"Kako je propala elektronska pošta"; "Vreme" br. 777

Sve što je napisano u tekstu o propadanju elektronske pošte jeste lepo, krasno i – istinito. Ima samo jednu jedinu manu: važi za neki drugi svet u kome vas pre takozvanog skidanja pošte ne očekuje mukotrpno osluškivanje škripavog zvuka "dajl-ap" konekcije i beskrajno ponavljanje "ridajl" komande. Jedan od najvećih provajdera ovde u OVOM svetu, koji nije nimalo virtuelan, predračune (takozvane profakture) preduzećima za internet sate još šalje – telefaksom!!!

Da ne govorim o pripremama da telefonom zovete stranog poslovnog partnera i obavite običan telefonski razgovor koji, sa cenama koje ovdašnji telefonski monopolisti uporno održavaju, lako može da pojede i ono malo zarade na koju računate. O začuđenosti koju osetite kada vas taj isti partner pozove telefonom i kada shvatite da čovek ništa drugo ne radi nego naprosto – razgovara. Ne kalkulišući koliko će taj razgovor da košta u zamršenom i tajanstvenom spletu domaćih tarifa u kome takozvana pravna lica još plaćaju DUPLO više od takozvanih fizičkih lica. O skeptičnom izrazu lica svakoga ko se iole razume u kompjutere kada pitate može li običan Skype IT servis da radi na brzinama koje nam naša mreža omogućava... Neću da govorim ni o čemu što sam pomenuo jer je previše za svaku priču o umrloj elektronskoj pošti iz prostog razloga što se ona ovde još pravo nije ni rodila.

Dragoljub Marković, elektronskom poštom