Kladim se da zavidite prosvetnim radnicima. Raspust koji teče (a ne jede svoju decu), fina senilnost u ugašenom pogledu, povremeni lekoviti sadistički ispadi, aktivno otaljavanje nastave... Za vas su profesori, svakako, apatični budžetožderi što misle samo na privatne časove, dnevnice, ekskurzije... Ekskurzije? Tu smo znači!

Sad, zamislite dolepotpisanog kako žuri na autobusku stanicu odakle treba sedamdesetak đaka povesti na trodnevni safari po srbijanskim bogazama. Autobus na sprat, džin od 18 tona, polako se puni. Deca zaljubljeno pogledom miluju šasiju prometala i zauzimaju svoja mesta. Dovitljivi prevoznik dosetio se da grdosiju snabde bednim fićinim motorom, pa svako ubrzanje preko 20 kilometara na čas pozdravljamo ovacijama.

U međuvremenu krmeljava, mnogoglava neman se razbudila, pa urla, mljacka i uživa u šerijatskim ritmovima koji mi svest paraju po šavovima. Na prvom zvaničnom stajalištu secikese, torbari i virtuozi u šibicarenju bacaju nam se pod točkove ne bi li što pre došli do slatkog plena. Razgrću espap i sitnež po haubama – posao cveta!

Idemo ka drevnoj crkvi. Videvši nas, manastirska bratija otaljava bdenja, veže mantije u mrtvi čvor i beži uzbrdo da ne gleda kako bubuljičavi namernici stružu malter sa fresaka i gnjave manastirska goveda. Dočekuje nas, upadljivo pedantno, jedan iskušenik kome je to, izgleda, sastavni deo pokore. Okrepljeni duhovnošću krećemo dalje. Kolega mi nudi blag sedativ – gutljaj domaće komovice. Odbijam, pa se posle dugo kajem.

U obližnjoj pećini koju posećujemo deca odvaljuju pećinski nakit za uspomenu, pa zatim kroz prozor autobusa tim suvenirima tuku zbunjene ratare i otpuštene radnike na čestim barikadama.

Posle celodnevnog putovanja konačno stižemo u hotel koji će u naredna dva dana izgubiti jednu zvezdicu. Deca se smeštaju u sobe, mažu kvake pastom za zube, skidaju tuš-baterije i tapete sa zidova. Uskoro, pregladneli silaze na večeru. U restoranu konobari savesno zakidaju na porcijama i potvrđuju pravilo da se hrana nikad ne baca, već se samo ošamuti pohovanjem i vraća na trpezu.

Naša pedagoška dužnost je, inače, da omogućimo da se deca dobro provedu i druže, ali i da u tome ne budu preterano revnosna.

Imamo i mali incident. Jedan dečak je zaspao u autobusu i vozač ga je, istovarivši živu silu, kao slepog putnika odvezao na sastanak sa jednom udovicom u susedno selo. Taman kad je nadahnutu gošću smeštao u šarage, začuo je cviljenje razbuđenog uljeza. Posle je dečaka majstor dva dana mrko gledao i pretio mu SMS-om.

Nakon svega deca pristižu u hotelsku diskoteku gde im slabo plaćeni šankeri, kao u vreme prohibicije, krišom toče piće. Toalete kao na Pinku. Sevaju šljokice i izrezi. Klonirani pacijenti iz Grand-galaksije. Da je ovo snimiti i poslati roditeljima, šok-sobe bi bile krcate (po devetoro na jednom setu aparata). Nesnosni refreni drmaju iz moćnih zvučnika. Ipak, uskoro bi fajront. Kraj dana prvog? Ne, nikako!

Kako ih sada spakovati u sobe? Nemaju potrebu za snom i sa lakoćom potiru podatke iz logorskih tabela zloglasnog doktora Mengelea. Ošamućeno osoblje gleda kako se po hodnicima benhurovski voze kolicima i gađaju malim hotelskim sapunima. Bunovni stranci, što po banjama leče šuljeve i kostobolju, glasno negoduju i spremaju se da ministra turizma tuže Međunarodnom sudu u Strazburu. Na spratu ispod našeg – dirljiv susret. Kolega-mučenik zauzeo busiju nasred hodnika, prineo termos i novine, pojačao slušni aparat do maksimuma i čeka! Unosi mi se u lice i odnekud vadi plan hotela. Markira požarne stepenice i crvenim flomasterom ucrtava moguće neuralgične tačke. "Ovde se može očekivati glavni udar", muklo kaže. Napuštam ga uz obećanje da ću preseći komunikaciju sa pozadinom i sprečiti udvajanje fronta.

Do svitanja – ludnica.

Ali zato za doručkom (a on zakazan u cik zore voljom lukavog šefa restorana) tek poneko. Nastavni kadar fasciniran viršlama, šunkom i maslacem u finom pakovanju i par avetnih đaka, nesvesnih gde se nalaze. Rutinska jutarnja racija u hotelu rešila mi je problem nabavke cigara za dva meseca, a obogatio sam i kućni bife. Desetak zaplenjenih limenki "guarane" štedro sam poklonio krezubim sobaricama za bračni afrodizijak.

Uskoro, na grcavo insistiranje devojčica, krećem u hajku na lokalnog voajera. On mi uzmiče lavirintom hodnika, povremeno podvriskujući. Držim distancu, ali kad on zastane, zastanem i ja. U pomoć mi pritiče kolega-kartograf i uskoro je u našim rukama. Vrda, zamajava, čeka policiju. Sa čuvarima reda više je nego srdačan i umalo da ja nastradam zbog lažne dojave. Voajera sam kasnije video u dvorištu kako prodaje sladoled i semenke i provokativno me fiksira. Za odmazdu šaljem par učenika da mu prevrnu lopovsku tezgu i izgaze kornete. Nažalost, ispostavlja se da je sladoledžija lokalni Legija. Tako te noći imamo pravu opsadu (kao u filmu Psi od slame). Varvari psuju, prete, penju se uz oluke, a naši ih kroz prozore polivaju vrelom vodom i gađaju jabukama (našla se jedna gajbica u gepeku autobusa – verovatno poklon vozačevoj nesuđenoj). Semenkar (i manijak) rukovodi akcijom. Dobavio megafon, pa (kao Vuk nekad) kune i blagosilja. Dolazi ipak policija i sve se zataškava, mada je kartograf imao spremnu strategiju za kontraudar.

Izjutra, direktor hotela nam prinosi račun za uništeni inventar. Cene su toliko naduvane kao da smo odseli u VIP salonu na aerodromu. Plaćamo i polazimo. Bez novih trzavica, ostatak puta provodimo kunjajući u autobusu. Stižemo i predajem ih u "sigurne" roditeljske ruke i... Kao da sam tužan što je ekskurziji kraj. Mislite li da je vreme da počnem da brinem za svoje duševno zdravlje?

Predrag Ž. Vajagić