministar Kojadinović me nije izabrao u Upravni odbor, već Udruženje distributera, kao jednog od dva svoja predstavnika, i profesionalca koji je od svih aktivnih distributera najduže u ovom poslu. Nisam nikada bio jedan od najvatrenijih zagovornika Đorđa Milićevića, a što mi gubitnici na konkursu prebacuju, jedino sam iz principijelnih razloga, kada je Đorđe zatražio da glasamo o poverenju njemu, glasao za, jer sam kao i još sedam članova UO-a smatrao da ne postoji nijedan razlog da mu uskratimo poverenje, a ponajmanje se tim razlogom može smatrati organizovana hajka koju sprovode gospoda Antonijević, Paskaljević, Ristovski uz nepotpisanu podršku još nekolicine nezadovoljnika. Oni isti koji su godinama, decenijama, bili na cuclama svih ministara kulture (od Titovih, oktroisanih pa do Miloševićevih i DOS-ovih), prvi put kada su ostali uskraćeni za prvoboračka, nikad ranije osporavana prava, digli su sve medije u ovoj zemlji, potplatili par novinara i krenuli u besomučnu harangu protiv svih onih koji se još nadaju da se kinematografija u ovoj zemlji može urediti. Đorđe Milićević nema ničiju bezrezervnu podršku, pa ni moju. Ali ako oni isti koji su ga smestili u fotelju 12. februara, već 12. marta pokušavaju da ga iz nje izbace; samo zato što baš njima nije dodelio pare, onda je taj čovek zaslužio da ga podrže svi koji ovoj kinematografiji žele dobro, i žele drugačije a ne prvoboračke filmove. Moralni lik i delo gospodina Antonijevića poznaju svi radnici Beograd Filma iz vremena Male i na njega ne treba trošiti previše reči. Već sama činjenica da je noć uoči odluke Konkursne komisije obećavao oprost duga Đorđu Milićeviću, ako mu "progura" projekat do 200.000 evra, dovoljno o njemu govori. Jedino što uglednom časopisu, poput vašeg, ne priliči da takvim štetočinama posvećuju ovoliko prostora. Nadam se da ćete moje komentar/pismo objaviti u celosti, tim pre što je ovo moja prva reakcija na čitav ovaj slučaj; na one ranije u kojima je pominjano moje ime ("Politika", "Večernje novosti"), opet iz principijelnih razloga, nisam želeo da odgovaram. Srdačno, vaš bivši saradnik

Dragan Jeličić