VREME 752, 2. jun 2005. / VREME
Vojvođanska platforma za srpski ustav:
Pravo na decentralizaciju
Šta Izvršno veće Vojvodine očekuje od novog ustava
|
Uprkos više puta istaknutom stavu premijera dr Vojislava Koštunice da je za Srbiju veoma važno da što pre donese nov ustav, jer se "sa starim ustavom ne može u Evropu", ustavna tematika nikako da zauzme javnu pažnju, jer je, čini se, premalo motivisanih da se Miloševićev ustav doista promeni. Među one koji su za ustavne promene i te kako zainteresovani svakako spadaju i najviši organi Autonomne pokrajine Vojvodine, pa ne čudi što je Izvršno veće Skupštine APV, ovih dana, lansiralo u javnost i svoju Platformu o položaju APV u novom ustavu Republike Srbije. O tom dokumentu je, 31. maja, u Novom Sadu organizovan i zapaženi okrugli sto, koji je, istina, okupio, uglavnom, samo članove ekspertskog tima koji je, po nalogu predsednika Srbije Borisa Tadića, zimus obelodanio alternativni koncept novog ustava, naspram onog oficijelnog, koji je prethodno sačinjen na inicijativu Vlade Srbije.
U vojvođanskoj Platformi, kako je to na spomenutom skupu naglasio Bojan Pajtić, predsednik PIV-a, naglašava se princip decentralizacije države kao ideja vodilja novog ustavnog akta, ideja za koju on smatra da je već široko prihvaćena kod građana, te da s tim u vezi oko novog položaja APV već "postoji širok politički konsenzus relevantnih političkih činilaca". Taj konsenzus polazi od toga da "Pokrajina ima zakonodavnu vlast u okviru svojih nadležnosti, da ima sopstvenu imovinu i da ima sopstvene izvore javnih prihoda, kao i da treba proširivati nadležnosti Pokrajine na neke oblasti od vitalnog značaja za građane, koje do sada nisu bile definisane (šume, vode, putevi, poljoprivreda, prirodna bogatstva, javna bezbednost, itd)".
Pajtić je neka od ovih načelnih opredeljenja i preciznije definisao. Tako on kaže da bi bilo potrebno da autonomne pokrajine u ustavu budu ovlašćene kao načelni titulari državne svojine na svojoj teritoriji. Zatim, da autonomna pokrajina treba "većinu" svojih nadležnosti da finansira iz svojih izvornih prihoda, te da se u okviru fiskalne decentralizacije najmanje polovina poreskih prihoda raspoređuje u pokrajini. U samoj Platformi o tome se kaže da je potrebno samim ustavom definisati obim sopstvenih izvornih prihoda autnomne pokrajine (a ne da se to ostavlja organskim zakonima Republike) – ili tako što će se reći da se autonomne funkcije finansiraju "većim delom iz sopstvenih prihoda" ili da se ustavom garantuje da "sopstveni prihodi Pokrajine predstavljaju najmanje polovinu (ili eventualno drugi garantovani deo) od ukupno ubranih javnih prihoda na njenoj teritoriji".
Kad je reč o svojinskim ovlašćenjima autonomnih pokrajina nad državnom svojinom, u Platformi se ističe da bi u novom ustavu trebalo precizirati da pokrajina bude "titular svojinskih prava na državnoj svojini ili da ustav garantuje postojanje pokrajinske svojine".
Ovde treba spomenuti i stav vojvođanske Platforme o odnosu republičkih i pokrajinskih vlasti, jer se on, sticajem okolnosti, uklopio u aktuelno natezanje između predsednika Srbije na jednoj, i Vlade i Skupštine Srbije na drugoj strani – a povodom Zakona o Vladi Srbije. Naime, uprošćeno govoreći postavilo se pitanje da li Vlada (i po važećem ustavu?), kao vrhovni organ izvršne vlasti, može imati pravo derogiranja opštih akata organa lokalne samouprave, a povodom ispitivanja ustavnosti i zakonitosti tih akata, ili je to isključivo pravo Ustavnog suda. U vojvođanskoj platformi za novi ustav traži se da Ustavni sud RS ima isključivo pravo kontrole ustavnosti, što znači da u tom smislu ne bi bilo neke nadređenosti između republičkih organa i organa autonomnih pokrajina i lokalne samouprave. Povezano s tim pitanjem, profesor dr Momčilo Grubač je na okruglom stolu u Novom Sadu istakao da Ustavni sud ima i ubuduće treba da ima isključivo pravo kontrole autonomija, tim pre što on ima instrumente i za ažurno reagovanje – to jest ima na raspolaganju instutuciju privremene suspenzije u sumnjivim slučajevima (dok se ne presudi da li je povređeno načelo ustavnosti i zakonitosti). I profesor dr Marjana Pajvančić smatra da je pitanje subsidijariteta veoma značajno i tugaljivo pitanje, pa s tim u vezi predlaže precizno definisanje nadležnosti državnih organa različitih nivoa teritorijalne organizacije vlasti – što, po njenom mišljenju, važeći nacrti novog ustava izbegavaju da definišu. S druge strane, Aleksandar Simić, savetnik u Vladi Srbije, koji je u Novom Sadu, po sopstvenim rečima, govorio u lično ime, smatra da Vlada može imati bar suspenzivno pravo prema opštim aktima pokrajina i opština (kao najblaži oblik kontrole ustavnosti i zakonitosti), "jer je strah od separatizma kod nas veći od straha da će Vlada zadreti u ustavna prava lokalnih i pokrajinskih organa".
Ako se vratimo na najopštija pitanja oko novog ustava, moramo primetiti da su se za okruglim stolom u Novom Sadu svi složili da "pravo na decentralizaciju" postaje neka vrsta ustavnog prava građana, kako se izrazio sudija mr Svetozar Čiplić. Profesor Grubač to pravo vidi kao pravo na lokalnu samoupravu i pokrajinsku autonomiju, kao instrumente za ograničenje vlasti i sprečavanje njene zloupotrebe.
Na kraju, valja primetiti da se većina učesnika okruglog stola složila da Vojvodina ima pravo i na neki vid asimetrične autonomije (dakle i veće nego kod mogućih novih autonomnih pokrajina). Tamaš Korhec je tako rekao da je bilo više pokušaja da se u Vojvodini iz svesti ljudi izbriše ideja autonomije, ali da oni nisu uspeli, pa bi zbog toga ignorisanje te ideje bilo ignorisanje volje građana. Profesor dr Vojin Dimitrijević, takođe, smatra da ne treba patiti od "straha od asimetričnosti" i u tom smislu je istakao pozitivne učinke "španskog rešenja". I Aleksandar Simić kaže da je "posebnost Vojvodine" van spora, ali da ne bilo dobro da rešenja za Vojvodinu budu "mera stvari" i za neke buduće autonomije, ukoliko budu formirane.
Dimitrije Boarov