Povratak Sretena Jocića - Joce Amsterdama:
Dugo putovanje u CZ

Deset godina trebalo je da Sreten Jocić postane dostupan našem pravosuđu. U međuvremenu je bio svuda i polako gubio i poslove i zaštitu: Služba ga više ne poznaje, Legija i Duća istisnuli su ga iz posla, Kolumbijci su našli druge veze... Jedina mu je uteha to što ovde može da mu se sudi samo za jedno delo – ako se tužilaštvo i policija ne zainteresuju i za neka druga Jocina posla

Ovih dana u Centralni zatvor trebalo bi da stigne novi gost: Sreten Jocić, poznatiji u relevantnoj javnosti kao Joca Amsterdam (rođen 24. oktobra 1962. u Smederevskoj Palanci), devedesetih godina prošlog veka stalno nastanjen u Holandiji, a kasnije – pod lažnim identitetom – u Bugarskoj, sve do hapšenja i deportacije u Holandiju. Za Jocom Amsterdamom vuče se podugačka legenda, ali i nedovoljno dokaza za nju; inače bi istrunuo u zatvorima više evropskih država. Izgleda da je i Holanđanima dosadilo da se njime bave, mada se i tamo pričalo svašta o njemu, osim što se pričalo i u drugim državama. Kao da su Holanđani odlučili da se ratosiljaju bede i da ga izruče ovamo, gde bar postoji jasan slučaj protiv njega, pa neka ga ovde sude i zatvaraju... Ionako je čak i iz holandskog zatvora bio suviše moćan.

"HECKLER UND KOCH": Da bi se razumeli lik i delo Joce Amsterdama, treba se vratiti na početak svih takvih karijera u nas: sav taj šljam postao je važan tek početkom devedesetih, kada je zatrebao Službi. "Joca je postao velik tek kada su veći od njega bili potrošeni", kaže jedan poznavalac tog polusveta. "Bio je sitan krimos koji je napredovao do plaćenog ubice Službe." Kažu da je tako stekao "patriotske" akreditive: ubijao je i Albance, naime; pogotovo ako je reč bila o neutralisanju konkurencije na tržištu teških droga. Joca Amsterdam važio je za veoma značajnog igrača na zapadnoevropskom tržištu heroina i – naročito – kokaina. Razgovarao je direktno sa kartelima iz Južne Amerike i ugrađivao se u svaku veću pošiljku. Tako se stiču neprijatelji, pa legenda kaže da je Joca pobio na desetine ljudi u međuvremenu, čak i nekoliko policajaca; ali, sve je to ostalo kao manje ili više osnovana sumnja, uprkos Interpolovim poternicama; inače ishod ne bi bio ovakav kakav je. U tom istom međuvremenu Joca Amsterdam pojavljivao se u Beogradu, Banjoj Luci, Budvi; uvek u skupom odelu i kao gospodin – iako je za njim bila raspisana naša poternica za podstrekavanje na ubistvo. "Za njim je svaki put ostajao bar jedan leš", kako je za "Vreme" pre nekoliko meseci izjavio jedan poznavalac. Jedan slučaj je zanimljiv, jer ukazuje na karakter i modus operandi Sretena Jocića.

Naime, negde 1995. godine Joca Amsterdam obavešten je da neki elementi crnogorske mafije hoće da ga ubiju i da su angažovali poznatog tadašnjeg beogradskog gangstera Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš. Jocić tada – po optužnici – unajmljuje dva policajca, nekog Milosavljevića i nekog Prodanovića (jedan je aktivan u GSUP-u Beograd; drugi je iz Republike Srpske) da ubiju Goksija; čisto preventivno. Daje im motorno vozilo i dva automata "heckler und koch" MP-5 policijskog porekla i obećava im honorar od 200.000 maraka. Ova dvojica prate Goksija i odlučuju se za akciju u kafiću sportskog centra "Olimp" na Zvezdari Milana Rakića. U toj akciji oni teško ranjavaju Gorana Marjanovića, ali ubijaju njegovu devojku Jelenu Đorđević, a teško ranjavaju i nekoliko prisutnih gostiju, od kojih jedna mlada žena ostaje doživotni invalid u kolicima.

