Lekovi i cene:
Kriterijumi po bajatom kursu

Dok trgovci lekovima ponavljaju činjenicu da u Srbiji važe najmanje marže i da se više isplati prodavati cigarete nego citostatike, nadležna ministarstva pozivaju se na tezu da je trgovcima jedino u interesu da zarade, a običnim građanima da imaju što jeftinije lekove. Obe strane su na neki način u pravu, ali je problem u tome što u međusobnoj komunikaciji govore različitim jezicima

Da je neko dokon krenuo da broji koliko su puta u poslednjih nekoliko godina veledrogerije i apoteke upozorile da za "mesec-dva" neće biti ovog ili onog leka, verovatno bi malaksao na pola posla. Isto bi se tom nekom dokonom dogodilo i pri pokušaju da pobroji umirujuće tonove koji su povodom lekova stizali od ministra zdravlja Tomice Milosavljevića i ostalih nadležnih. Poslednja razmena vatre na liniji veledrogerije–ministar počela je tokom aprila 2005, a kraj joj se još ne nazire: sezona godišnjih odmora verovatno je samo predah pred još jedan meč. Iako će taj nastavak podrazumevati već viđene priče o predstojećoj nestašici i isto tako viđene umirujuće fraze, pravo pitanje neće biti da li će ovog ili onog leka biti, već koliko će taj lek da košta.

UREDBA I PRIKljUČENIJA: Sve je, dakle, počelo kada je objavljena Uredba o kriterijumima za formiranje cene lekova (Sl. glasnik broj 32) koja je, pored maksimalne cene leka, odredila i pravilo da sve cene lekova moraju biti izražene u dinarima. Iako su uvoznici, zbog konstantnog porasta kursa evra insistirali da se odmah definiše i usklađivanje cena prema tom porastu, odnosno da dinarska cena ne bude fiksna, prvobitna odredba nije promenjena. Tako se, na primer, dogodilo da kurs evra s aprilskih 80,5 poraste na 83-84, a kurs dolara za više od deset dinara i da, zahvaljujući tome, vlasnici veledrogerija konstatuju kako je "evidentan pad dinara učinio da uvoznici više nisu u mogućnosti da za pojedine medikamente usklade cene po kojima ih nabavljaju od svojih inopartnera sa cenama definisanim u odluci vlade". Sledila su s jedne strane upozorenja da "već dolazi do diskontinuiteta u snabdevanju pojedinim uvoznim lekovima" i spiskovi deficitarnih lekova, a s druge konstatacije kako će svih lekova biti i kako mediji nisu mesto na kojima bi se o tome trebalo diskutovati. Kako bilo, čitava ta priča otkrila je da devizni kurs nije i jedini problem.

U studiji "Ekonomski položaj veledrogerija i apoteka", koju je na inicijativu Grupacije veledrogerija uradio Naučno-istraživački centar Ekonomskog fakulteta u Beogradu, konstatovano je da apoteke i veledrogerije "u poslednje dve godine sve češće beleže gubitke, poslujući od danas do sutra", a pobrojano je mnoštvo razloga za takvu situaciju. Pre svega, navedeno je da, za razliku od većine evropskih zemalja, kao i zemalja u našem okruženju, gde država kontroliše samo cene lekova na pozitivnoj listi, naša država kontroliše cene svih lekova – i onih koje plaća i onih koje ne plaća. Pored toga, velika pažnja u ovoj studiji posvećena je veleprodajnim i maloprodajnim maržama, a upoređivanjem podataka došlo se do zaključka da u Srbiji važe "najniže trgovačke marže u Evropi": u odnosu na naših 6 odsto veleprodajne marže, slovenački veletrgovci uzimaju 9 odsto za lekove s receptom i 12 za lekove bez recepta, hrvatski 10 odsto za sve lekove, a italijanski 6,65 odsto. Što se tiče maloprodaje, odnosno apoteka, slovenačka marža za lekove s receptom iznosi 11,71, za lekove bez recepta čak 30,11, u Hrvatskoj je taj procenat 34,03, u Italiji 26,73, dok za apoteke u Srbiji važi marža od 12 odsto. No, ni tu nije kraj: prema nalazima ove studije, lekovi u Srbiji inače su znatno jeftiniji od lekova u ostalim referentnim zemljama, pa se ionako niska marža primenjuje na nerealno niske cene. U prevodu, gubitak je još veći. Da bi i neupućenima stvar bila što jasnija, u studiji o položaju veledrogerija naveden je primer čuvenog bensedina: veleprodajna cena tog leka iznosi 34,20 dinara, a veledrogerija koja ima obavezu da ga nabavi, proveri mu kvalitet, čuva ga u propisanim uslovima, preveze i plati porez, na njemu zarađuje svega 2,05 dinara. Kad se svemu tome doda podatak da se na naplatu čeka i do godinu dana, ocena o lošem položaju veledrogerija i apoteka nije izgledala nimalo preterana. Zbog svega toga, predloženo je da se povećaju veleprodajne i maloprodajne marže, da se u Uredbu o kriterijumima za formiranje cena uključi klauzula o promeni cena u skladu s promenom deviznog kursa, kao i da se ukine porez na lekove.

