Irska:
Monstrumi u mantijama

Stotinu dečaka i devojčica silovali su i zlostavljali sveštenici tokom četrdeset godina, i to u samo jednoj irskoj biskupiji. Biskupi su prikrivali zlodela, policija "gubila" prijave, stanovnici zajednice ćutali

BEZ OSUDE: Papa Benedikt XVI

Bivši sudija Vrhovnog suda Frensis Marfi dobio je pre dve godine zadatak od irske vlade da istraži na stotine prijava o seksualnim prekršajima dvadesetak sveštenika u periodu od 1962. do 2002. u biskupiji Ferns, okrug Veksford. Izveštaj je obelodanjen prošle nedelje, u kome su na 271 stranici sudija Marfi i njegov tim opisali crno na belo sav horor kroz koji su prošla deca i osudu institucija i pojedinaca koji nisu ništa uradili da to prijave, spreče ili pomognu žrtvama.

Pod velom "malih bogova" u devedesetprocentno katoličkom okruženju, gde je lokalni paroh nepobitni autoritet, sveštenici su imali lak pristup deci, neki su ih odvlačili perfidno, a neki arogantno i bezobrazno, oslanjajući se na potpuno poverenje lokalnog stanovništva i roditelja u bezgrešnost sveštenika.

Znali su da su deca u beskrajnom strahu od osude zajednice i roditelja ako bilo šta kažu. U tom slučaju, biskup bi sveštenike samo premestio u drugu parohiju ili u London kao, na primer, u slučaju najozloglašenijeg među njima, oca Šona Forčjuna.

ČASOVI RELIGIJE: Otac Forčjun se tereti u Fernsovom izveštaju za 26 slučajeva seksualnog zlostavljanja, uključujući silovanje, masturbaciju i oralni seks. Krajem sedamdesetih silovao je 12-godišnjeg Kolina u javnom toaletu, Danijela je ljubaznim osmehom "predstavnika Boga" vodio na časove religije, kako je to objasnio Danijelovom ocu, a u toku vožnje primoravao dečaka na oralni seks. Četrnaestogodišnji Brendon je tako brutalno silovan da je došao kući u krvavoj odeći, jedva hodajući. Majci nije rekao ništa jer je ona komentarisala glasine o Forčjunu kao "strašnu stvar koju dečaci pričaju o svešteniku". Brendon je ubrzo nakon toga izvršio samoubistvo.

Prijave o razuzdanim zabavama na plaži uz alkohol i drogu stigle su i do biskupa Fernsa, ali je on samo udaljio "nestašnog" sveštenika u London i predložio psihoterapiju. Nakon tri godine Forčjun se vraća i postaje menadžer katoličke organizacije za medije i nastavlja zlodela čak i u studiju za vreme emitovanja verskog programa. Tek 1995. godine Garda ga hapsi za maltretiranja iz osamdesetih, ali je on 1999. izvršio samoubistvo neposredno pre suđenja.

PRED OLTAROM: Suđenje nije dočekao ni otac Džim Grenan, koji je mirno umro u svojoj parohiji 1994. Šest godina pre toga on je seksualno zlostavljao deset dvanaestogodišnjakinja pred oltarom, stavljao je njihove ruke na intimne delove svog tela i sâm ih dodirujući. Neke od njih mislile su da je to test pre prvog pričešća! Nisu svi roditelji poverovali svojoj deci. Oni koji jesu, žalili su se biskupu i lokalnom zdravstvenom centru. Doktorka iz centra je intervjuisala devojčice, utvrdila kredibilitet izjava, a izveštaj predala Gardi koja ga je nekako zagubila. Grenan je dolazio u kuću Debrinih roditelja kao milosrdni paroh i pokušao da siluje Debru kada je imala samo sedam godina. Roditelji joj nisu poverovali, izvršila je samoubistvo u 31. godini, neposredno pre početka istrage.

Kanon Martin Klansi maltretirao je Kjaru od njene jedanaeste, a s njim je zatrudnela kad je imala 14. Pretio joj je da nikom ne otkrije ime oca deteta. Pre no što je umro 1993, ostavio je u testamentu 3000 funti za Kjaru i njeno dalje muzičko školovanje!

Veliki broj slučajeva vezan je za Koledž "Sv. Patrik" gde se do kraja devedesetih nalazio internat za dečake i gde su se održavali seminari za buduće parohe. Jedan od sveštenika izjavio je da se priseća "visokog nivoa seksualnih aktivnosti na koledžu kako dece tako i odraslih". Za zlostavljanje je optužen čak i dugogodišnji upravnik.

