Bliži se još jedan istorijski Vidovdan, a TV-reklame nas podsećaju da će ovoga puta spektakl biti koncert Bijelog dugmeta. Fama oko tri eks Ju koncerta polako raste i nadilazi marketinšku ideju Koka-Kole. Pouzdano sam utvrdio da klinci pokušavaju u samoposlugama da poture lažne čepove ne bi li se domogli karte za hipodrom, u Sarajevu i Zagrebu karata više nema, a ovdašnje novine su uvele feljtone i dnevne rubrike koje prate istorijat Dugmeta. Mnogo je zanimljivija politička frka koju podižu Zelene beretke u Sarajevu, ili upadljivo ignorisanje događaja na HRT-u, koji mora da prizna nostalgičarsko-balkanski trend među pučanstvom. Na Televiziji Pink mogli smo da vidimo rezultat zaista originalne akcije, kada je mladić sa transparentom sa Hajdučke česme pozvan da se javi. Ko je ovaj čovek?, bilo je pitanje na koje smo dobili odgovor. Ostareli, danas proćelavi roker zove se Goran Višeski, i danas voli rok, svirucka sa ortacima i seća se bolje prošlosti. Eto kako prst proviđenja – ili televizije – može da te izvuče iz anonimnosti i odvrti ti život pred očima. Pitam se šta li je danas sa onom cicom što je sedela dečku na ramenima i raspaljena veselim Bosancima Hajdučkoj česmi pokazivala golo poprsje? Da l’ se udala za onog što je drž’o na ramenima? Za razliku od identifikacije žrtava ili zločinaca, ova vrsta pronalaženja ljudi afirmiše život i vraća nas pitanju kako ga provodimo. Na Televiziji Pink BH rasprava je otišla korak dalje – do svojevrsnog okruglog stola o Dugmetu. Tu su bili oficijelni i neoficijelni biografi benda i Pera Luković, koji je jedini doveo u pitanje veličinu ovog koka-kola okupljanja. Da li je Dugme podgrejana sarma ili podgrejani leš? Primetite kako su forenzički pojmovi naglo dospeli u javni govor. Elem, slušao sam naučne radove na temu budućnosti Dugmeta (sa nekoliko mogućih scenarija), otkrio misteriju prekinute Ju turneje pred raspad, ukratko dvočas bez pauze – što bi rekli studenti. Kao da je neko otvorio tajni dosije o Dugmetu, pa se zna da je bilo droge, bahanalija, da Alija Islamović nije imao upalu bubrega već se posvađao sa Bregom. Uz sve to, organizatori, poštovaoci i prijatelji grupe žele da me uvere kako je taj bend nešto najbolje što je iznjedrila nesretna pokojna nam SFRJ, pa je sad super da se svi okupimo, pljunemo i zapjevamo. Hvala lepo, ili lijepo, ali eto nove revizije istorije. Ovoga puta rok istorije SFRJ. Ova grupa penzionera koja me poziva na koncert – dvajestosmog šestog u Beogradu, uz poruku da budem i ja deo zabave, podseća me na poziv za regrutaciju. Ne kaže se ni lipnja, ni jula, ni Trešnjara (po staroslovenski), već neutralno BHS-om. Sada će ispasti da nam je svojevremeno služenje vojnog roka u JNA bilo superromantično, pa bila jedna zemlja, pa se mi zezali. Opet kažem hvala lepo, drugi put. Budale su palile bicikle i Tarzane jedne drugima, budale su se ložile na oružje, slušale informisanje, samo jedan čovek u vodu čuo je za Bitlse, osećao sam da sam glupo izgubio godinu dana. To što je Dugme bilo popularno kada smo bili mlađi, pa nam je sad ko biva lepo da se podsetimo, nikako ne znači da smo ih svi obožavali. Za razliku od današnje muzičke scene, tada je postojalo i nešto drugo. Ako sabereš te lokalne kulturološke manjine od Triglava do Vardara, bilo je to sasvim dovoljno da nastanu i Laibach i Đavoli, i Disciplina Kičme i Mizar i dostignu pristojne tiraže.

Ova kiosk-rok reinkarnacija dobila je još jedno važno obeležje. Najavljuje se novi album Bajage i u reklami kažu – uskoro na svim kioscima! Eto kako danas izgleda kulturna ponuda – koja obuhvata regal biblioteke, DVD izdanja uz časopise i novine, a šlag na tortu su muzička izdanja. Šta ćeš u knjižari gde sede onolike knjige pa ne znaš šta da kupiš, ili da ti u video klubu devojčica prepriča film ne bi li se lakše odlučio. Na kraju, nema više onog uzbuđenja pri traganju za novom pločom ili CD-om, preslušavanja u prodavnici, nego ujutro sabajle po novine, hleb i novog Bajagu. Pitam se da li će se i potpisi na CD-ovima deliti po kioscima. A tamo nas čeka zvezda prošlonedeljnog programa – opet jedna do danas anonimna dama – Snežana Gojković. U beogradskom programu video sam devojku koja je preživela četiri pokušaja pljačke kioska u kojem je radila i nijednom nije htela lopovima da dâ pare. Pretili joj bombom, ona bi je ko Boško Buha vratila, pištoljem – ona zavrišti da zbuni protivnika, zainati se i tako preplaši te junake koji uglavnom odmah zbrišu. Pa zašto, ženo, kad je i gazda rek’o da se ne junačite, nego da date pare? Odgovor je surovo jednostavan – plata joj je deset hiljada mesečno, pa kad neko hoće da uzme trideset hiljada od pazara ili njene tri plate, to ne može da podnese. E, to je obezbeđenje, a ne lupusi!