Joca nije bio nikako zadovoljan ovako aljkavim poslom: kad su policajci došli po pare, on se na njih izvikao da je Goksi živ i da šta hoće; ponudio im je dva ručna sata i oterao ih. Goksi je kasnije umro u bolnici, ali Joca je već bio natrag u Amsterdamu... Desetak dana kasnije, ta dva magarca odlučuju se na nekakvu oružanu pljačku u Istočnoj Srbiji. Iako im je Joca lepo rekao da automate bace u Dunav posle te bruke u "Olimpu", njima je, izgleda, bilo žao, pa su ih poneli u novu akciju. Ta je pljačka loše krenula i njih dvojica dali su se u bekstvo autom, iz koga su automate bacili ka Dunavu, bez gledanja; policija ih je našla, ali i dvojicu kolega, koji su ostavili vozilo i bežali međugradskim autobusom. Balističarima u Beogradu nije mnogo trebalo da oružje iz te pljačke povežu sa "Olimpom" i ta dvojica su ispričali priču. Osim njih, bio je tu još jedan aktivni policajac koji je sve znao i pomogao u istrazi; "danas bi taj čovek bio svedok saradnik, ali tada nismo imali ove zakone", kaže predsednik veća koje je osudilo tu dvojicu na po 20 godina, a predmet Sretena Jocića izdvojilo dok Joca Amsterdam ne postane dostupan sudu.

"MARKO MILOSAVLJEVIĆ": U međuvremenu je Joci prigustilo: Holanđani su ga još pre toga, 1993, bili pritvorili u jednom trenutku, ali im je pobegao i našao se u Bugarskoj, novom i perspektivnom centru trgovine drogom. Trebalo je držati posao u toku; Amsterdam i druge severne luke su zgodne zbog velike učestalosti brodskih kontejnerskih i drugih transporta iz celog sveta, pa i iz Kolumbije i drugih zemalja sa monokulturnom poljoprivredom (mak i koka); Bugarska je postala zgodna zbog položaja – na tradicionalnom putu heroina – ali i zbog rastuće korupcije u policiji; dok se i to nije promenilo. Za Jocom se već vukao niz Interpolovih poternica, izdatih na osnovu sumnji za mnoga krivična dela, uključujući i ubistva, pa je u Bugarskoj živeo i radio sa lažnim identitetom: kao Marko Milosavljević. Ni tu Joca nije sedeo dokon, jer on ne zaboravlja: iz Bugarske je bio pokrenuo preko svojih ljudi akciju da se organizuje ubistvo holandskog tužioca Kosa Ploja (Koos Plooij); taj Ploj mu je na kraju i dohakao, ali tek kad je Jocu bugarska policija uhapsila 20. juna 2002. dok je telefonirao iz javne govornice; ni u šta više čovek ne može da se pouzda, rekao bi Bagzi Milenković. U to vreme je u Beograd dolazio i jedan drugi holandski tužilac, neki Teven (Teeven), da sravni saznanja sa našim organima. Inače, Jocini saučesnici u Holandiji raspolagali su i raketnim bacačima jugoslovenske proizvodnje, koji su nađeni pošto je glavni organizator za Jocin račun bio ubijen u Španiji, po nekoj drugoj liniji posla. Kos Ploj je, inače, bio glavni tužilac za slučajeve u koje je umešana jugoslovenska mafija. U trenutku hapšenja u Sofiji, Joca je – osim lažnih dokumenata na ime Milosavljević – imao i službenu legitimaciju MUP-a Srbije na svoje pravo ime; po broju, ta legitimacija spadala je u Resor državne bezbednosti (tada su sve legitimacije bile iste, do formiranja BIA). To je bila još jedna potvrda da je Joca radio za Jovicu Stanišića: i ubistva i drogu i ostalo.

