Pozorište:
Voli ili crkni

Roland Šimelfenig, Žena iz prošlosti;
režija Mateja Koležnik;
igraju Jasna Đuričić, Boris Isaković, Lada Skender, Milutin Milošević i Ana Franić; Bitef teatar

Pođimo od očiglednog: naziv drame nemačkog autora mlađe-srednje generacije Rolanda Šimelfeniga, Žena iz prošlosti, najdirektnije priziva melodramski obrazac XIX veka. Tipičan motiv ovog žanra bila je upravo pojava tajanstvene žene iz prošlosti (ili, ako ste skloni patetici – žene s prošlošću), koja dolazi iznenada, niotkuda i nenadano da bi, oživljavajući tajne iz davnina, poremetila mir i sklad bračne, porodične i/ili društvene zajednice. Upravo to se dešava u ovoj Šimelfenigovoj drami, kada se Romi Fogtlender pojavi u životu svoje bivše ljubavi, Franka, sada uzornog supruga i oca, tražeći svoja „ljubavna prava" od pre dvadeset i četiri godine... Ali, da li je mogućno da je jedan mladi autor želeo samo da se poigra prastarim melodramskim klišeom? Drugim rečima, ključno pitanje koje se ovde postavlja jeste šta su formalne i značenjske osobenosti (i svrha) ovog dramaturškog zahvata.

Prva osobenost koja se uočava – koja, tačnije, ne može da se ne uoči – formalne je prirode i sastoji se u razgradnji klasične dramske naracije; dramaturgija ovog komada je naglašeno fragmentarna i sinkopirana, vremenski sled je narušen, radnja se često prekida, vraća unazad i ponavlja. Ovaj princip prekidanja i ponavljanja stvara efekat slagalice ili, što bi bilo još tačnije poređenje, video materijala koji može da se ubrza, premota unazad i unapred. Međutim, za razliku od komada Supermarket Biljane Srbljanović, u kome je ovakva (tj. slična) kompozicija ujedno i najdirektnija indicija značenja, u drami Žena iz prošlosti teže se nalazi ta veza između forme i značenja. Ovakva, matematički osmišljena struktura ostaje samodovoljna, ako ne računamo opšti efekat dramske napetosti i apsurda koji se, na ovaj način, sigurno postiže... Da sada odmah padnem u kontradikciju: možda ne bi, ipak, bilo veliko učitavanje ako bi se u ovakvoj dramskoj formi pronašla adekvatna oznaka za priču o prošlosti koja naglo prodire, pokušava da zaustavi vreme i izbriše sve što se desilo za dvadeset i četiri godine?

Bez obzira na dileme vezane za odnos forme i značenja, Šimelfenigov komad ima neospornu vrednost, a ona se sastoji u samosvojnom i uzbudljivom tretmanu ljubavi; cela drama počiva na tome što je, nekada davno, jedna žena poverovala jednom čoveku da će je večno voleti. Ona sada dolazi, s punim pravom, da ostvari svoja potraživanja – uopšte nije važno šta se s njom u međuvremenu dešavalo – i ne može da prihvati izgovore tipa brak, supruga, dete; ovaj efekat apsurda samo podvlači shvatanje ljubavi kao krajnje obavezujućeg, dramatičnog, pa i fatalnog odnosa. Ljubav nije igra, zaklinjanje na večnu ljubav nema rok trajanja, ko nije spreman da izdrži (za)kletvu ljubavi mora da podnese najstrašniju kaznu... Voli ili crkni!

U predstavi Bitef teatra, rediteljka iz Slovenije Mateja Koležnik prevashodno se posvetila pitanju kako da scenski reši Šimelfenigov dramaturški pazl. U saradnji sa scenografom Brankom Hojnikom, ona je postavila elipsoidni zid koji ima usku platformu i četiri vrata, i ispred koga neprekidno promiče paravan sa ekranom za video projekciju. Ovakvo ustrojstvo scene, koje stvara i asocijaciju na antičku pozornicu, dalo je rediteljki mogućnost da komponuje veoma dinamičnu scensku radnju, sa čestim, brzim i kratkim promenama, prostornim poigravanjem (odnos spolja–iznutra često se „rotira") i gotovo matematičkim razlaganjem pokreta; iako je ovakva postavka isuviše komplikovana, ona sigurno predstavlja odgovarajuće teatarsko opredmećenje analizirane dramske forme.

Iz glumačkog ansambla izdvojila se, specifičnim načinom igre, odlična Jasna Đuričić u naslovnoj ulozi. Njena Romi Fogtlender bila je, kako i komad traži, nestvaran i stilizovan lik, lišen psihološke slojevitosti i uverljivosti, sveden na grozničav i opsesivan, ali istovremeno prirodan i relaksiran zahtev za ljubavlju; taj bizaran i paradoksalan spoj opsesivnosti i relaksiranosti, koji je glumica odlično donela, rezultat je Romine potpune nesvesti, neuviđanja da se njeno „pravo na ljubav" kosi sa pravilima „stvarnog života". Za razliku od Romi, ostali likovi su, iako je i u njihovom tumačenju zastupljena izvesna stilizacija, doneti sa više plastičnosti i životne uverljivosti, za šta se pronalazi opravdanje u samom tekstu. Frank Borisa Isakovića bio je tipičan slab suprug – mlohav, nesiguran i mrzovoljan – koji samo u jednom trenutku zaiskri nekom skoro ludačkom željom, davno zatomljenim ljubavnim žarom. Pored ova dva glavna lika, tu su još Frankova supruga Klaudija, tipična posesivna malograđanka (Lada Skender), njihov nervozan i preosetljiv sin-tinejdžer Andi (Milutin Milošević) i njegova veoma zaljubljena i zabrinuta devojka Tina (Ana Franić).

U prethodnoj analizi nije istaknuta jedna važna odlika kako samog komada tako i rediteljsko-glumačkog tumačenja, a to je fini, intelektualni humor. Ovakav humor je, uz promišljenu, modernu i decentnu pozorišnu formu, ujedno bio i glavna estetska odlika predstave Bitef teatra, ono na osnovu čega dobijamo utisak o cerebralno-formalističkom projektu. Ta prevaga cerebralnog i formalističkog predstavljala bi, ujedno, i glavnu manu predstave; naime, u postavci Mateje Koležnik nedovoljno je iskorišćen onaj emocionalni i tragički potencijal komada, koji se nalazi u priči o ljubavi kao odnosu bez mogućnosti i najmanjeg kompromisa. To ublažavanje tragičkog potencijala ostvareno je i rediteljkinom intervencijom na samom kraju, kojom se pogibija Frankove porodice nekako relativizuje, te poprima onirične dimenzije... Ipak, i pored ovih sporadičnih mana, predstava Žena iz prošlosti se apsolutno izdvaja iz naše pozorišne prakse, nesklone temeljnijoj elaboraciji teatarske forme.

Ivan Medenica