VREME 750, 19. maj 2005. / MOZAIK
Promašeni naučni eksperimenti:
Svetlost N-zraka
Nemoguće je decenijama unapred znati kakvi projekti mogu dovesti do potonjeg razvoja novih tehnologija, a sva očekivanja da sami istraživači načine procenu o upotrebljivosti njihovih saznanja su u najmanju ruku naivna i zapravo ograničavaju manevarski prostor i slobodu istraživanja
|
Nije baš svako naučno istraživanje zasnovano na činjenicama. Više puta se u istoriji nauke dogodilo da naučnici tokom svojih eksperimenata nesvesno, a ponekad i svesno, zaobilaze očigledne činjenice, obično gonjeni kakvim sasvim nenaučnim motivima. To, naravno, izaziva posledice u nauci, ali i izvan nje. Verovatno najbizarniji takav primer jeste evolucionistička teorija slavnog sovjetskog biologa Trofima Denisoviča Lisenka (1898–1976), koja je ostala poznata i kao mičurinizam, nazvana po samoukom biologu iz ranije epohe Ivanu Vladimiroviču Mičurinu (1855–1935). U nameri da na marksističkoj ideološkoj matrici po svaku cenu stvore takozvanu materijalističku teoriju evolucije, Lisenko i njegovi sledbenici odbacili su postojanje kompeticije unutar vrsta i čak negirali klasičnu genetiku i Mendelovu teoriju nasleđivanja, uvodeći neobičnu tezu o "razlabavljenosti" prirode biljnog organizma. Lisenko je čak tvrdio da pšenica koja raste u određenom, divljem prirodnom okruženju može da proizvede seme raži, što je uporedivo sa tvrdnjom da psi koji se zateknu u divljini mogu da porode mladunčad lisice. Uprkos tome, lisenkizam je podržavan od evolucionista širom čitave istočne Evrope.
Mada je protiv nje najviše govorio zdrav razum, Lisenkova razlabavljena teorija postala je dogma na zasedanju Akademije poljoprivrednih nauka SSSR održanom od 31. jula do 7. avgusta 1948. godine. U svom čuvenom govoru pred salom punom najuglednijih agronoma i biologa Sovjetskog Saveza, Lisenko je predstavio najjači argument u prilog svoje teorije: "Drugovi! Pre nego što pređem na završnu reč, smatram svojom dužnošću da izjavim sledeće. Pitaju me u jednoj od beležaka kakav je stav Centralnog komiteta prema mom referatu. Odgovaram da je CK Partije razmotrio moj referat i odobrio ga." Na ove reči, njegove kolege prekinule su ga frenetičnim aplauzom. Nekoliko nedelja kasnije, u broju od 26. avgusta 1948. list "Pravda" objavio je dekret Prezidijuma Sovjetske akademije nauka, u kome je data podrška svim Lisenkovim stavovima. Praktična primena lisenkizma tokom narednih decenija dovela je do pogubnih posledica za sovjetsku poljoprivredu i nanela dugoročnu štetu ekonomiji. Milioni hektara zemlje ispošćeni su primenom Lisenkove tehnike rotacije vrsta, koja nije podrazumevala prihranjivanje.
N-ZRACI: Mada je većina sovjetskih biologa podržavala lisenkizam, njihove zablude bile su mnogo više posledica straha nego naučnih mitova. Tokom pedesetih i šesdesetih godina XX veka u SSSR uopšte nisu bila omogućena istraživanja koja su se otvoreno suprotstavljala lisenkizmu, pošto su Lisenka podržavali vođe Sovjetskog Saveza, isprva J. V. Staljin, a potom i N. S. Hruščov, koji su naivno verovali u njegove tvrdnje da se čitav Sibir sa malim ulaganjem može pretvoriti u plodnu žitnicu. Pokazalo se da su finansijska ulaganja u Lisenkove agrarne eksperimente bila ogromna i uz to sasvim uzaludna. No, obilje drugih primera pokazuje da naučne zablude ne proističu samo iz ideoloških i političkih pritisaka. Promašenost ponekih naučnih eksperimenata potiče i od samozavaranja samih naučnika istraživača, a često od njihove tvrdoglave uverenosti u nepouzdane hipoteze koje se suprotstavljaju empiriji i graniče se sa fantastikom. Tako se francuski fiziko-hemičar Rene Blandlo, sa Univerziteta Nansi, proslavio 1903. godine kada je objavio svoje oktriće čudesnih N-zraka. Kao i mnogi naučnici tog doba, Blandlo je ispitivao nekoliko godina ranije otkriveno X-zračenje, da bi u jednom eksperimentu slučajno došao do otkrića N-zraka. Ovi zraci, emitovani iz živih i neživih tela, navodno mogu da prolaze kroz metale kao što je aluminijum (ne i kroz olovo), a na prizmi od aluminijuma oni se prelamju, sasvim nalik prelamanju vidljive svetlosti na staklenoj prizmi.