Kažu da je Joca bugarske vlasti bio suočio sa ponudom koja se teško dade odbiti: da isplati deo državnog duga Bugarske. Nije pomoglo, pa je nešto kasnije iz nekog razloga izručen baš Holandiji, mada je i Beograd imao važeću poternicu na njegovo ime zbog zločina u "Olimpu". Bugarska štampa je posle, na osnovu podataka iz policijskih izvora, pisala kako je, eto baš nekako u to vreme kada je Joca "pao", netragom nestala i pošiljka od dve tone kokaina iz južnoameričkih sunčanih zemalja... Onda se u Beogradu pojavio podatak da su Jocu Amsterdama bugarskoj policiji "namestili", tj. otkucali pokojni Dušan Duća Spasojević i Milorad Ulemek Legija, da bi preuzeli kanal ka kokainskim kartelima koji je on držao; te dve tone došle su kao, eto, dopunska dobit u procesu preuzimanja. Bila je to rana 2002. godina, kada su se i Duća i Legija osećali svemoćnima i širili poslove na sve strane. Pošto je Joca Amsterdam sklonjen u Amsterdam, tačnije strogo čuvani zatvor Fuht, bugarsku vezu preuzeo je za račun zemunaca i Legije neki Nenad Milenković, saradnik i ortak Mladena Mićića Pacova iz Požarevca. Taj Milenković je, pak, uhapšen u Bugarskoj jula 2003, a po poternici nastaloj za vreme akcije Sablja, kad je pokupljen "požarevački klan". Bugarski apelacioni sud potvrdio je odluku o izručenju Milenkovića Beogradu, ali još se ne zna šta je s tim bilo dalje.

UCENA: Odmah po predaji Milorada Ulemeka Legije, maja 2004, krenula je po čaršiji i po obaveštajno-bezbednosnim krugovima jedna logična i dosta dobro zasnovana priča: Legija se, po toj priči, predao zato što se Joca Amsterdam prisetio da ko bi mogao da bude taj ko ga je prodao Bugarima i još pritom klepio i njegove poslovne veze. Joca je, kažu ljudi, čak i u holandskom zatvoru bio dovoljno uticajan i bogat da raspiše ucenu na Legijinu glavu; Legija je od marta 2003. begunac koji zavisi od jataka; jataci imaju izbor: da se zamere Joci, koji je nezgodan karakter i čija je puška podugačka, ili Legiji, koji je begunac, sve siromašniji i sve usamljeniji... Nekako logično u tu priču spadaju i Legijini dugi noćni razgovori u kancelariji gen. Miroslava Miloševića sa Jočićem, Bulatovićem i Stojkovićem: reč je bila, kažu oni, o "bezbednosti" Legijinoj i njegove porodice. Po beogradskoj čaršiji tada je išla priča da je ekipa "ozbiljnih pucača" u gradu, spremna da ubije Legiju, policajce, tužioca, istražnog sudiju, zapisničarku, zatvorske čuvare, vozača "marice", ženu, decu, psa i mačku – samo ako Legija zucne nešto o poslovima Joce Amsterdama; ali, čaršija svašta priča...

Sada, kad stigne iz Holandije, Sreten Joca Amsterdam Jocić, dolazi u znatno drugačiju sredinu od one iz koje se (iz zdravstvenih razloga) povukao onomad: Jovica Stanišić se o svom jadu zabavio i ne poznaje Jocu uopšte (osim ako ga neko podseti, ali nema ko – jer Haški tribunal Joca ne zanima); ostali umetnici iz Službe još manje poznaju Jocu; sve je to tužna prošlost koju je najbolje zaboraviti. Nećemo sad valjda, "dok gori Hilandar", da se bavimo time ko je onomad ubijao i radio heroin i kokain za račun Službe... Sreten Jocić biće suđen za podsticanje na ubistvo u "Olimpu" 1995; ona dva osuđena policajca već su počeli da menjaju iskaze i da izvode koješta, ali – oni su pravosnažno osuđeni i sada je kasno za vađenje. Oni će, međutim, morati da se pojave na budućem suđenju Joci Amsterdamu, u svojstvu svedoka.

I to ćemo videti kad dođe vreme.

Miloš Vasić