Bilo je to u ono doba kad je u Beogradu živelo svega milion ili milion i po ljudi. Trolejbusi su bili daleko lošiji nego sad, tramvaja je bilo manje, vozile su se vespe, a raskopane ulice smatrale su se pravom retkošću. U to doba, Novi Beograd još uvek je bio "velika spavaonica", o Areni niko nije ni sanjao, preduzeća su šakom i kapom delila stanove. Bilo je to, dakle, ono doba. Doba kad je Tito bio živ i zdrav, kad se slavio Dan mladosti i kad se u veliki grad uglavnom dolazilo vozom.

Pošto je pešice došla do Obrovca, autobusom do Benkovca i ko zna čime do Knina, jednim od tih vozova pristigla je i delegacija iz sela Žegar. Bilo ih je dvadesetak, većinu su činili oni koji iz Žegara do tada ni maknuli nisu, ali je tu bio i jedan koji je dobro čitao, nešto lošije pisao, koji je jednom stigao do Beograda i koji je, zahvaljujući svim tim kvalitetima, jednoglasno proglašen za vođu velike ekspedicije. Iako su u to doba iz raznoraznih žegara dolazile raznorazne slične delegacije, ova je bila nešto drugačija: pristigavši samo da bi prisustvovala svadbi "jednog od svojijeh", njeni članovi nisu imali nikakve želje da tu i ostanu... Kako bilo, pristigli su.

Onaj jedan polupismeni odmah je uzeo stvar u svoje ruke i latio se ceduljice na kojoj su mu bila ispisana uputstva za najefikasniji način dolaska do željene adrese. Porodično predanje ništa ne kaže o detaljima, ali se sasvim sigurno može pretpostaviti kako su stari i novopečeni Beograđani gledali ovu zbunjenu delegaciju čiji su članovi nosili ručno tkane torbe, seljačke čarape i gunjeve, a vođa putovanja i još dvojica od bližih mladoženjinih rođaka preko ramena zabacili po jednog pečenog "janjca".

Ne osvrćući se na začuđene Beograđane, žegarska delegacija se, sa sve janjcima, torbama i ostalim bagažom, nekako potrpala u gradski prevoz. Sumnjičavi prema svemu novom, čvrsto su se držali vođe, bacajući tek pokoji pogled na čuda o kojima su do tada samo slušali. Svi, osim baba Joke.

Naviknuta samo na svoje torove i suri kamenjar, oči nije mogla da odvoji od kratko ošišanih žena, automobila, semafora, mostova. Ali, tek što se kako-tako privikla na nove prizore, autobus je stao i većina putnika izašla je iz njega. Kud oni, tu i baba Joka. Našla se, dakle, na stanici. Sama. Vođa i ostali Žegarci nastavili su dalje – do željene adrese preostalo je još desetak stanica jednim i još dve sasvim drugim autobusom...

Mnogo puta mi se desilo da zalutam i nađem se bez igde ikoga na nekom potpuno stranom mestu. Nekad besomučno tragam za baš onom prodavnicom koja mi je preporučena pre polaska na daleki put, pa odaberem pogrešan smer u metrou. Nekad izgubim svoju grupu na potpuno zastrašujućim mestima prepunim nekog sumnjivog sveta. A nekad, eto, zagubim se usred poznatog mi grada. Nađem se u gomili čudnih, za sve moguće i nemoguće spletke i marifetluke pripremljenih ljudi, gomili onih persona koje su redovan inventar najboljih varoških žurki i večerinki. I ne znam kud ću i šta ću. Ne znam o čemu da pričam, ne znam šta smem kome da kažem, uvek sam ubeđena da mi svi vide prašinu na cipelama i da je svima jasno kako moja odevna kombinacija košta bar duplo manje od dopuštenog minimuma. E, baš u tim situacijama, prisetim se baba Joke.

Sve mi se čini da se, kao u nekoj modernoj varijanti Pepeljuge, moje cipele pretvaraju u njene blatnjave gumenjake, da mi se pantalone pretvaraju u suknenu suknju, da mi na glavi raste pletenica, a iz nje odmah niče i marama. I pritom, nigde onih mojih sa janjcima... Identifikacija ipak ne završava samo na pojavnim fenomenima, pošto se istovremeno upitam kako li je baba Joki bilo u tom svetu neviđenih čudesa, onako samoj, nepismenoj, bez adrese na koju se uputila. Da li se pitala čemu sve to? Da li joj se plakalo? Da li je htela da vrišti na prvog na koga naleti? Da li je mislila da iz te situacije izlaza nema? Da li je klela sudbinu ili ljude? Ukratko, sve ono što meni pada na pamet kad se nekim čudom nađem među goreopisanom ekipom.

No, da se vratimo junakinji ove priče. Našla se, dakle, na stanici. Neko vreme čekala je drugi autobus, a onda shvatila da tih autobusa mnogo ima i da ona ne zna u koji da uđe. Onda je malo šetala naokolo, nadajući se da će se oni njeni konačno osvestiti, shvatiti da je nema i potražiti je po velegradu. A onda se više nije ni nadala. Iako je znala samo ime mladoženje na čiju je svadbu krenula, potražila je pomoć. Pogledala je oko sebe i prišla jednom čoveku. Važno je zapamtiti: samo jednom od onih milion ili milion i po ljudi.

"Rodo, znaš li ti đe stoji Ušljebrka Dragan?", upitala ga je bez osmeha (navikli na surovu klimu i surov život, Žegarci se do dana današnjeg malo smeju i nikad ne osmehuju).

Čovek je dugo gledao u tu seljanku ogrubele kože i zdravog pogleda. Prvo je pomislio da se žena šali, onda mu je sinulo da ga ona možda poznaje, da bi na kraju shvatio da učestvuje u jednom od onih nemogućih događaja koji se ponekad i ponekom ipak dese.

"Znam, baba. On stanuje u stanu do mog", odgovorio joj je naposletku i odveo je na željenu adresu. Baba Joka je na svadbu stigla pre svojih Žegaraca. Kako je komšija posvedočio da "drugarica Joka" nije luda i da se sve dogodilo baš tako kao što ona kaže, priča je već decenijama jedna od omiljenijih na svim okupljanjima šire porodice.

Baba Joku nikada nisam upoznala. Bila mi je dalji rod. Ipak, uvek kad poželim da vrištim i plačem, uvek kad se upitam čemu sve ovo vodi i šta sam ja to Bogu zgrešila da se tako zagubim, pogubim i zalutam, uvek kad pomislim da je za pravi put već odavno kasno, prisetim se baš nje.

Tek zahvaljujući Joki, mogu da prihvatim mogućnost da tu negde postoji rešenje i da će svakog časa naići baš taj neko ko zna đe stoji Ušljebrka Dragan.

Šanse su male – tek jedan prema milion ili milion i po, ali i to je nešto. Za početak.

Tamara Skrozza