|
Kada je Blandlo objavio svoje otkriće, stotine naučnika širom sveta odmah je pokušalo da ponovi njegove eksperimente i dobije N-zračenje. Međutim, tokom sledećih nekoliko godina N-zraci nisu dobijeni ni u jednoj laboratoriji, osim u Blandlovoj. Američki fizičar Robert Vud, zaintrigiran misterijom ovog otkrića, odlučio je da lično proveri Blandlove istraživačke metode te je posetio njegovu laboratoriju gde su u mraku vizuelnim putem detektovani N-zraci prelomljeni na aluminijumskim prizmama. "To je najfascinantnije kod N-zraka", govorio je Blandlo, "oni ne poštuju uobičajene zakone prirode na način kako bi čovek to prvo očekivao." Kada se tokom svoje posete zatekao u mraku laboratorije, Vud je iskoristio priliku i izvadio jednu aluminijumsku prizmu iz postavke eksperimenta, međutim, ništa se nije dogodilo. Nije bilo prizme na kojoj bi se zraci prelamali, a Blandlo je nastavio svoja merenja kao da se ništa nije promenilo. Kasnije je ustanovljeno da je Blandlovoj zabludi doprinela optička iluzija koja se javljala u samoj laboratoriji, a otkriće navodnih N-zraka je rasvetljeno. Deo Blandlove greške potekao je od loše postavke eksperimenta, pošto je pri tako osetljivim merenjima koristio vizuelnu, a ne instrumentalnu detekciju. No, suštinski problemi sa N-zracima jesu zanesenost Blandloa, njegov nekritički pristup istraživanju i krutost u pokušaju da po svaku cenu dokaže postojanje nečega što nije postojalo. Zato se ovaj slučaj često novodi kao tipičan primer takozvane patološke nauke.
HLADNA FUZIJA: Mada često citirani u literaturi, N-zraci su bili naučni promašaj koji je brzo razotkriven i nije ostavio nikakve dugoročne posledice. No, pojedine zablude uspevaju da animiraju veliki broj istraživača i naučnih laboratorija koje uzaludno troše godine rada i ozbiljna finansijska sredstva. Pri tom, to se ne događa samo u istraživačkim ustanovama alternativnog tipa u kojima se proučavaju astrologija, homeopatija, UFOlogija ili kreacionistička biologija, već i u uglednim institutima i na uticajnim univerzitetima. Tako su Martin Flišman i Stenli Pons sa Univerziteta Juta 1989. godine sazvali spektakularnu konferenciju za novinare na kojoj su objavili da su u elektrohemijskoj ćeliji na sobnoj temperaturi napravili hladnu fuziju. Ideja hladne fuzije pojavila se šezdesetih godina XX veka kao mogućnost stvaranja fuzionih tj. termonuklearnih reakcija na niskim temperaturama. Fuzija je nuklearni proces spajanja atomskih jezgara pri kome se oslobađa mnogo više energije nego pri fisiji, cepanju jezgara, a on se prirodno događa u zvezdanoj kori, gde dolazi do fuzije jezgara vodonika u helijum i oslobađanja ogromne energije.
