Letnji tatu skup u Studentskom kulturnom centru, Beograd, 17. jul 2005 - Ljudi govore:
Ruže na podlaktici, jedrenjak u kosi

Totemski simboli: Tigar koji izlazi ispod buljavog zmaja. Vuk. Škorpion. Pauk. Pit Bul. Leptir. Anđeo. Điki. Maline kao dijamanti. Petar Pan. Seksi Zvončica. Biomehanika. Tribali. Car Lazar. Kentaur – Viking. Žena kojoj je pola lica žensko, a pola tigrovo

– Pa je l’ će te cure više voleti tetoviranog?

– Jok. Nema to veze. Da mi je do toga, ja bi’ iš’o u teretanu a ne bi’ pio pivo – Goran se potapša po stomaku. – I napravio bi’ frizuru, a ne bi’ se šiš’o na ćelavo, i nabacio bi’ neke krpice. Ima i onih koji to vole, ali... Nema to mnogo veze sa ispoljavanjem seksualnosti.

– Znači, tetoviraš se zbog sebe a ne zbog drugih?

– Uglavnom zbog sebe. Ima nekih što to rade i zbog mode, al’ je to pogrešno, jer moda prođe a tetovaža ostane.

– Neko zbog sebe – kaže Damir, urednik časopisa "Tatoo", "Piercing".

– Neki da bi bili u centru pažnje. Nekom je neko pogin’o, umro, pa hoće da obeleži sebe na taj način. Neko iz bunta. Neko što voli.

– Što smo mi istetovirani, to je neka ljubav. Odrasteš uz to – kaže Ross.

– Moj ćale je im’o tetovažu. Im’o je Indijanca i nekog Herkulesa na nozi. Moj deda je im’o top, bio tobdžija. Kad sam se prvi put tetovir’o, ćale je rek’o: Dobro, ali nemoj više. Ja sutra odma’ dod’o drugi. Keva mi je kenjala i posle tridesete.

Ross zadiže majicu i pokazuje izbledelu Statuu slobode:

– Ovo je staro. Kad su mi to radili, lež’o sam na gajbama piva. Plak’o sam.

– Moj ćale je na podlaktici im’o ruže. Im’o na sisi žensku glavu, u kosi joj se kida neki jedrenjak – kaže Filip. – To je idejno bilo dobro, al tehnički ne tako. To bi vol’o ja da uradim, sa boljom tehnologijom.

ALAT, ZANAT,...

– Što su ti dobri ovi fleševi, do jaja – kaže neki tip gledajući ilustracije na štandu.

– Koji je najčudniji tatu koji si uradio?

– Dobro, oni rajsferšlusi na ožiljcima. Imaš imena na unutrašnjoj strani usne urađena burgijom. Ja sam to ‘teo sebi pa sam mislio ako se zajebem ćale će me jebe. Ionako smo imali problema.

– Jesi li gled’o one slike "tetovaža iz ruskih zatvora" – uskače neko. – Tamo je onaj tip što ima „SSSR" na glaviću. Kad prelistaš neki nemački časopis vidiš po dvadeset tatua na intimnim organima. Ovde je to dosta retko. Ovde toga nema. Jos nismo u Evropskoj uniji.

– Svaka druga klinka stavi nešto na dupe – filozofski primećuje Filip. – Grudi su dosta zahvalne za rad. Što je mesto pokrivenije, to su boje postojanije.

– Je li lakše raditi ruku ili dupe?

– Ruku. Na dupetu ima mnogo kože. Mekana je i rastegljiva pa je treba malo više zategnuti.

Damir razmišlja i odlučuje da je njegov najčudniji tatu bio gola ženska koju je uradio nekom tipu na stomaku. Ono što bi autorice ženskih erotskih romana nazvale njenim "vrelim centrom" dosta ubedljivo je palo na pupak naručioca. Naslov na ćirilici je ustanovio da "Samo Seks Srbina Spasava".

– Kako si počeo da radiš?

...I DELA NA KOŽI: Zoran Đinđić,...

– Popravlj’o sam drugovima tatue iz zatvora.

– Što si bio u zatvoru?

– Nisam ja, nego oni.

– Koji je najčudniji tatu koji si ti uradio?

– Mmmm – okleva Sloba. – Da l’ sam ja ogugl’o... Možda onoj žena koja je tetovirala obrve umesto da ih šminka.

