Roman:
Pank Balzak

Kšištof Varga: Tekila
preveo Zoran Đerić
Vega media, Novi Sad 2005.

Intrigantan omot (so, tekila &limuna po' kila...), novi izdavač, nepoznat autor... Šta li bi iz svega toga moglo da ispadne? Ajd' za korice, no izdavač zapravo i nije baš tako nov – objavili seriju kiosk-izdanja Nobelovaca u saradnji sa "Dnevnikom"; nadam se da su time zaradili dovoljno para, pa sada mogu da se posvete ozbiljnom izdavaštvu – a pisac (rođ. 1968) ovde, istinaibog, ranije nije prevođen, ali je u svojoj poljskoj domovini jedan od najzapaženijih predstavnika novog proznog talasa, obaška i kritičar te jedan od urednika kultne Mihnjikove "Gazete viborče". Ah, da, nedavno je boravio i u Beogradu, na skupu posvećenom Danilu Kišu, a u društvu ovde poznatijeg Andžeja Stasjuka, koji inače u Poljskoj izdaje Vargine knjige.

Okej, ako smo koliko-toliko pregledno uveli junaka u "radnju" ovog teksta, pohitajmo k delu samom. Jedva sto i kusur stranica ovog explozivnog roman(čić)a zapravo je zadihani solilokvij, tačnije unutrašnji monolog naratora, frontmena popularnog poljskog pank-benda, a isti se – monolog, naime – u celini & celosti odvija tokom sahrane njihovog bubnjara, na kojoj članovi benda imaju tužnu počast da nose njegov kovčeg... E, sad, ako se zna da su bubnjara zvali Debeli, da je imao zdravo mnogo kilograma i neumorno jeo sve što se jede (a i šire), onda je jasno da to nije baš tako jednostavan posao. Naročito kada su ožalošćeni nosači prokleto ma(h)murni, kao što to u nedoba i biva... Pa dobro, Bože moj, rokeri katkad umiru u cvetu mladosti, to im nekako ide u ro(c)k službe, na toj je bazično tužnoj činjenici ionako sagrađena cela jedna popkulturna mitologija (i unosna prateća memorabilia- industrija), ali da bi ta mitologija "ispravno" funkcionisala, smrt "po sebi" nije dovoljna, bitan je njen žanr, ona mora biti "rokerska", recimo poput Kobejnove, Hendriksove, Džonsove... Već se tu, u subverzivnom žanrovskom odstupanju smrti, ogleda Vargina "teškometalna" ironija: umesto da ritualno premine od overdouza u hotelskoj sobi (koju je prethodno razlupao na parčiće) ili da izdahne stenjući na nekoj grupi-devojci – prekrkan kokainom, jakako – Debeli umire od... prežderavanja? Ne čak ni to, mada je njegovoj animalnoj i svežderskoj oblapornosti posvećeno mnogo živopisnih stranica – nego tako što mu je, u rođenom kupatilu, eksplodirao neispravan plinski bojler, pomalo mu, eto, raznevši glavu.

Tja, to je maler svakako dostojniji teatra apsurda ili montipajtonovskih skečeva nego pravovernih rok i pank hagiografija, ali naš pisac, Poljak mađarskog porekla, na baš nekako "češki" način depatetizuje i deherojizuje preminuće jednog, bajdvej, sasvim prosečnog varšavskog lupača u bubnjeve, činele i ostalu skalameriju; kao da hoće da kaže da nama, smotanim Istočnoevropljanima, baš i ne priliče te "kanonske" smrti anglosaksonskih ikona globalne pop-kulture... Nego će za nas pre biti nešto što je duhom blisko iščašenosti Gombrovičevih proza, ili čak samoj bizarnosti stvarne smrti jednog Bohumila Hrabala, na primer.

Ali, ništa od toga nije najvažnije u ovoj priči. Nego pak ovo što sledi. "Tekila" svakako nije priča o Debelom i o njegovom sudbinskom srazu sa bojlerom, nego o onima koji ga prate do njegovog dugog konačišta, što stvarno, što metaforično. Ispisan kolokvijalnim jezikom, tj. govornim žargonom urbane mladeži – koji je Zoran Đerić više nego solidno posrbio, sve bolje kako tekst romana odmiče – ovaj roman toka (be)svesti jednog pomalo infantilnog i naivnog (te utoliko nužno i "staromodnog", trange-frange sadašnjosti neprilagođenog) narcisoidnog kreativca, pankera na pragu sredovečnosti, a u ambijentu poodmakle poljske tranzicije na prelazu milenijuma, roman kroz niz naizgled trivijalnih epizoda majstorski zrcali – kao nekakav pankerski Balzak-polonez! – naravi, običaje i vrednosti jednog društva, reflektujući stvarnost epohe kojom je zacarila pokondirenost svake vrste, i u kojoj je sve na prodaju, uključujući i ono što tobože "nema cenu". I to je negde ona tematska okosnica Tekile, prezentovana pri tome sa razgaljujućom lakoćom, bez ikakvog dociranja, ako se u to ne ubroje poneki Naratorovi verbalni ispadi, ali njih pisac upotrebljava strogo funkcionalno, razumno udovoljavajući rezonerskoj ćudi svog junaka. Koji je, kao svaki pravi panker, doživotni borac protiv blaziranosti, a naročito protiv nepravde...

Opojna snaga "Tekile" u tom je naratorovom, kaobajagi lapidarnom, portretiranju Nove Poljske kroz nekoliko njenih interesno i na sve druge načine isprepletanih (prestoničkih) mikrosvetova – supkulturni, medijski, ulični, showbiz... A sve se to ukrstilo na sahrani Debelog, za koju će čitalac naivno i dobrohotno pomisliti da je Ono Najstrašnije što se u "Tekili" dogoditi može, ali ga – baš kao i zadihanog pripovedača – na samom kraju romana čeka aprijatno iznenađenje, čeoni sudar sa gotovo nesavladivom apsurdnošću i hladnom, megaracionalnom surovošću Korporativnog Uma i njegovih nemilosrdnih zakona. Pred njima ni smrt nema neke šanse, a o životu da se i ne govori. Kako god, Tekila je prvorazredno osveženje; ponuđena doza je ionako mala, pa sigurno neće biti loših nusposledica. Naprotiv, biće samo zdrave žeđi za novom turom!

Teofil Pančić