Vraćam se kući s posla i prolazeći ulicom Dr Subotića mimoiđem se s grupicom mladića i devojaka. Pametne glavice, odlični đaci, čujem u prolazu kako pričaju o prijemnom ispitu.

Baš tu, ispred dekanata Medicinskog fakulteta, pre deset godina sam video da sam primljen na fakultet. Činilo mi se da sam pobedio ceo svet, a koga sam pobedio ni sad ne znam. Takvih nas je bilo 800, a primali su 500. Na kraju su primili sve, jer su oni "ispod crte" štrajkovali glađu. U to vreme se svaka pobuna, štrajk ili i najmanje pobuna protiv režima gurala pod tepih. Bolje primiti još 300 studenata nego da oni šetaju gradom sa nekakvim transparentima i zviždaljkama. I tako ti štrajkači glađu budu primljeni. Sledeće generacije su samo pominjale štrajk, čak nisu morali ni da pođu u protestnu šetnju do Ministarstva, automatski su primljeni.

Šta je bilo posle? Studentski dani, prava uživancija; naravno, ima da se uči, ali to si hteo, pa sad ćuti. Bilo je i onih koji su odustali – nekima se zgadila anatomija, neki nisu mogli da polože hemiju iz deset puta, neki se razočarali, nekima je veza prešla na drugi fakultet, neki otišli u inostranstvo... Ostali su gurali, brže ili sporije, među njima i oni koji su štrajkovali glađu i oni koji su bili među prvima na listi. Prve tri godine su institutski predmeti – malo dosadno, ali bez toga se ne može. Ima i tu svašta zanimljivog, ali te i maltretiraju, a svetlo na kraju tunela se nazire – doći će i klinički predmeti, konačno rad sa pacijentima, prava medicina! Neki su se pronalazili i u tim prvim predmetima (anatomija, fiziologija, patologija...), tu su ostajali kao demonstratori, pisali radove, išli na kongrese. Uz sve to prolaze i štrajkovi, demonstracije, bombardovanje i ostala, svima dobro poznata dešavanja. Sve je to poprilično poremetilo studiranje, ali nekako smo došli do kraja.

Završili smo – ne svi, ali velika većina. Ima tu i onih koji su štrajkovali glađu i onih koji su bili prvi na listi.

Šta sad? Sa dna mora si izronio na površinu, a ono oko tebe samo voda, kopna nigde, vazduh je tu, nadisao si se i umoran si od ovog gnjuranja, sad bi malo da prilegneš, a kopna nigde, sad moraš da plivaš do kopna, ali kuda? Ako nemaš od čega da živiš, moraš da radiš ono što može za platu, ako te mama i tata finansiraju, počneš da volontiraš i radiš "ono što hoćeš i voliš". Radiš ceo mesec, a po platu dođeš kod tate. I tako te proglase – za radnika meseca sobe koju deliš s mlađim bratom koji upravo završava gimnaziju, a za radnika godine u čitavoj porodici. Dobro, prva godina je lekarski staž, biće bolje kad položim državni ispit, konkurisaću za specijalizaciju, ali koju? Neko hoće nešto što može lako da se radi privatno (ginekologija ili oftalmologija), a i specijalizacija ne traje dugo, drugi bi internu – to je kraljica medicine, treći hoće hirurgiju i ništa drugo – "to ti je, čoveče, prava stvar, konkretno radiš". Ima onih koji hoće čak i opštu praksu, samo da se ne vraćaju kući u unutrašnjost. "Tamo ću da istrunem", kažu. Među njima su i oni koji su štrajkovali glađu i oni koji su bili prvi na listi.

Neki su na volonterskoj specijalizaciji, neki opet volontiraju bez specijalizacije i čekaju da se ponovo odobre. Tu je "kvaka 22". Ima specijalizacija, ali treba dve godine rada u opštoj praksi i zaposlenje u bolnici kojoj baš treba specijalista kakav ti hoćeš da postaneš, ali bolnica ne može da te zaposli, može da zapošljava samo onoga ko je na specijalizaciji. Circulus vitiosus – i to smo učili iz fiziologije i patofiziologije, dešava se često u patološkim procesima i uglavnom se loše završava. Na primer, kod štrajka glađu – prvo ne jedeš jer štrajkuješ, pa slabiš, pa gubiš apetit, i tako ukrug.

Malobrojni primaju platu. Ostali ulažu u budućnost. Oni na internoj volontiraju pored internista kojih ionako ima previše, na ginekologiji ili oftalmologiji pokušavaju da ukradu znanje i otvore ordinaciju. Na hirurgiji uvek ima posla tako da volonteri imaju šta da rade. Naravno da treba ljudi, ali odobrenja za nova radna mesta daju oni koji tu i ne zalaze sve dok im se ne razboli neko od bližnjih. Tek tada vidi koliko se na hirurgiji radi, a oduševi se i kvalitetom usluge (jer taštu odmah smeste u apartman).

Radiš ono što može za platu – u opštoj praksi ili u rodnom gradu gde ponekad ima mesta baš tamo gde hoćeš. Ili odeš u farmaceutsku kuću, prodaješ lekove i medicinsku opremu iako te to ne zanima – ali plata je prihvatljiva, imaš lap-top i kola koja nisu tvoja, nudiš preparate koji su "najbolji" i "najjeftiniji", srećeš kolege sa godine koji volontiraju na hirurgiji. Sedam je ujutro a oni upravo završili operaciju – neki i dalje bez papira, zahvaljujući svojim učiteljima, rade velike operacije; drugi, zahvaljujući učiteljima, ne znaju ni nokte da poseku. "Blago njima", kažeš sebi, "ima ko da ih finansira pa mogu da rade ono što vole i deset godina bez plate, a ja crnčim i radim ono što nikad nisam hteo za velike pare"... Ima tu i onih koji su štrajkovali glađu i onih koji su bili prvi na listi.

A pacijenti? Najbolji su oni koji dolaze da se požale, da čuju od čega boluju, poslušaju savet, redovno dođu na kontrolu, uzimaju prepisanu terapiju, postave pitanja i saslušaju odgovor, i sa osmehom, uz stisak ruke, odu kući. Malo ih je, ali zbog njih sve ovo vredi.

Sve mi to prolazi kroz glavu dok stižem do vrha ulice Dr Subotića, gde vidim još jednu grupicu budućih studenata medicine. Gledam ih i hoću da im sve ispričam, da im kažem kako nije toliko strašno ni ako budu ispod crte, ali da nikako – nikako – ne štrajkuju glađu da bi se upisali na medicinu, da još jednom razmisle, da ne očekuju mnogo da se ne bi razočarali... I još mnogo toga sam hteo da kažem ali odustao sam, ne bi vredelo. Već su odlučili.

Dr Petar U. Živković