Na ekspo izložbi u Japanu Hrvatska je pobrala silne pohvale za svoju prezentaciju – sebe. Blago njima. A nije da se i mi nismo trudili. Lupali smo mudrim glavama, imali sajam domaćih brendova, okrugle stolove, predavanja, žirije... sve pokušavajući da smislimo čime bismo i kako mogli da se svetu predstavimo u drugačijem, dakako lepšem svetlu. I išlo nam je kako nam je išlo, kao i inače što nam ide. Učili smo, učili, od srede do petka, al’ se nismo makli dalje od početka. Možda zato što smo početak – preskočili? Jer, pre nego što počnemo sebe da reklamiramo drugima, trebalo bi da sebe izreklamiramo sebi. Ili bar da to radimo istovremeno. Što bi rekli stranci – interni i eksterni marketing. Push i pull tehnika. Povuci da bi te pogurali. Staviš nekom do znanja da ti se dopada, a on počne još više da se doteruje i trudi oko tebe. Učiniš da se zaposleni ponose što rade u tvojoj firmi i firma ti cveta. Da vam kažem, Tito uopšte nije bio mutav. Ono što nam sad dolazi sa Zapada kao team spirit, team building i ostale mađije iz opusa "ujedinjeni u uspehu", ovde se odavno radilo samo pod imenom: sindikalni izleti, parade, sletovi, radničke igre, univerzijade... No, mi ne bi bili mi kad ne bismo stalno izmišljali jedinstvenu, samo našu stranputicu. Svoje nećemo, tuđem ne damo! Ima da lustriramo sve od rata naovamo, pa i antifašizam (ali tako da ne lustriramo ništa i nikoga iz Miloševićeve faze), a iskustva stranih kompanija nećemo primeniti jer nam i firmama i državom gazduju ljudi koje je baš briga za nas. I što pa da nas reklamiraju nama? Nama rezigniranima, nama utučenima, nama za koje je sad i naučno utvrđeno da smo pesimisti. Da bi nas motivisali, podigli nam moral, samopouzdanje, radni učinak? Jes’ pa da se stvarno razmazimo i tražimo od vlade da radi, makar za vreme elementarnih nepogoda ili bar da prska komarce! Kao da za dizanje morala i učinka nije dovoljno to što se trude da od nas sakriju da smo bili i gori nego što smo znali? Zamislite kako bi nas tek "udepresivilo" da su stvarno pootvarali sve grobnice i tajne dosijee, kao što su mogli, a nisu? (Da i ne pominjem da bi njih udepresivilo plaćanje ratne odštete ili šteta od poplave.) Ni Bog otac nas ne bi izvukao iz bedaka, a kamoli interni marketing. Doduše, to i nije pitanje marketinga nego suda, ali, kad vidimo kako nam suđenje traljavo ide i još kad sa najnadležnijeg mesta čujemo da je optužnica na staklenim nogama, jasno nam je da od tog posla nema ništa. Katarze, ponajmanje.

Da stvar bude gora, već petnaest godina samo slušamo kako nas neko neće. Prva nas nije htela Slovenija, pa za njom i ostali, Kosovo nas neće odavno, Crna Gora svako malo, neće nas nešto ni Evropa, bar ne u dogledno vreme, neće nas ni ta "sedmica" po nekoliko kola, nećka se i proleće. Htele su nas samo bombe, sumnjivi prijatelji iz inostranstva i još sumnjiviji iz domaćeg dvorišta. Postalo je stvar imidža da nas se neće. Crnogorske vođe stalno vitlaju referendumom ko barjakom. A ka’ će ne znamo. I niko da nas pita kako se mi osećamo? Kao da nam smrdi iz usta? Toliko su nas ubili u pojam da nam je "ako, tako nam i treba kad smo takvi" postalo uzrečica. Zato bi, pre konkursa za brendiranje Srbije, možda trebalo raspisati referendum. Ne kao politički, već kao marketinški čin. Jer, ako to Crna Gora uradi prva, ne samo da je pogubno po naše samopoštovanje nego je i nekako nefer.