Koštunići - Vidovdanski susreti Srpskih domaćina:
Tada Voja, a danas premijer

Susretima srpskih domaćina, kojima komanduje general Jova, prisustvov’o najviši vrh ovoga što imamo. Predsednik Koštunica otvorio etnosajam pletenih čarapa i šustikli, na kome je Draganče Karić, pre njega, odmrsio plavu traku, pojeo sarmicu i otiš’o kući. Zato je akademik Matija jedini presek’o plavu vrpcu na kapitalnom putu Brajići – Ravna gora

JOVINI, VOJINI, VELJINI... NAŠI KOŠTUNIĆI: Domaćin do domaćina

I ove godine nije omanulo, opet su u Koštunićima, rodnom mestu generala Jove Čekovića, održani, a po deveti put, Vidovdanski susreti. Do pre koju godinu, dok je general Jova bio generalni direktor Jugoimporta, naše savezne firme za izvoz naoružanja i vojne opreme, organizator bio Jugoimport. Kad je Jova penzionisan, smenjen, zbog one afere, zbog sumnje oko izvoza oružja Iraku u nevreme, sve u Koštunićima – svi oni silni objekti, postrojenja, i svaka budućnost – odjedared nemaju veze s Jugoimportom, organizator susreta, domaćin sve imovine, postaje Društvo srpskih domaćina, čiji je predsednik upravo general Jova. Ali da ne ulazimo u sitne pojedinosti, dakle, i ove godine organizovani Vidovdanski susreti, u ulozi domaćina Srpski domaćini, za goste najavljeni ministri, pa i Mirjana Karić sa prezentacijom srpskih jela po svom spisku.

RASPALI: Kako se spustiš o’zgo, odma’ vidiš, sve na svom mestu, Dom "Anđelija Mišić", nova crkva, nova igrališta, rasveta, ulice i staze, etnokuća, restorani, magaze, vajati, veeliki, fali jedno e, hotel "Milica i Panajota" – srpski deo imena po srpskoj ćerci srpskog generala Jove – još u izgradnji. Kako stigosmo saznadosmo da su plan i program promenjeni, sve se pomera, stiže premijer Koštunica, stiže i srpska dijaspora sa druženja u Centru "Sava", ministar prof. Dimitrijević će da fali, ali će budu ministar Velja i ministar Naumov. I dok smo se oduševljavali prirodom, sadržajima, baš svim i sasvim, vreme uze da otiče. Kad se, sa trema Doma "Anđelija Mišić" začu komanda, Raspali, deca iz orkestra Srpski domaćini – koji se do juče zvao Etno-art – uzeše da udaraju instrumente, general Jova uvede jednog preplanulog, koji li je, Zoran Lilić. U to bi i Trajković Moma, uđemo u objekat, kad zasedanje, u čelu Dragomir Karić, do njega general Jova, jedan, dijaspora li je, obrazlaže, Čovek koji ulaže ‘oće da mu se vrati. Pristigoše neki penzioneri, orkestar na tremu se opet javi, Milane, Dragane, iz objekta staše da izlaze, sve sa zaključcima, general, Karić, Lilić, domaćinâ još.

Krenuše u poretku, napred ona trojica, Lilić Zoki sa suprugu, odzada, ko što general zapovedi, mladi orkestar, Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala... Saviše uzbrdo, stigoše do objekat na kome je, na pripremljenoj, ajde stilizovanoj, dasci pisalo Etno sajam, Koštunići 2005. Draganče Karić priđe velikim, za ovu priliku otvorenim, metalnim vratima, stade da odmrsuje plavu i baš svečanu traku, kad obavi, reče, Gospodo, imam veliku čast da, kao predsednik Upravnog odbora Društva srpskih domaćina, otvorim Etno sajam Eko sajam, jedan od retkih, jedini ovakav kompleks u Srbiji. Kamo sreće da je bilo stotine Čekovića, videćete i sami šta sve može ruka srpskog domaćina... Pa uđoše, odoše desno, otvori se sala, otvori se postavka, prvo udariše na štand sa zimske kape, šalovi, još pletiva, odoše u šustikle i vezivo, sušeno cveće, narodne nošnje i opanke, još šustikli, lavandu u vrećicama, Karić prima čestitke, i sam čestita. Stigoše do štanda sa tigar i ostale šare prostirke, svi se zainteresovaše, jedna sa podvezanim sisama uze da izveštava, jašta nego prirodna koža, paleta boja neograničena, umetnik sve slika prirodnom rukom, Karić pohvali, Svaka čast, podvezana umetnica dodade da sve ima umetnički potpis.

