Pun kufer marketinga:
Bajke mi

Da mi umre bajka ako lažem

Prve reklame na koje nasednemo su – bajke. One nam izreklamiraju život u tolikoj meri da jedva čekamo da odrastemo, delimično jer se isprepadamo onim što se dešava deci (umre im majka pa ih odgaja zla maćeha, vuk im pojede babu, zarobi ih veštica kanibalka), ali još više zbog ponude da ćemo, čim preguramo detinjstvo, uživati u blagodetima sređenog sveta. Sveta u kojem su dobri ljudi uvek i lepi, a zli se lako raspoznaju po svojoj ružnoći. Ako dobri ponekad i dođu u ružnom pakovanju – kao što se desilo žabi, zveri ili ružnom pačetu – ipak se na kraju pretvore u lepe i bogate prinčeve ili makar samo u lepe labudove. Pa se vi posle čudite zašto padamo na dobru ambalažu? I zašto verujemo da će i nama poći za rukom da "okorelu prljavštinu skinemo tek ovlašnim pokretom sunđera, da će se oko nas sjatiti muškarci samo zato što naša kosa ima voluuumen, da ćemo postati frajeri čim gucnemo pivo iz flaše, da se političari bore za vlast zarad dobrobiti naroda... (Hoće li neko već jednom da obavesti premijera da više nije predsednik državne zajednice?)

Ali, bajke nas podučavaju i nekim osnovnim pravilima marketinga. Naučimo, na primer, da postoji nešto što se zove tržište. Doduše, tržište princeza i pretendenata na njihove ruke i nasledstvo, ali svejedno saznajemo mnogo o konkurenciji. I o tome da je za pobedu nad konkurentima potrebna pre svega ljubav, a onda i hrabrost, mudrost, skromnost, čovečnost. Da mi umre bajka ako lažem.

A kad iz bajki pređemo u stvarnost, iliti reality kako se to sad popularno kaže, suočimo se sa nekim sasvim drugačijim pravilima. Pravilo da "može biti samo jedan", koje nam je nekada promovisao filmski Gorštak, sada preuzimaju kvizovi i šou-programi, pokušavajući da nas pripreme za vreme koje nas očekuje. Ako ste se nekada pitali ima li života posle tranzicije, sada znate. Ima ga, al’ i nije neki. Ukoliko je verovati ovima koji nam taj život reklamiraju – na surovom tržištu ljudi, ideja, proizvoda i usluga opstaju samo surovi. Sve se igra na ispadanje, ali ne ispadaju zli, lakomi, pokvareni, kao što su nam to bajke reklamirale. U "najslabijoj karici" ljudi ispadaju jer se nisu okomili na najslabijeg. U reality programu sa Donaldom Trampom ispadaju jer nisu bili dovoljno bezobzirni. U "Piramidi" i "Avalskom tornju" ispadaju jer nisu uspeli da se izreklamiraju u trideset sekundi. U "Big braderu" jer nisu sa svima spavali. Tako treba. Pa, izvolite, navijajte.

A možda ja to samo umišljam da nas takvim emisijama sistematski pripremaju za neki budući život u razvijenom kapitalizmu? Možda nam zapravo samo reklamiraju našu sadašnjost? Da bi opravdali sebe, rane kapitaliste, i ono što nam rade. I što će tek da nam rade.

Možemo li ipak nešto i da naučimo iz ovih emisija-reklama? Novi gurui menadžmenta, baš kao i stari filozofi nekada, uče nas da o problemima ne treba pričati kao o problemima, već kao o izazovima. Dobro, jeste da bi malo čudno zvučalo kad sa prijateljima počnemo da pričamo o "izazovima" sa parama (ne smem ni da zamislim šta bi tek neki majstor mislio o nama kada bismo ga pozvali jer imamo "izazov" sa autom!), ali bi nam makar problemi, pardon – izazovi, mnogo lakše padali. Pa barem smo poznati po tome što volimo da se inatimo, odupiremo i prkosimo izazovima. A onda ni ovi naši ne bi smeli više da nam pričaju bajke.

Nadežda Milenković