U međuvremenu, porez je smanjen s 18 na 8 odsto, što je pružilo kakvu-takvu nadu za razrešenje situacije. Ali, ne lezi vraže: istovremeno sa smanjenjem PDV-a, carinska obaveza povećana je s 2 na 5 odsto, pa je i inače komplikovana storija dodatno zapetljana. "Zahvaljujući povećanju carinskih obaveza, u našoj poziciji se suštinski ništa nije promenilo. Korekcija cena bila je neophodna i u odnosu na carinu i odnosu na druge elemente, što se nije dogodilo. Nerazumno je očekivati da sve poskupi, a da cene lekova ostanu iste. Primera radi, ove godine cena putarine je duplirana, tako da nas za prevoz lekova do Niša samo putarina košta više nego gorivo. Mesecima smo na gubitku", kaže za "Vreme" potpredsednik Grupacije veledrogerija Miomir Nikolić, ističući da se nada kako će "u septembru prevladati razum" i kako će konačno biti dogovorena prihvatljiva cena lekova.

KUPUJMO DOMAĆE: No, u čekanju da prevlada razum, pozabavimo se malo već pomenutom Uredbom o formiranju cene lekova (iako se ispostavilo da je ona samo povod za reakciju veledrogerija i da su problemi postojali i pre njenog donošenja). Nezvanični izvori "Vremena" bliski Vladi Srbije navode da je suština ovog dokumenta zapravo objava rata uvoznim lekovima: brojni domaći proizvođači sve teže su "plivali" na tržištu preplavljenom stranim medikamentima i upravo je Uredba viđena kao dobar način za uređenje situacije. Prema istim izvorima, veledrogerije su bile neka vrsta kolateralne žrtve. Iako Miomir Nikolić u razgovoru za "Vreme" demantuje ovakvu tezu, a ministri ne bi bili ministri kad bi je na bilo koji način nagovestili, stvar deluje logično: Uredbom o formiranju cena lekova najviše su pogođeni upravo uvozni lekovi, koji su znatno skuplji od domaćih i kojima se cena dodatno povećava ako se preračuna u dinare po kursu od pre četiri meseca. U tom smislu, ilustrativan je primer plaviksa (inhibitor agregacije trombocita koji se koristi posle infarkta ili moždanog udara), čiji je proizvođač francuska firma Sanofi: cena ovog leka Uredbom je limitirana na 4363,63 dinara, dok je njegova maloprodajna cena inače bila 6297,73 dinara. Veledrogerijama se nije isplatilo da ovaj lek uvoze i prodaju po propisanoj ceni, pa je saopšteno da će, čim se potroše zalihe, plaviks biti nemoguće kupiti u Srbiji. U međuvremenu, međutim, moglo se čuti da isti taj preskupi plaviks može biti zamenjen domaćim lekom tiklodiks čija je cena deset puta niža: domaća varijanta, kako nam je rečeno, ima druga farmakološka svojstva i nije "čista paralela", ali može da posluži u terapiji. Uprkos tome što je u ovom konkretnom slučaju stvar razrešena tako što se već krajem juna plaviks pojavio u maloprodaji po ceni od 4363 dinara (tačno onoliko koliko je propisano Uredbom), urpkos tome što je tezu o neobjavljenom ratu domaćih proizvođača protiv strane konkurencije nemoguće potvrditi, mogućnosti za spekulisanje više su nego brojne: ako ništa drugo, vrlo je čudno to što baš u slučaju lekova Vlada ne određuje promenljivu dinarsku cenu, a još čudnije što smanjuje porez na lekove, a istovremeno povećava carinu za njihov uvoz.

Što se tiče problema koji se nisu u direktnoj vezi sa Uredbom, već sa opštim uslovima za poslovanje ovdašnjih veledrogerija i apoteka, ni tu situacija nije jednostavna. Dok jedna strana (veledrogerije i apoteke) upozorava na činjenicu da u Srbiji važe najmanje marže za trgovinu lekovima i da se više isplati prodavati cigarete nego citostatike, druga strana (nadležna ministarstva) bezbroj puta ponavlja tezu da je trgovcima u interesu jedino da zarade, a "običnim građanima" da imaju što jeftinije lekove. Obe strane, naravno, imaju svoju logiku i tu nije ništa sporno. Sporno je, međutim, što se njihova međusobna rasprava uglavnom odvija po medijima, što zajedničkog jezika još nema, što sve nalikuje na igru gluvih telefona, što se ne zna šta ko hoće i šta je do sada hteo. (Tako se, na primer, desi da u razgovoru za "Vreme" Miomir Nikolić objasni kako je cilj veledrogerija samo da se "dođe do dijaloga", a da službenici u nadležnim ministarstvima dobronamerno upozore da "ne bi trebalo da ispadne kako nikakvog razgovora o tome nije bilo".) Teško je, naravno, očekivati da će Vlada brže-bolje izaći u susret veletrgovcima i apotekama, dozvoliti im povećanje marže i samim tim cene lekova – ovogodišnja inflacija je i bez poskupljenja lekova odavno premašila dvocifrenu – ali je nekako normalno očekivati da će taj problem bar uzeti u razmatranje do kraja godine. U ovom trenutku, nemoguće je doći do preciznih informacija o tome da li će nešto konkretno biti preduzeto, ali nam je u Vladi nezvanično nagovešteno da je već bilo razgovora u vezi s odredbom o deviznom kursu i da će na tom planu "biti nekih novina".

Za sada, lekova u apotekama još ima i niko ne predviđa katastrofični scenario po kome bi se ponovile nestašice iz devedesetih; za sada, nijedna veledrogerija nije bankrotirala i ni u jednoj se radnici nisu pobunili zbog mizernih zarada. Sve to, međutim, ne znači da Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo trgovine čitavu tu stvar mogu jednostavno da ignorišu, kao što su do sada uglavnom činili. Prirodni interes veledrogerija jeste da zarade neki novac, dok su državni organi zaduženi da kako znaju i umeju obezbede uslove za nabavku potrebne količine lekova. U tom smislu, veledrogerije su im neophodne. Ma šta oni o tome mislili.

Tamara Skrozza