TIGAR ŠTAVLJENA KOŽA: Onda pređoše na drugu stranu, među ikone, natege, vunene čarape, vino, Karić i rakiju proba, maši se proje, Trajković Moma uze kilo leba i stavi u kesu, stigoše do sušenog voća, kad, od vrata grunu muzika, banu ministar Velja Ilić, sa svoju podašišanu frizuru, bledoplavu košulju, koja je samo naizgled delovala šoferski, poljubi Lilića, do’vati Dragančeta, ovaj mu dodade rakiju, da ministar oceni, oceniše, i Velja se nađe kod tigar štavljene kože, umetnica sa podvezanim sisama i njemu objasni tehnologiju, tehniku slikanja prirodnom rukom, umetnički potpis... Karić pređe u drugu prostoriju sa velika vrata, dugačak sto sa raznim đakonijama sa spiska Mirjane Karić, viknu, Ovo je čudo, ostali stadoše da ga stižu, članovi KUD-a Srpski jelek, koji je stražario kod jela, udariše u pesmu, Kapo moja šajkačo, blistaš mi na glavi/ Sa ponosom nosim te, kao Srbin pravi, Draganče proba sir, uze sarmicu, uze ostalo, ode među ženske članove KUD-a, promeša jedno kolce, stiže da se razmeni i sa muškima.

Pa bi nizbrdo, u redu i formaciji, napred Čeković, sa Velja i Karić, iza muzika, još iza ostali. Stadoše da se konsultuju, da vide kako dalje, Karić uđe u svoj crni mercedes i iz svoji razlozi ode, ovi produžiše do igrališta gde je trebalo da se obavi svečani program. Čeković se susrete sa jednom koja držaše mikrofon BK TV, komandova stop muzici, ova se najavi, Ovde smo u Koštunićima drugi dan, i general se reče, Pa evo... nastavljamo. Jova bi kod razvoja, kad eto ministra Naumova, pozdravi srdačno kolegu Velju, Ooo, a tek generala Jovu, Oooooo... I Velja se izjavi onoj za BK, Dogovorili se da urade put, da spoje, jedna zaista dobra saobraćajnica, što je obeć’o završio...

Novinarima se reče i ministar Naumov, deca u nošnji dobiše veliki predsednički somun na kome su bili mali somunčići, sunce uze da prži, Čeković traži strpljenje, Sad će predsednik, nekolicina, biće dijasporaca, sve se uhvati u kolo, bi, Obori, Čeković naredi još jedno kolce, sam dohvati trubu, momci se u’vatiše u ramena, to uze da otresa, ni pristigli Ljušić Radoš ne osta ravnodušan.

SRPSKI RECEPTI PO KARIĆIMA: Premijer u crvenom

NJEGOŠ I RUSIJA: Kad, eto policije na motociklima, još policije, državnih automobila, general uze da pravi raspored, ministri napred, Velja se obrisa, eto samog predsednika Koštunice u baš crvenu majicu i ostalu baš vikend garderobu, do njega akademik Matija u svojoj baš vikend safari opremi. Stigoše, pozdraviše, predsednik Voja ustupi Matiji prvenstvo uzimanja somuna, general komandova pokret, stadoše pred binu, posle kratkih konsultacija, desno od predsednika sede akademik, levo kapitalni ministar, do njega kapitalni direktor Nacionalne televizije koji je bio kapitalnije podašišan od kapitalnog ministra. To nije do u glavu, ispod glave podašišano. Kako se smesti kapitalni direktor bi kapitalno duhovit, pohvali kapitalnu glavu kapitalnog ministra, nađe kapitalne reči i za predsednika, Vrlo dobro, predsedniče... Kad se desi voditeljka, Poštovani posetioci, poštovani gledaoci, dobro došli na Devete vidovdanske susrete, dobro došli u Koštuniće, Društvo srpskih domaćina ima čast da kao organizator ugosti ugledne zvanice, premijera i predstavnike Vlade Republike Srbije... DSD nastavlja istorijsku misiju, da upozna i poveže u nesalomiv snop svekolike Srbe, pozivam vizionara, srpskog domaćina, generala Jovu Čekovića... Izađe Jova, u svoje odelo, izvadi ‘artiju, bez čitanja reče, Dragi moji prijatelji, dragi moji zavičajci, dragi naši braćo i sestre... Ja imam posebnu čast i zadovoljstvo da pozdravim našega premijera, gospodina doktora Vojislava Koštunicu, koji je bio na prvim Susretima kad smo otvorili fabriku rakije. Predsednik klimnu glavom na svoj način, general nastavi, Tada su mi govorili da nije dobro, da nije poželjno da Voja, tada Voja a danas premijer, da dođe tamo, imali smo probleme da to neko otvori, a ja sam znao da je naš ondašnji Voja, a naš sadašnji premijer, skroman, i da se on neće trpati u prve redove, da je uvek gled’o iz prikrajka. Još jednom da mu se zahvalim što je došao na današnje naše Vidovdanske susrete. Pozdravi i kapitalnog ministra, drugog ministra, bivšeg predsednika Lilića, Nićifora Aničića iz Južne Afrike, akademika Matiju Bećkovića koji je danas među nama ovde, Momčila Trajkovića, predstavnika srpskih domaćina sa Kosova, i na kraju direktora Nacionalne televizije Aleksandra Tijanića.