Čovek je uspeo da veštački izazove fuzione procese (kod termonuklearnih bombi), ali još nije ovladano tehnologijom kontrolisane fuzije, što je primamljiv zadatak za savremenu nauku, pošto bi za razliku od običnih nuklearnih fisionih reaktora, fuzioni reaktori proizvodili čistu energiju, bez opasnog otpada i radijacije, i to iz vode. Oni, međutim, zahtevaju tako visoke temperature da je još uvek nemoguće praktično realizovati kontrolisanu fuziju (ne postoji materijal na Zemlji u kome bi se mogla zadržati plazma tako visoke temperature), što je svojevremeno dovelo do pokušaja da se fuzija pokuša ostvariti na nižim temperaturama, iako to ne bi trebalo da bude moguće.
|
Kontroverzna i u sukobu sa teorijom, hladna fuzija je decenijama sa velikim požrtvovanjem istraživana širom sveta, uporedo sa mnogo ozbiljnijim, ali do danas neuspešnim pokušajima da se pomoću magnetnih polja načini Tokamak, pravi termonuklearni reaktor. Kada su Flišman i Pons objavili da su konačno uspeli u svom pokušaju, to je izazvalo senzaciju u naučnoj javnosti. No, njihovo navodno otkriće nije bilo prvo te vrste – do kraja 1990. godine u SAD je objavljen 881 naučni rad u kome je eksperimentalno potvrđena mogućnost hladne fuzije, koji su potpisala čak 92 istraživačka tima nacionalnih laboratorija. Pored toga, hladna fuzija je istraživana i u svim drugim zemljama, sa mnogo navodnih pozitivnih rezultata. Međutim, pažljiva analiza ovih radova pokazuje da je većina potvrda na granici statističke greške, a presudna zamerka većini jeste to što ovi eksperimenti nisu ponovljivi na drugim mestima pod identičnim uslovima. Sličnu sudbinu doživelo je i medijski najeksponiranije otkriće Flišmana i Ponsa, koje nije doživelo nijednu relevantnu potvrdu od strane drugih istraživača. No, pokušaji da se načini hladna fuzija nastavljeni su sve do danas.
Pored hladne fuzije, postoje i druge zablude koje su zahvatile velik broj naučnih ustanova. Šezdesetih godina su ruski naučnici Nikolaj Fedjakin i Boris Derjaguin prijavili postojanje "abnormalne vode" koja ima za 40 odsto veću gustinu od obične vode i koja je kasnije nazvana "polivoda". Mnogi istraživači bili su opsednuti idejom da načine polivodu. Kada je Feliks Franks 1981. pokrenuo široku diskusiju o ovom fenomenu, ustanovljeno je da se zapravo radi o vodi koja je kontaminirana drugim jedinjenjima, ali u vrlo malim, neprimetnim iznosima.
ZATRPAVANJE RUPE: Mnogi slični eksperimentalni fenomeni, na koje je uzaludno potrošeno mnogo truda i novca, često se opisuju kao patološka nauka, mada je za sva ova istraživanja ispravniji naziv iz filozofije prirode – pseudonauka. Pojam patološka nauka prvi je upotrebio nobelovac Irving Langmuir (1881–1957), koji je pokušao da razgraniči pojavu greške u naučnim istraživanjima (za koje je logično da se moraju javljati, ali isto tako i relativno lako otkrivati kroz sistem uzajamne provere rezultata) od pojave da ponekad određeni krugovi naučnika opsesivno pokušavaju da izvedu eksperimente koji su po svojoj prirodi nemogući, tj. "nauke o stvarima koje to nisu". Langmuirov tekst o patološkoj nauci smatra se prvim radom na tu temu, mada je o tome slavni fiziko-hemičar zapravo samo održao predavanje 1953, koje je objavljeno 1968. godine. U toj lekciji Langmuir je izneo šest kriterijuma po kojima se mogu razgraničiti patološki naučni eksperimenti od pravih: slab intenzitet uočenog fenomena koji ne zavisi od intenziteta uzročnih pojava, efekat na granici detektabilnosti instrumenata, navodi o izuzetno velikoj preciznosti, pojava fantastičnih teza suprotstavljenih iskustvu, ad hoc izgovori na svaku kritiku i broj pristalica teze koji brzo opada.
