Koncert:
Ar-Tu Di-Tu

Arto Lindzi u Domu omladine,
Beograd, 24. novembar 2005.

U slučaju zvezda s decenijama karijere te desetinama hitova i ključnih pesama na koncertu obično brinete da li će vam – i kako – izvesti sve ono što toliko volite i cenite. Dotle, muzičar koji je radio/objavljivao tako puno i raznoliko kao Arto Lindzi (Lindsay) može pri svakoj turneji da vam se pojavi u nekom od bar tuce potpuno različitih izdanja, i to jednako kvalitetno, zanimljivo i ubedljivo. Tačnije, u njegovom slučaju, i to je olako rečeno – može, ali retko dolazi u Evropu, pa su i ovog puta ti malobrojni koncerti naširoko razbacani: najbliži Beogradu bio je podalje od Balkana.

Ovdašnjoj elitnoj/specijalizovanoj pop-publici Arto je poznat prvenstveno kroz saradnje s Dejvid Birnom (David Byrne, ex-Talking Heads) i Ruičijem Sakamotom, i po produciranju Lori Anderson i brazilskih zvezda Kaetana Veloza, Marize Monte, Gala Koste, Karlinjosa Brauna i nedavnog učesnika obnovljenog beogradskog džez-festivala, Vinišiusa Kantuarie. Rođen u SAD ali odrastao u Brazilu i to baš u zlatno doba tamošnjeg ključnog – dakle i muzičkog – pokreta Tropicalia/Tropikanizmo šezdesetih, Lindzi je u Njujorku krajem 70-ih zapažen tokom no wave u grupi DNA (godine 1978. legendarnu kompilaciju No New York za Island producirao B. Eno!), a zatim u klupskim, andergraund kultovima Lounge Lizards i Golden Palominos. Posle tih uticajnih, ali i dalje alternativnih postava vodio je Ambitious Lovers ne prezajući od najrazličitijih muzičkih delatnosti i poduhvata, ostajući avangardan. Autor i pevač, ipak je najpoznatiji i najtraženiji kao gitarista, radi brzinom standardnih džezera a ni nagrade kalibra Latin Grammy ne mogu ga izmamiti s margine. Jedva primetan u filmovima (Očajnički tražeći) Suzan Sidelman, izgleda više voli da petlja sa Zornom, Frizelom, Jazz Passengers i sličnima sa tzv. downtown/nu jazz Menhetn-scene.

Još su DNA ubacivali stihove na portugalskom i brazilsko bubnjanje, a kasnije je A. Lindzi postao – makar posredno – značajan kao veliki popularizator i modernizator muzike iz zemlje svog odrastanja. Od ranih 90-ih redovno objavljuje kvalitetne solo-albume koji eklektično sadrže i folk-uticaje i pop iz Brazila; uostalom, Bossa Nova znači Novi talas. Miljenik kritike koga danas pomodno remiksuju, Arto (gle imena!) može samcit da popuni fiočicu avant-pop ako ne art-rok i uvek da eksperimentiše i izliva buku umesto da eksploatiše i milozvuči.

Izvestan problem s izdanjem u kojem nam se prvi put uživo predstavio ostaje da to nije nijedno od – diskografski poređeno – njegovih reprezentativnih. U triju su bili škrte klavijature i patinirani ritam-efekti Majkoa Goga (Micah Gaugh) i razarački bas Melvina Gibsa (Gibbs, ex-Defunkt, Rollins Band), a između te crno-bele pratnje nenametljivo struganje i drljanje po neobičnoj, starinskoj 12-žičnoj gitari. Niskobudžetsku postavu upotpunilo je Lindzijevo pevanje, zapravo najjača nit Brazila ove večeri i podsećanje na to čemu npr. Sting duguje deo svog vokalnog stila. Likom tipični njujorški jajoglavac napola između Vudija Alena i Roberta Beninjija, zvučao je takođe napola od Birna ka Vejtsu, u početku više ka potonjem radi krkljajućeg ozvučenja. Bas se uporno probijao u solo-ulogu i osvojio je do drugog bisa, "kralj nenaštimovane gitare" retko se upuštao u solaže u užem smislu a preovlađujuća podloga mrdala je više kao rege nego samba, no izgleda su baš te sličnosti s Novim talasom doprinele oduševljenju prisutnih. Pre četvrt veka takvo baratanje el. gitarom najbolje je zabeležio pomalo zaboravljeni "izvođač radova" Ejdrien Bilu (Adrian Belew) s Bouviem, King Crimson itd.

Imajući sve na ušću sveta u Njujorku, Arto Lindzi ipak ne izlazi rado iz svojih čaura, a i onda mu valjda više prija da bude apstraktan nego ne daj bože konvencionalan. To, međutim, nije nikakva garancija bilo čega pa je i ovaj nastup zapao u monotoniju, u najmanjem prostoru Doma omladine (klub, Bunker...) natiskanom tako da je – i uz ulaznicu po 700 din. – bilo sasvim opravdano održati sve to u komotnijoj sali. Šteta za ono što od Arta nismo doživeli, a mala šansa i da ćemo ikad doživeti u neposrednom susretu.

Dragan Kremer