Izložbe - Milan Popović – u rasponima metafizike i nadrealizma:
Pobunjeni čovek

U našoj kulturi se neretko dešavalo da su originalne ideje, pojave i ličnosti ostale na margini vremena, kojim upravlja Veliki Svet. Jedan od primera je i slikar Milan Popović (1919–1969), čiju smo izložbu (zahvaljujući istoričaru umetnosti Zdravku Vučiniću) videli ovih dana u Beogradu u Galeriji na Kosančićevom vencu

Jedna od slabosti malih kultura jeste u tome što nisu sposobne da prepoznaju i prihvate jedinstvene i samosvojne pojave, koje se, neumitno, s vremena na vreme, javljaju pod okriljem sveopšte težnje da se te kulture integrišu u kulturu Zapada, uprkos zastrašujućoj moći te velike kulture da se menja vrtoglavom brzinom, da se prilagođava vremenu, ali da iza sebe ipak ostavi velika dela. Male kulture nisu sposobne da upravljaju vremenom. Vreme upravlja njima, zavodeći ih, lomeći ih zbog nemogućnosti da utemelje sopstvenu misao o svetu, i da uspostave red u sebi pomoću koga bi uspevale da prepoznaju sve one vibracije i temperature koje omogućavaju da se odbrani njihova različitost. Upravo ta različitost ostaje jer obeležava vreme u kome nastaje.

U našoj kulturi se neretko dešavalo da su originalne ideje, pojave i ličnosti ostale na margini vremena, kojim upravlja Veliki Svet. Jedan od primera je i slikar Milan Popović (1919–1969), čiju smo izložbu (zahvaljujući istoričaru umetnosti Zdravku Vučiniću) videli ovih dana u Beogradu u Galeriji na Kosančićevom vencu.

Milana Popovića je više sudbina nego okolina uvela u naše slikarstvo, više njegova bizarna i buntovna ličnost nego spremnost ove sredine da poveruje bizarnima i buntovnima, osim ako oni ne dolaze nametnuti i proglašeni iz krugova ideologije, vlasti i lažne elite.

Pre rata je učio slikarstvo u Umetničkoj školi kod Lj. Ivanovića, P. Dobrovića i B. Vukanović, ali je to školovanje shvatio kao teret i sputavanje svoga slobodnog i odrešitog životnog opredeljenja, koje mu je nalagalo da ga napusti i da se posle rata potuca beogradskim umetničkim lavirintom, kao čovek bez prevelikih ambicija u slikarskim krugovima, ali sa umetničkom vizijom koja je bila originalna do te mere da je bila jedva zapažena. "Kada sam već krenuo tim putem, nisam imao ambicija da to menjam, nego sam istrajao do danas bez nekih pretenzija ili čega drugog. To uostalom dokazuje što nisam završio školu, nisam se uključivao ni u kakva društva, prolazio sam anonimno. No i pored toga, radio sam marljivo, pobedila je ljubav i volja za poštenim radom i u njemu sam nalazio najiskrenije zadovoljstvo, koje i danas imam, jer sam na taj način odvojen od svega drugog što može da priredi društvo, što ne znači da sam potpuni mizantrop."

Savremena bajka o kretanju, vremenu i prostoru, 1964.

DRUŠTVO I SAMOĆA: Pedesete u srpskom slikarstvu bile su godine velikih previranja i značajnih pojava koje su se talasale ispod jedne totalitarne ideologije umetnosti: Lubardina izložba koja radikalno raskida sa socrealizmom, Zadarska grupa kao oblik otpora vraćanjem na postulate slikarstva između dva rata, konačno Mediala kao potpuni raskid sa ovim slikarstvom i avanturistička potraga za onostranim i avangardnim (Šejka, V. Radovanović). Slikari Mediale su osetili da je čovekov svet, kao i svet umetnosti, toliko kompleksan da je jedini način da se izraze bio preko metafore i simbola. Tih i sledećih desetak godina Milan Popović se kretao od Starog sajmišta do Kosančićevog venca 19, radeći u Upravi za groblja i sahrane, u Opservatoriji i kao crtač i preparator na Medicinskom fakultetu. Ma šta svi ovi poslovi podrazumevali, Milan Popović je za to vreme imao dve izložbe: jednu na početku svoje usamljene avanture, 1956. u Grafičkom kolektivu, a drugu na dan svoje smrti, 1969. u Kulturnom centru Beograda. U svom teškom, osobenjačkom i buntovnom životu bio je kao umetnik dosledan svojim slikarskim idejama, a kao čovek dostojanstven, odnoseći se sarkastično kako prema konvencionalnim slikarskim idejama tako i prema pomodarstvu i umetnosti. Da u tome nije imao veliku podršku, svedoči i jedno Lubardino pismo: "Primio sam tvoje pismo, razumeo i dobro ga shvatio šta mi pišeš, prvo šta bi ti na njemu odgovorio to je da ne smeš misliti o tome da se zadužuješ, jer ljudi su dužni da jedan drugome čine sve ono što ih u životu može uzdići u svakom pogledu, a oni koji se bave umetnošću ili bar koji je vole to im je prva dužnost, to se čak ne sme ni smatrati nečim, to je prirodno i normalno." Ali Milan Popović se više mučio u društvu nego u svojoj samoći.