– Koliko ja radova nisam slik’o. Najbolje mušterije, najlepši radovi pobegnu – dobacuje tip iz Niša koji je "popravljao rad Tin Tina".

– Kad si počeo?

– Crtao sam u osnovnoj školi četnike i Vikinge.

– Ja bi’ nacrtao četnika pa bi ličio na zebru – seća se Slobin ortak.

– Prvi pravi tatu sam uradio u JNA, pre petnaest godina. Hteo sam i ranije, al’ nije bilo žrtava da sednu. Posle sam otiš’o u vojsku, pa me napali ljudi: aj’ da nas tetoviraš. Da sam znao što sad znam, možda ne bi’ smeo. Uradio sam jednom tipu četiri S.

– Jesi bio zadovoljan radom?

– Tada jesam. To je bio poslednji mesec JNA. Posle je prešla u JA.

...Sveti Sava,...

– Sve smene su nas zakačile – požalio se Slobin drug. – I ta i reforma obrazovanja. Mi smo zamorci. Zamorci od sto dvaes’ kila.

– Doš’o sam da vidim majstore – kaže tip iz Niša. – Doš’o sam da vidim ko je prijatan a ko neprijatan za razgovor. Izuzetno cenim tvoj rad. Imam čak i tvoj isečak iz novina "Tatu je kao droga". Gde to beše? U "Novostima".

– Je l’ se mogu i duše tetovirati?

Umesto odgovora, Tarzanov krik je odjeknuo s mobilnog telefona.

– Ko je to? – javlja se Sloba. – Pa zvao sam te pre nego što si doš’o? Aj’ ćao. – Prekinuo je vezu i nastavio:

– Ko što je rek’o omraženi Darvin, nema velike kulture na svetu koja se nije tetovirala. Tetovaže su govorile o statusu u društvu. Na Borneu su za svaku ulovljenu glavu imali po tetovažu na prstu. Tatui su bili hronika života. Boengo Terang se tetovirao ratnicima koji su se vratili s dalekog puta. Smatrali su da za ljude bez tetovaže nema mesta u raju, jer ništa nisu uradili. Raj su zamišljali kao jezero krvi okruženo kolibama gde ratnicima društvo prave devojke koje su umrle na porođaju. "Maori mako" je pravljen individualno i pratio je anatomiju lica. Kad su sklapali mir sa Englezima, maorske poglavice su, na ugovoru, umesto potpisa crtale te svoje tetovaže s lica.

Sva istorija tetovaže je u sferi pretpostavki. Kažu da je nastala od dezinfikovanja rane utrljavanjem pepela. Boje koje su nađene u pećinama mogle su služiti za pećinske slike ili za tetovažu ili za oboje. U istoriji je imala religijsku svrhu. Ričard Lavlje Srce je bio tetoviran. I Čerčilova majka. Franc Ferdinand je imao zmiju, koja je, kažu, imala ustrelnu ranu na glavi.

...Draža Mihailović,...

– Je l’ ćete tetovirati? – zazjava usplahirano lice preko štanda.

– Po podne.

– Moram da popravim tribale. Je l’ ima neki popust?

– Nema.

Sloba se zagledao u seriju svojih "vagnerovih cekica" na stolu i zaključio:

– Svako ima dara za nešto. Ne može ništa na silu, a usavršavanje se postiže isključivo kilometražom. Mogu li da živim od ovoga? Vrlo lepo. Tatui koštaju od pedeset evra naviše. Kod mene sve može. I katalozi. I po narudžbini. Volim svašta. Volim fantaziju. Više volim srpske teme od internacionalnih. Sad će Nataša Kandić da me juri, ali...

Sloba je pokazao na zid. Među uzorcima isticali su se Draža, Hram i Hrist.

– Ovi su mi usrali štampu najstrašnije – opravdao se domaćin i nastavio: – Bio je i Tanasko Rajić, Karađorđa nekoliko, Zmaj od Noćaja, Miloš Obilić naravno.

...i Josip Broz Tito

– Jesi li radio Vuka Karadžića?

– Ne. Masone i upropašćivače srpske kulture ne radim.

– Jesi li radio Tita?

– Bogu hvala, ne. A radio bi’. Pos’o je pos’o, a svaki portret je izazov.

Cvijetin Cvrkotić