Voditeljka pozva ministra Ilića, ovaj pridiže pantalone, izađe, stade mirno, uze desnom mikrofon koji je bio u stalku, Želim da pozdravim gospodina predsednika Vlade, sve prisutne goste, našeg akademika poznatog... Evo ja danas mogu da vam kažem da su svi poslovi završeni i da su svi putevi završeni. Izađe i Nik Aničić, nazva boga, samo što ne zaplaka, vidi zlo očima, Da ne dužim, želim, ko srpski domaćin, da pozdravim, i da mu kažem da sam srećan viđeti danas predsednika Vlade Srbije, čestitu glavu i poštenu. Moj veliki brat Matija, pametna mudra glava, naslednik Njegoša, njegovo je da govori a mi da slušamo. Voja se stisnuto – a kad Nik nastavi, Nadam se da shvatate kojim putem idete, samo treba da se molite bogu, da se držite Rusije i vi ste uspeli u životu – pa široko osmehnu.

KAPO MOJA ŠAJKAČO: Reč dobi i duboko uveren Lilić, bi mali, pa veći folklor, glumac u recitaciji, dečji orkestar iz Koštunića dunu Vidovdan, general komandova kraj, general komandova pokret. U Domu "Anđelija Mišić", nakon što je premijer opet uz’o leba i somuna, a Velja odmrsio plavu vrpcu, bi prezentacija graditeljstva koja će bude u funkciji turističke ponude uz autoputeve i koridore. Samo što sedoše, ustadoše, Jova komandova dalje, udariše opet uzbrdo, opet u redu i poretku, opet ona velika metalna vrata, opet daska, Etno sajam, Koštunići 2005. Opet bi orkestar, so i lebac, plava traka, ovaj put Matija dade prvenstvo Voji kod somuna, odmrsi i Voja, uđoše u onu beton-salu, zavedoše Voju u zimske kape i šalove, šustikle i ostali vez, predsednik dobi i poklone, pa i presovanu detelinu sa četiri lista, torbicu vezenu, vizitkarte naših uspešnih proizvođača, i usmeno, Da ste živi sto godina, da bude mir za svi nas. Voju odvedoše u ikone i pletene čarape, Velja se opet zanima za rad umetnice sa ekološki podvezanim sisama, svi i zajednički uđoše u nastavak sale gde behu one đakonije plus članovi KUD-a Srpski jelek. General sve ponudi na izvol’te, muški udariše, Kapo moja šajkačo, predsednik morade i da se posluži, uze i somuna, pa ga dokopaše one žene, predsedniku čisto milo, ne mo’š se odbrani, bi i pesma, i to koja, Pogledaj me moj jarane...

Izlaženje, ministar Velja daje broj telefona koji se lako pamti Onoj podvezanoj umetnici što slika prirodnom rukom, da se javi, rade oni mnogo tih stvari, opet nizbrdo, ko da se ispozdravljaše, Voja ode u svoj predsednički auto, predsedničko zadnje desno, i akademik ode na svoje akademsko mesto, zadnje levo, i direktor Nacionalne televizije sede u svoj kapitalno silver džip, i sve to ode svojim putem.

Kad, ispade da su se svi obrnuli, opet uzbrdo, na otvaranje puta Brajići – Ravna gora. Zaustavi se kolona, izađoše oni što stigoše, mali trubački orkestar, so i somun, plava traka, zavezana za banderu, razapeta preko puta. Tijanić opet reče nešto kapitalno duhovito, predsednik isturi Matiju, i akademik, bez odmrsavanja preseče traku, otvori put. Kao što je red, deo odsečene trake dade predsedniku, dok jedan primerak zadrža za sebe. I kad su bili već tu, Velja predloži da skoknu do Ravne gore, bi Ravna gora, raspitaše se šta je šta, videše onaj Spomen-dom Spasoja Krunića, kome Velja objasni svrhu, Tijanić predloži da ministar Kojadin tu bude šef sale, uđoše i u crkvu, zagledaše se u ona brda, Matija reće nešto akademski mudro i poučno, Tijanić još bi kapitalan, i predsednik ko da se složi, i, posle, Svaka čast, Veljo, dadoše se u odlazak.

Dragan Todorović