Knjige - Urvidek, Svinado... Novi Sad:
Iza lažnih imena

Nekako se slučajno (?) poklopilo da dvojica novosadskih pisaca istovremeno objave knjige u čijim je nazivima, sve samo ne slučajno, zapretano ime Grada

Čudan je, postojano, odnos savremenih novosadskih prozaika prema svom gradu, a unutar korica njihovih knjiga: šta sve neće učiniti, odnosno izmisliti, ne bi li ga nekako zatajili i zakamuflirali! Jal' ga se stide ili naprosto ne znaju šta bi s njim, onakvim "običnim" kakav nam se nadaje pre pripovedne travestije (bajdvej, A. Tišma, Milica Mićić Dimovska ili Laslo Vegel nemahu tih problema, što će reći da je stvar ipak čisto "poetička")? Ili bi ga tek preventivno oneobičili, iščašili, izmestili iz "trivije" sitnorealističkog, na-žurnalizam-vonjajućeg proznog pisma koje se zaludno bakće sa efemernostima svakodnevlja... U prilog ovome, evo se slučajno (?) poklopilo da dvojica novosadskih pisaca gotovo istovremeno objave knjige čiji će naslovi sadržavati samo tu jednu reč, "istu" reč, a da zapravo jedva da imaju koje zajedničko slovo u tim nazivima. A opet, o istom subjektu se ovde radi: i "Urvidek" Slobodana Tišme (Narodna knjiga, Beograd 2005) i "Svinado" Gorana Mimice (Futura publikacije, Novi Sad 2005) nisu drugo do pseudonimi Novog Sada, iznova "skrivenog iza lažnih imena", kao u p(j)esmi Haustora... To jest, neobičan par (od mogućih bezbroj) književnih imena koja je Grad fasovao transformišući se od "stvarne" pojave iz "fizičkog" sveta do romanesknog i(li) pripovednog mesta radnje, pa bogami i neke vrste antropomorfnog književnog junaka.

Tišmin Urvidek zgodno je, višeslojno usložnjavanje (ur-videk) starog mađarskog naziva grada (Ujvidek), dočim je Svinado, jakako, anagram njegovog danas dominirajućeg naziva (Mimica je srećom odustao od prvobitne ideje da ga krsti Panongradom što bi, ako ništa drugo, odviše podsećalo na Ravangrad, alias Sombor, Veljka Petrovića).

UVOĐENJE U KANON: Uostalom, mani Grad, važna je Priča (pa makar i o njemu). Slobodan Tišma je – treba reći, uvek se nađe neiniciranih čitalaca kojima to može biti korisno! – jedan od (o)kultnih likova ne samo novosadske avangardne – šta god to danas značilo – umetničke scene, od ranih sedamdesetih naovamo, od poezije i multimedijalnih umetnosti do rokenrola. Sa ovim je potonjim zablistao kroz grupe Luna i La Strada, koje će svaki ozbiljniji kritičar staviti negde međ' vrhove jugoslovenskog (post)"novog talasa" – i bez kojih možda ne bi bilo Obojenog programa, Boya... ili bi barem bili negostoljubivije dočekani – ali i brzo batalio celu stvar, kao što je (kanda sticajem "objektivnih okolnosti i subjektivnih slabosti") dizao ruke i od mnogo čega drugog čega bi se poduhvatio, i to u boljem slučaju; u gorem su mu ruke naprosto vezivali mali, lokalni socijalistički bogovi, u periodičnim ideološko-policijskim racijama na ono što ne razumeju, ali svakako odnekud znaju da nije dobro za Radničku Klasu (docnije za Narod). Tako je nekako ostao utisak da je Tišma – nije u srodstvu sa slavnijim sugrađaninom – u ovih početnih šest decenija svog života uradio manje nego što je "realno" mogao, i da je za to dobio manje priznanja (drugo je pitanje šta je ovde uopšte "priznanje": novac? status? društvena moć? veze & poznanstva? katedra? funkcija? zastupljenost u školskoj lektiri? "posvećene" bardovske bore od silne javne Zabrinutosti Za Naciju? državne rente i sinekure, poput članstva u Akademiji, kojoj bilo?) nego što bi bilo po nekoj višoj pravdi.