Natir-mortist, 1967.

EZOTERIJA I NADREALIZAM: Ono malo kritičara koji su pisali o njemu uporno su njegovo slikarstvo vezivali za nadrealizam (M. B. Protić, P. Vasić, L. Trifunović, Z. Vučinić), ili su njegove filozofske, metafizičke i pesimističko-melanholične ideje smatrali manom njegovog slikarstva, ali je bilo i onih (K. Vasiljković, D. Kalajić) koji su ga smatrali potpuno originalnim slikarom, sa specifičnim "beogradskim pogledom na svet". Sam Milan Popović je poricao bilo kakve veze sa nadrealizmom: "Pre svega nisam nadrealista, niti priznajem bilo kakav izam koji su izmislili. Moje slike nemaju nikakav program; ukoliko se želi naći u tome neka povezanost, moj rad je proizvod učenja nauke, dakle nauke i umetnosti zajedno." Ako se njegovo slikarstvo već povezuje sa nadrealizmom, onda se ta veza ne ogleda ni u automatskom stvaranju (što je samo jedna strana ovog izma), niti u nekakvoj pobuni protiv savremenog sveta u smislu sveopšte revolucije duha. Za Milana Popovića sama umetnost je pobuna. Njegovo delo bi se moglo povezati sa ezoterijskom stranom nadrealizma (o kojoj kod nas gotovo da se nije ni razmišljalo ni pisalo) i istraživanjem snova, dakle podsvesnog, sa čime je umetnost inače u vezi. U tom smislu se može reći da je nadrealizam – ali i umetnost uopšte – instrument spoznaje, što je tvrdio i sam Breton: "Čitav tehnički napor nadrealizma sastoji se od umnožavanja puteva prodora u najdublje slojeve umnog. Kažem da treba biti vidovit: mi samo treba da otkrijemo sredstva koja će uvesti u praksu ovu Remboovu naredbu."

Pomenuo sam ezoteriju. Stvarno, u slikarstvu Milana Popovića ima dosta nedokučivog, nečega što je ne samo izraženo specifičnim i tajanstvenim simbolima i znacima nego i što slikar neće da otkrije, želeći da nas upozori da je njegova tajna opasna, razarajuća, mračna i poražavajuća za budućnost čovečanstva. Budući da je svet doživljavao na specifičan i jedinstven način, budući da se ponašao i živeo iskosa – mi verujemo u njegovu enigmu i u njeno razrešenje u budućnosti. Ovakvim umetnicima je komplikovano prići, ali u tom naporu ima nekog neobjašnjivog uzbuđenja i poverenja, kao u reči proroka.

U METEŽU SPEKTAKLA: Milan Popović je bio osobena ličnost i po tome što je, za razliku od onih koji su želeli da stupe u vezu sa kritikom i publikom, želeo da stupi u vezu sa samim sobom. Zbog toga se nije bavio onim što se događalo u svetskom slikarstvu, niti onim što je već bilo utemeljeno kao refleks slikarstva između dva rata, nego ga je interesovala metafizička strana svakog problema: sauočavanje sa podsvesnim, odnos prema kosmosu i položaj čoveka u savremenom svetu, ali ne u smislu postojeće ideologije, već u smislu nadolazeće tehnologije, što se posle pola veka pokazalo kao vizionarstvo jednog balkanskog vagabunda. To je ono što bi današnje vreme trebalo da prizna kao otkrivenje Milana Popovića: da se zagonetka čoveka neće razrešiti na planu ideologije, nego na planu tehnologije. Mi to njegovo zaveštanje danas moramo prihvatiti iako nam se iz sveta valjaju kao novi izmi, tako i nove tehnologije, iz sveta koji se trese u opštem metežu spektakla. U slikarstvu ovog vremena gotovo da niko nije čuo ovaj glas, izuzimajući neke slikare iz kruga Mediale (Šejka, Ljuba Popović).

Najčešća sudbina umetnika malih kultura je da oni u stvari putuju da bi se vratili, uvek u strahu od sveta kome uporno hrle i udvaraju mu se sa strahopoštovanjem koje često prelazi u nelagodnost. Pojedini umetnici putuju da se nikada ne vrate, jer ih vuče nagon za onim što je jedva vidljivo i teško saznatljivo, ono što se samo naslućuje da postoji. I Milanu Popoviću je putovanje bilo pindarovska sudbina – nije važno stići, važno je ploviti.

Branko Kukić