Do sada je, od 21 optuženog sveštenika, samo trojici suđeno, desetorica su preminula, a za ostalih devet čeka se potez javnog tužilaštva kome je predat izveštaj "Ferns". U izveštaju se otvoreno kritikuje neadekvatno reagovanje institucija i nadređenih crkvenih lica koji nisu zaštitili decu. Vlada sada radi na izmeni zakona, kako bi se i oni koji su znali a nisu reagovali ubuduće podveli pod kriminalni prekršaj. Većina onih koji su saginjali glavu sada se javno izvinjavaju žrtvama, mada nema velike koristi od toga. Možda će bar mala nadoknada stići u novcu od strane crkve.

JEDAN OD ČETVORO: Jedan od zaslužnih za iniciranje istrage je i Kolm O’Gorman, i sam žrtva silovanja prvopomenutog sveštenika. On je osnovao organizaciju "Jedan od četvoro", nazvanu po pretpostavci da je svaki četvrti stanovnik Irske zlostavljan. Organizacija pruža stručnu pomoć žrtvama nasilja. Nakon izveštaja pozivi su se povećali za 60 odsto, većina u vezi s Dablinskom biskupijom, za koju O’Gorman već godinama traži istragu. Osumnjičeno je 70 sveštenika, vlada je najavila i istragu na nacionalnom nivou. O’Gorman je pokušao da tuži i papu sa još dvojicom žrtava oca Forčjuna. O tome je BBC snimio dokumentarac "Tuženje pape", koji je takođe podstakao istragu. I ubijena, hrabra novinarka Veronika Gerin je 1995. pokušala da diskredituje biskupa Brendana Komiskija za njegovo zataškavanje, ali su je i crkva i neki mediji optužili za "jeftino novinarstvo" i uznemiravanje privatnosti biskupa.

VATIKAN: Vatikan na sve ovo ćuti. Papa u svom nedeljnom obraćanju nije pomenuo žrtve ovih zločina.

Uobičajena je praksa Vatikana da za ovakve slučajeve odgovornost pripisuje lokalnom kleru, a da sve osude pedofilije i seksualnog zlostavljanja generalizuje. Prvi i-mejl koji je 2001. godine poslao papa Jovan Pavle Drugi bio je izvinjenje žrtvama zlostavljanja, iako nijedan konkretan slučaj nije pomenut.

Tek, ovo nije prvi, a sigurno ni poslednji skandal katoličkih sveštenika. Bečki kardinal bio je primoran da odstupi nakon prijave o zlostavljanju. Pre nekoliko godina časne sestre su otkrile da su ih silovali muškarci istog poziva, većinom u misijama. Pojedine su, kada su zatrudnele, primoravane na abortus. Toliko o smrtnom grehu koji isti osuđuju. Godinama je interna praksa katoličanstva bila da neposlušne i bludne sveštenike premešta, i to većinom u misionarsku Afriku! Ipak, 1994. godine Vatikan donosi mere zaštite dece i izdaje vodič o tome kako se rešavaju ovakvi slučajevi. Mada kasno, klupko se odmotava i osude upućene katoličanstvu i njegovim predstavnicima su sve češće.

ZAKON ĆUTANjA: Kako je sve ovo moglo da se događa tokom decenija i to nekažnjeno? Treba znati da je religija u Irskoj dugo bila ispred države, i da je i sada ukorenjena u svim sferama. Mnogi od optuženih sveštenika pomagali su svom stadu, opraštali grehove, krstili, venčavali, pomagali siromašnima, uz uobičajenu, prikladnu religijsku mudrost. Lokalni paroh je krucijalna ličnost u odboru lokalne škole, a više od 90 odsto škola su katoličke, gde se moli pre odmora i pre jela, gde i učitelji pripremaju decu za pričešće. Ko bi mogao da poveruje da su takvi autoriteti – seksualni predatori. Ali i licemeri. Sveštenici u Veksfordu su tvrdokorno odbijali da venčaju protestanta i katolkinju, a olako prelazili preko neoprostivog greha, pedofilije i seksualnog nasilja nad Božijom decom. Iako je građanstvo biskupije sumnjalo, niko nije adekvatno reagovao. Kada su lokalne novine 1990. objavile sudski izveštaj o osudi oca Džejmsa Dojla, koji je napao dvanaestogodišnjaka u dečakovoj kući, usledilo je na stotine poziva i pretnji novinarima, kao i paljenje novina ispred uredništva.

Ignorantnost zajednice je i otežavala žrtvama da kažu šta im se desilo, jer im se ne bi verovalo i da su bilo šta rekli. Zakon ćutanja je predugo trajao. Ovaj izveštaj koji plastično opisuje strahote zlostavljanja stotinu dece, pa i odraslih, od kojih su mnoge mučne za čitanje, ne može da vrati izgubljeno detinjstvo i nevinost deci, da izbriše traume odrastanja i strah od stvaranja sopstvene porodice, ali ono što javnost i vlada mogu da im pruže ovim i drugim izveštajima jeste priznavanje zločina i osuda počinilaca.

Irena Cvetković