Priznajem, dobrih par godina nisam odgledao film na televiziji. Ali, istinski, da se tako izrazim – od korica do korica. Razlozi banalni, a tako ljudski. Nema se kad!

Ne, nisam privrednik koji danonoćno ugovara zlatonosne tendere, ni političar što šestari Srbijom nudeći prokisla obećanja. Mnogo je jednostavnije. Imam, naime, dvoje dece i vrlo ih je teško uspavati. Nisu nasledila ništa od mog splina. I nakon udvoričkog "Lepo spavajte" neprestano me opsedaju. I dok njima doturim noše, navučem zarozane pidžame, ušuškam medvediće i ostale plišane probisvete, i moja mučenička glava pada na jastuk. No, devedesetih sam svakako prezreo "malu crnu kutiju" (ko se pita zbog čega – "čita krive novine"), pa mi to odricanje nije teško palo. Ali, svaka, a naročito iznuđena, apstinencija teško pada.

Te noći zvezde su se konačno postrojile u dobitnički niz. Ženu sam iscrpeo upornim zvocanjem, a ni deci nije baš prijala tročasovna popodnevna šetnja. I dok su oni smišljali osvetu u kraljevstvu snova, ja stupih u klecavu simbiozu sa daljinskim upravljačem.

Nije počelo kako valja. Na par držećih kanala netom sklepani general nadmeno objašnjava zašto treba suzama da poškropimo njegovu avionsku kartu za Hag. Tu se filmova neću nagledati! Reših da se usmerim ka malim porodičnim zadrugama što baštine vojne frekvencije i na kojima svastike uređuju filmski program.

Naleteh na neki niskobudžetni odlivak koji bi se rado nazvao autorskim filmom. Glavni junak, iranski Ljuba Tadić, traži sebe po džamijama, haremima, septičkim jamama. Usput, obilato halucinira, urokljivo se zagleda u kameru, mota neke egzotične travke i, uz zarazne tikove, nešto nazalno pevuši. Povremeno, kad azijski Bertoluči vežba zumiranje, brojim mu naprsle kapilare na beonjačama. Azijat periodično pada u komu i izlazi iz nje i... cap...

Kraj filma. Il’ nisu imali para za poslednju rolnu (opet kasne penzije za šehide u Iranu), il’ se režiser predozirao "sagorevši na užarenom ćumuru talenta" (što bi rekao V.T.), il’ ja nisam dovoljno pametan (nepotrebno precrtati).

Idem dalje. Na sledećoj TV postaji glavna glumica, prsata crnka, uspela je tokom pola sata izmenjati osam partnera. Sramota je reći – "overila" je bioskop, muzej, neku pitoresknu štalu, udobni bavarski taksi, a posebno je bila nadahnuta u lokalnoj mesari gde je se dohvatio tamošnji crnoputi Pufta. U međuvremenu je pričala samo kad mora, a većinu erotskih dilova ugovarala je prostom mimikom. Pošto je oborila godišnji pokrajinski rekord u broju "velekovrtljaja", prepustio sam je njenoj, bojim se, predvidivoj sudbini i bacio se na dalju potragu.

Možda mi sreća ipak nije okrenula leđa. Prašina u još neskalpiranoj kosi, indijanske poglavice što trampe hektare za šarene špekule, porozne granice i tvrdi dvopeci, neurotični šakali i beslovesna rogata marva što zamišljeno žvaće pejotl, teške reči i lake odluke... Zato obožavam vesterne! Ne smetaju mi ni spahije koje privatizuju sve: od ergele do bordela (e, tu se, tranziciona gospodo, peče zanat).

Scena u zadimljenom salunu punom ološa. Odjednom, čizma udara u pokretna drvena vrata. Ulazi glavni dasa sa povezom preko oka – nije ga izgubio proučavajući Bibliju. Gazda, sleđen, odgega u bek-stejdž, fufice klisnuše sa bine. Napetost raste. Jednooki oštro rupi za šank, sledi pogledom barmena, poteže utoku i...

Ljudi moji – zapeva baršunastim glasom i zaplesa sa pijanistom. Oduvek sam mrzeo taj trenutak u filmovima. Taman se uživiš u radnju, a ono vašljivi mjuzikl. Uprtih svoje skromne gledalačke akreditive i napustih mesto sramnog poraza.

Da zlo bude veće u vidokrug mi opet uleti kandidat za bukagije koji hitro pakuje ordenje, predsednikove opuške i izglodane čačkalice – drage relikvije iz vremena vlasti. Dalje, dalje...

Uhvatih naslov koji obećava – Krvavi semestar. Neko ubija (ne monotonim predavanjima) mlade brucoškinje i pokojeg brucoša koji im se zaštitnički nađe pri ruci. Na koledžu gomila čudaka i ekscentrika sa zakrpama na laktovima. U pravilnim razmacima šikljaju krvna zrnca. Setih se svoje profesorke iz gimnazije koja je, čitajući nam Goranovu Jamu, govorila da to nadahnuto čini zato što želi da i mi to doživimo!

Ređaju se okršaji kraj kazančeta sa škembićima u menzi. Požrtvovane tetkice i kuvarice brane studentariju i klonu na svetom putu. Dva profesora i jedan domar izdvajaju se po bestijalnosti i ogavnosti. Samo odmorne vijuge mogu povezati sve deliće ove režirane krhotine. Klasa bukvalno desetkovana – amfiteatri zvrje prazni. Taman kad sam tipovao na frustriranog domara – obrt. Zašto ne bi bilo mesta za pitomog, domaćeg vampira? On se, naime, sveti marljivoj USA mladeži što buba pokušavajući da dostigne visoke balkanske standarde u obrazovanju. Naposletku antiheroj sunovrati duha u neku visoku peć (opa, tamo fabrike još rade) i on, navodno, gine, ali me pramen dima iz poslednje scene asocira na mogući nastavak.

I tada se raznežih do suza. Draga lica u preteči video igrice tamane raspomamljene Švabe, koji egzaltirano ginu srećni što ih je pravda stigla baš od partizanske ruke. Da su makar četnici više verovali u suv barut, a manje u šumadijski čaj, Hitler bi, u bunkeru, svoje osvajačke ambicije garnirao olovom već ’42.

Dobro, bilo je i preterivanja. Čak su i tifusari glatko izbrijani, pa sam samo čekao da vidim partizanke sa viklerima i ispod hauba na pedale koje pokreću zaljubljeni mitraljesci. Nisu me dojmili ni komesari koji se brinu da mobilisana čobančad ne ostanu željna teatra i lepe literature. Nažalost, filmu bi kraj i ja svečano obećah da ću, čim svane, odneti par pupoljaka u Kuću cveća (ako uspem od jodlujućih fanova).

Iscrpljeno, potukački, mirim se s tim da neću uspeti da odgledam smislen film pre svitanja. Razočarano odlažem daljinski, uzimam nošu i pokajnički se zaklinjem pred posterom petla Sofronija, na vratima dečje sobe, da mi više neće pasti na pamet da vodim dvostruki život.

Predrag Ž. Vajagić