Pun kufer marketinga:
Školski primer

Bil Gejts nije završio školu, pa šta mu fali

Kažu da biti normalan znači samo – bolovati od iste bolesti kao i komšija. A pošto sve slabije poznajemo komšiluk, čak i onaj preko ulice, a nekmoli onaj preko granice, televizor nam dođe podjednako i prozor u svet i prozor u komšijsko dvorište, takoreći jedino mesto na koje idemo po mišljenje kad hoćemo da utvrdimo kriterijume za normalnost, našu posebno. Pa ako vidimo da su svi ludi kao i mi, dobro je, znači da smo normalni. Problem nastaje samo u onim, zahvaljujući televiziji sve kraćim, vremenskim procepima u kojima jedan sistem vrednosti propada dok se drugi, najčešće sasvim drugačiji, uspostavlja. A kad to prebrodimo, posle se lako opet unormalimo.

Država, prirodno, koristi TV da bi propagirala vrednosti koje zagovara. Nekad prikriveno, nekad otvoreno. Kako koja država. Kako koje vrednosti. Evo, na primer, obrazovanje. Nekada su nam govorili da je važno i da treba učiti, učiti i samo učiti. I televizija nam je pomagala u tome. Imali smo "Na slovo, na slovo", Kiku Bibić, "Neven"... A onda se TV program izmenio. Neki drugi su počeli da nas podučavaju i odmah su nam objasnili da školovanje ne samo da nije neophodno nego može biti i opasno. Decu su po fakultetima mlatili batinaši, a profesori su im, umesto da ih brane, davali drogu i marke. Ovo drugo, za razliku od ovog prvog, nije dokazano i nije snimljeno kamerom. Ali je ipak urodilo plodom – ovakva antireklama je ogadila školu deci, svakako onoj čija je majka to tvrdila. A da bi kampanja protiv školovanja doživela potpuni uspeh, ta ista deca su nam svojim primerom lično potvrdila da i sa tri razreda "škole učenika u privredi" možeš postati uspešan biznismen. Ako nosiš gajbe. A ako si devojčica pa su ti gajbe preteške, postaćeš novinar, urednik, vlasnik radija pa, zašto ne, i televizije.

Za to vreme, negde u svetu, u tamo nekoj ozloglašenoj Americi išle su reklamne kampanje pod nazivom "ostani u školi", čiji je cilj da ubede decu da ne prekinu školovanje. Iz te kampanje i mi smo izvukli primer – svetli primer Bila Gejtsa koji školu nije završio pa šta mu fali. Trebalo je samo da pozajmi ideju i PC kompjuterima ponudi isto ono što su Mekintoš kompjuteri imali od samog početka. A ako primer najbogatijeg čoveka na svetu nije dovoljan, eto vam sijaset domaćih, nedoškolovanih koji su ukrali ideju, pare, izbore ili šta im je već bilo pri ruci, i vidite gde su sada. Na televiziji – drže nam lekcije. Pa vi posle terajte decu da zagreju stolicu.

Ako mislite da bi bilo lako izreklamirati deci školu, baš bih volela da vidim te vaše ideje. Možda bi ih rado videle i televizije mada sumnjam bi ih i emitovale. Nije atmosfera za takvu kampanju. Čak su i legalisti odmah prekršili zakon i zaposlili čoveka bez diplome. A i šta možete deci da ponudite? Idite na Pravni, tamo imate svesrpske i samosrpske tribine na kojima biju neistomišljenike? Pa kad ih nije privuklo obećanje da će dobiti drogu i pare, zašto mislite da bi potrčali da dobiju batine? Zbog diplome? Diplome koju im Evropa neće priznati jer ministar i parlament nisu imali želju da usvoje zakon o obrazovanju? Ili biste im reklamirali ovaj naš privatni univerzitet? Onaj čiju diplomu neki neće priznati ni ovde, kao što su nedavno objavili u oglasu za zapošljavanje Aik banke? Srećom, ide raspust. Onim nenormalnim. Subverzivnim takoreći.

Nadežda Milenković