Zbirka priča Urvidek mogla bi se pokazati važnom, ne samo za autora nego i za ovdašnju Scenu, ako je jošte ima, kao konačna potvrda Tišminih književnih kvaliteta, iliti kao crno-na-belo dokaz nagluvom "mejnstrimu" kako S. T. nije tek tamo jedan od onih poluzagubljenih avangardnih likova sa kakvima oni ne znaju šta bi započeli – nešto kao art-inačica omatorelih hipika koji slabo razlikuju Indiju od Inđije... – nego punokrvan pripovedač, ako ćemo pravo, bolji od mnogih mu razvikanih vršnjaka "u najboljim godinama", koji povazdan paradiraju okolo sa vlastitim akademičeskim spisateljskim referencama. Dakle, Urvidek naprosto ne može da ne bude – ako se ovde još čitati ume – neka vrsta definitivnog uvođenja S. Tišme u "kanon" relevantnog savremenog proznog iskaza na srpskom jeziku. Jedanaest proznih celina ove knjige objedinjava (para)ispovedni (meta)autobiografski ton, fina rezonerska rezignacija gradskog marginalca koji (pokušava da) obitava na rubovima Zverinjaka, neupadljiv i nezlobiv, a refrenozno sveprisutan ironijski prizvuk, podtekstualna liričnost, uglavnom uspelo kombinovanje "realističke" i linearne naracije sa "razumnim" izletima u stilski eksperimentalno i značenjski zaumno, kontrolisani upadi Istorije u tekst, i naravno – Novi Sad/Ujvidek/Urvidek kojeg više nema, kao i onaj kojeg još pomalo ima, kao večita kulisa jedne "ljudske komedije". Autor možda i ne zna – mada, zna, svašta taj zna, no se ne hvali... – koliko je pogodio u srž stvari podnaslovno definišući svoju zbirku kao "niskobudžetnu prozu". Ovu bih lucidnu odrednicu prilagodio i preveo na jezik savremene (pop)muzičke produkcije: radi se o autentičnim i (sad, koja manje, koja više) moćnim lo-fi pričama, pri čemu bi ova low fidelity etiketa imala značiti da Tišma piše vrlo "(š)krto", pa će manje pažljivom čitaocu možda promaći koliko je to zapravo promišljena književna strategija, i koliko je, dakle, svaka rečenica zapravo odmerena i prostudirana, da ništa ne manjka, a da se i ne preliva, da se ne otklizne sa terena dosledno negovanog understatementa. Otuda ovde nema ni razmetljivih "stilskih" eskapada (poput onanističkih gitarskih solaža...), ni razbacivanja "toplim" i "emotivnim" diskursom, ni kričave vidi-što-je-smešno duhovitosti, a ipak je sve na svom mestu, dozirano i prigušeno, poput utišanog, lenjog drombuljanja nekog akustičarskog trija koji se, recimo, čuje iz garaže preko puta.

VELIKI POTOP: Goran Mimica je Novosađanin koji već dvadesetak godina živi po belom svetu, poslednjih godina u Trevizu, severna Italija. Svinado je njegov drugi roman, novi doprinos stanovitom geopoetičkom tematsko-motivskom nizu, kakav ga očigledno nadahnjuje, s tim da je u prvencu (Korografija, 2002) bio nomadski raspoložen, da bi se sada, recimo, vratio kući. Hm, kući? Gde je ta "kuća", ima li je uopšte, i da li je takav povratak moguć? Ova(kva) su pitanja lajtmotiv romana Svinado, i to nužno doziva u sećanje Kišu i hartiju Vladimira Tasića. Eto još jednog "šifriranog" NS linka... U kratkom romanu Svinado (123 str.), Goran Mimica umešno surfuje od realističkog do fantastičko-oniričkog prosedea & nazad, ispredajući priču o čoveku koji se, posle pustih godina, vraća u Svinado da po pozivu popravi i potom održava sat na tvrđavi Dinvari, na drugoj obali velike reke Avdun, a bez kojeg vreme u Svinadou kao da je stalo... Bajdvej, već je iz ovoga razvidno da se Mimica, baš kao ni Tišma, u svojim ludičko-mimikrijskim toponimskim domišljanjima ne zaustavlja na imenu grada, nego pred čitaoca baca pregršt zabavnih, uvrnutih, parodičnih paratoponima koje će stanovnik ili makar solidan poznavalac "realnog" Grada lako odgonetnuti... Povratnik pokušava da iznova uspostavi relaciju s gradom – kao, uostalom, i sa sopstvenim ocem – i sa ljudima koje je znao, no ti se napori uglavnom izjalovljuju: jaz je isuviše dubok. U tom delu, negde na polovini teksta, Mimičina priča nažalost ozbiljno pada u fade out, zahvaljujući suvišnom, nemuštom, pregrejano "nadrealističkom" ekskurzu (poglavlje "O ljudima") koji bogami izjeda skoro četvrtinu nevelikog romanesknog teksta. Tja, ko je i to izdržao, vratiće se u roman kroz oniričke prizore Velikog Potopa pod kojim ceo Grad i njegovi ljudi nestaju, i pripovedač ostaje sam i okružen Velikom Vodom poput svetioničara. Panonsko more re-released?! I tek tada, kad Grada više "nema", postaje moguće iznova uspostaviti emotivni odnos sa njim. Odnos koji je ukotvljen duboko negde u "sumnjama i snovima", odnos arhetipski, trajno određujući. A tamo negde na samom početku onoga što će postati Veliki Potop, naš će zaludni gradski satopopravljač, obrevši se u napuštenoj očevoj kući, italikom ispisati/odsanjati jedan od najlepših omaža Mnogoimenom Gradu za koje dolepotpisani čitalac zna (str. 97-101), i čiju ću tek poslednju rečenicu citirati: Stalagmiti kuća i višespratnica, crkava i katedrala, mostova i vodenih tornjeva, posejani po podu pećine grada, stoje nepomični: na njih, s vremena na vreme, kane vrela kap piska lokomotive.

I sve je to, u Svinadou naposletku izjela Velika Voda. A u Novom Sadu, onom "stvarnom"? Eh... Pa, neka vrsta poplave svakako jeste u pitanju.

Teofil Pančić