|
Ovi kriterijumi podrobno su razmatrani među filozofima nauke, a Langmuirov spisak je pažljivo proširen i rastumačen. Najveća zamerka upućivana je četvrtoj tački, pojavi fantastičnih teza suprotstavljenih iskustvu, pošto su mnoga moderna otkrića, poput teorije Velikog praska, upravo takva. No, potreba za ovakvom vrstom testa koji bi unapred mogao da odredi šta je patološka nauka, a šta nije, počiva na stremljenju da se u velikim naučnim projektima ne troše uzalud ljudski i finansijski resursi. Pri tom, naučnici, a pre svega filozofi koji se bave metodologijom, opravdano odbijaju koncept isplativosti pojedinačnih istraživanja kao kriterijum selekcije. Takav primer dogodio se 1998. godine kada je američki Kongres obustavio izgradnju velikog akceleratora čestica, Superprovodnog super kolajdera (SSC), ogromnog i moćnog instrumenta koji je mogao da pomogne u rasvetljivanju ključnih tajni fizike elementarnih čestica. Kada je Kongres zaključio da američki narod nema novca da finansira ovu vrstu preskupih istraživanja, za izgradnju SSC-a već je bilo potrošeno 5,2 milijarde dolara, a paradoks je ne samo što je ta suma izgubljena obustavom, već je bilo potrebno da se potroši još pola od toga samo da se zatrpa rupa koja u Teksasu iskopana za izgradnju SSC-a.
Svakako, nemoguće je decenijama unapred znati kakvi projekti mogu dovesti do potonjeg razvoja novih tehnologija, a sva očekivanja (kakva, inače, minstarstva za nauku u Srbiji odavno postavljaju pred domaće istraživače) da sami istraživači načine procenu o upotrebljivosti njihovih saznanja su u najmanju ruku naivna i zapravo ograničavaju manevarski prostor i slobodu istraživanja. Razvoj nauke sam po sebi i tehnologije kao njene vrlo isplative konsekvence je simultan i nepredvidljiv proces. No, to ne znači da u raspodeli sredstava treba da učestvuju i patološki eksperimenti.
OZDRAVLJENE PATOLOGIJE: Neki eksperimeti i teorije koji su smatrani patološkim pokazali su se tokom vremena kao ispravni. Čuven je primer geološke teorije Alberta Vignera iz 1912. godine o kretanju tektonskih ploča u Zemljinoj kori. Ova hipoteza je svojevremeno smatrana bizarnom i patološkom, ali se s vremenom pokazalo da je sasvim ispravna. Sličan slučaj dogodio se i sa opsežnim istraživanja sovjetskih naučnika o pojavi zagonetnih loptastih munja, koje nalikuju plamenu Svetog Elma iz priča starih moreplovaca. Istraživanja predvođena nobelovcem Pjotrom Kapicom pokazala su ne samo da loptaste munje zaista postoje već su ih, na bazi istraživanja plazme, podrobno i opisala. U ovom, ali i u mnogim drugim primerima, neke naučne teze osporene u aktuelnoj naučnoj paradigmi pokazale su se kao tačne. Zato je teško razdvojiti šta su zaista patološki naučni projekti, a šta nisu, kao što je u velikoj meri nemoguće znati koje će patologije sa razvojem nauke naprasno ozdraviti. Naročito što je pojava patoloških radova marginalna u odnosu na broj mejnstrim istraživanja, mada je tome približan i broj onih zaista revolucionarnih otkrića.
Uz to, postoje i takozvani negativni eksperimenti koji umeju da budu izuzetno korisni za razvoj nauke. Dve presudne revolucije u nauci dogodile su se prilikom pokušaja da se dokažu netačne početne pretpostavke. Kopernikov heliocentrični sistem je utemeljen na tri zakona Johana Keplera (1571–1630) do kojih je ovaj slavni naučnik došao u pokušaju da dokaže svoju pomalo okultnu kosmološku pretpostavku o rasporedu planeta po sferama opisanim oko pet pravilnih geometrijskih tela. Osim što su Keplerovi rezultati (koji je do kraja života očajavao zbog svog neuspeha) doprineli odbacivanju Ptolomejevog geocentričnog sistema, na temelju Keplerovih zakona Isak Njutn (1643–1727) došao je do zakona univerzalne gravitacije, kojim je svojevremeno utemeljena moderna fizika. Najčuveniji negativni eksperiment u istoriji izveli su američki fizičari Albert A. Majklson (1852–1931) i Edvard Vilijams Morli (1838–1923). Počev od 1887. godine, oni i njihovi potonji naslednici su punih pedeset godina uzaludno pokušavali da registruju luminiferni etar, hipotetičku sredinu kroz koju se prostire svetlost. Međutim, njihov negativan rezultat poslužio je Albertu Ajnštajnu (1879–1955) da odbaci hipotezu o etru i zasnuje teoriju relativnosti, da bi čitav vek kasnije upravo zato bila proglašena Svetska godina fizike.
Slobodan Bubnjević