Koncert:
Vino & gitare

Mariza, 06. jun 2005, Centar "Sava"/Beograd

Svežu, dakle mahom mladu i, hm, neiskvarenu beogradsku publiku očito sve više zanima i fado, pa je plativši ulaznice po 800, odnosno 1000 dinara, popunila nešto više od pola velike sale Centra "Sava". Madredeuš, Misia i Sezaria Evora koji pevaju i ovde – doduše, pre zahvaljujući Brazilcima – na sve popularnijem portugalskom, već su nas navikli na gotovo pozorišni ugođaj sa sedećim sviračima, teatar-svetlom, ništa-scenografijom i škrtom konferansom. Kao i njene lisabonske koleginice, elegantna u dugim zanimljivim haljinama, Mariza je, međutim, prijatno iznenadila, jer je bila pokretljiva i brbljiva a da to nikako nije ugrozilo ponekad preuveličanu ozbiljnost fada.

Uostalom, koliko god je proglašavali postmodernom fado divom, Mariza ispod neobične (kratke izbeljene) frizure ima sasvim tradicionalno, a lepo, portugeš-lice kroz koje sija i crna žica Mozambik-porekla, što se čuje i u opojnom kontra-altu zadivljujuće gipkosti. No, komplimenti da je "naslednica neprikosnovene Amalije Rodrigeš" nisu tek bižuterija, iako je Mariza izraziti produžetak folklornog nasleđa i u unapređenju savremenog fada je u svojim ranim tridesetim već znatno odmakla.

Koncert u Beogradu započela je trilingom numera s albuma Transparente, snimljenog u Riju, da bi se posle krasne, zanesene Montras s Cavaleiro Monge, vratila na drugi album, takođe odličan Fado Curvo (2003, World Connection/Virgin). Osnovna pratnja su tri akustične gitare: bas, španska/klasična i, naravno, kruškolika portugalska, koja zahvaljujući delikatnoj građi (od skupocenog drveta sa tri kontinenta) i neobičnom štimovanju svojih 12 žica (sa srebrnastim iglama/štapićima umesto čivija, nalik paunovom repu) sadrži zvuke laute/lutnje, buzukija, mandoline, tamburice, balalajke, tresa... pa i metalizirane boje bendža, dobroa, steel-gitare. Taj trio imaće i instrumentalnu tačku (guitarrada), sledi biografska Transparente pa razigran Fado Curvo. U postavi su povremeno i diskretni perkusionista-suprug, koji dozira ritmove iz bivših kolonija, i violončelista; zapravo je čelo svojim zvukom i melodijskim linijama pravi partner njenom pevanju.

Svedočimo da fado biva i veseo, poletan, razdragan, kao i nerazdvojan od pristupa Pevam pesnike – od F. Sora do Aleksandre O’Nil; na stihove potonjeg "mladca", baladu Ha palavras que nos beijam komponovao je poznati gitarista Mario Pačeko. Meu Fado Meu jedna je od tih skladnih postmodernih tačaka koje obeležavaju novi CD – govoreći o pevanju, pevaju o fadu samom i bar kod Marize to nije jalovo kao inače kod tih posnih modernista; naprotiv. Mariza tvrdi da... "razume sebe kroz fado"... A tek kad "uđete" u razbijanje stereotipa Recusa i glasu posvećenu Fado Tordo! Da, može biti post & moderno kao npr. Šinejd O’Konor svojevremeno, i to je sjajno.

Otud Mariza hoda stazama slave u Severnoj Americi, i po džez festivalima i WOMAD-u, i kod Džulsa Holanda, i u duetu A Thousand Years sa Stingom na prošlogodišnjem olimpijskom albumu, i kao jedan od ambasadora rada i duha H. K. Andersena s kojim deli melanholiju... S BBC-jevom nagradom za World Music i DVD izdanjem Live In London, podsetimo samo da se već njen prvi album zove Fado em mim (Fado u meni; 2001, World Connection) a to poistovećivanje, predavanje otelotvorenju i te kako ima osnova.

Uprkos veoma toplom prijemu, zvezda večeri kraj programa od svega sat vremena (!) obeležila je neizbežnim povratkom Amaliji: fado u najužem i najtvrđem smislu reči. Primavera spada u sudbinske, tragične ljubavne pesme (eng. torch songs, pesme-baklje) i prema njoj je ovo naše muljavo proleće detinja igrica. Tamo gde se bluz i opera sreću, dramatičnim pauzama i vokalnim egzibicijama dostojnim dive "iznudila" je bis, i to duži.

S dobrim engleskim, kao duhovita učiteljica, rešila je da masu Balkanaca uvede u svoje pevanje i to na grlenom portišu, pa iako nam baš nije išlo ni uz njeno brzo preuzimanje dobacivanog srpskog, nagrađena je ovacijama. Dotle je već iz zaborava izvukla postavku mikrofon = nužno zlo pa je za drugi bis gitariste skupila oko iste stolice – batalili su i ono malo amplifikacije – da komorno izvedu Casa Portuguesa, jednu od najstarijih i najpoznatijih fado numera. Glas služi pesmi, ne njoj samoj i Mariza je to izvela kao u Murariji, svom kraju na padinama Lisabona. Ako ne znate kako dobar pevač snažnog grla može da ovlada salom, ni da je u SC-u takva akustika, onda bi vas iznenadile nove, još veće ovacije: retko viđeno u Beogradu, uprkos fajront-efektima organizatora!

Kakav anplagd, kakva organska muzika... ko je izašao vraća se, bisevi su potrajali do pola sata! Tango, flamenko, rebetika, štagod da se umešalo u fado, sve je poplavljeno oduševljenjem a ni Mariza nije baš uzdržana. Kao i mnogi njeni ispisnici koji su fadu dorasli u decenijama posle Salazara/portugalskog fašizma, na memorijalnom koncertu 1999. i odličnom albumu A Tribute To Amalia Rodrigues (2004, World Connection) izvodeći uglavnom pesme za koje je sama Amalija pisala stihove pred kraj svoje karijere (1986) i do smrti, i Mariza afirmiše te manje poznate numere. Posle dužeg monologa, sam kraj je univerzalna O Gente da minha terra.

Dragan Kremer