VREME 780, 15. decembar 2005. / KULTURA
Filmski festival "Slobodna zona", Beograd, 7–11. decembar:
Priče o svakodnevnim herojima
Prošlonedeljna smotra filmova o ljudskim pravima u beogradskom Reksu pod nazivom Slobodna zona predstavljala je pravi i punokrvni filmski festival, a ne tek izgovor za priredbu političke korektnosti
|
U Beogradu je prošle nedelje, od 7. do 11. decembra, u organizaciji kulturnog centra REX održan festival Slobodna zona, posvećen, kako je to zamišljeno i kako mu je neformalni podnaslov, filmovima o ljudskim pravima. I ne samo da je održan već je bio i odlično posećen, lepo dizajniran, ambiciozno reklamiran, medijski dobro pokriven... Ukratko, više nego korektan za prvo izdanje bilo kog kulturnog događaja kod nas. I to nije sve. Velika većina reditelja 20 prikazanih filmova poklonila se publici i posle projekcija odgovarala na pitanja. Dobra atmosfera, velik odziv gledalaca i pažnja koju je festival privukao u javnosti samo su podsetili na činjenicu da ovakva, nekomercijalna vrsta filma, iz sive zone između igranog i dokumentarnog, i pored toga što ima svoje konzumente nema pripadajuću infrastrukturu tj. mesto i vreme za prikazivanje. Zbog toga su ljudi iz REX-a, verovatno i sami ohrabreni uspehom Slobodne zone, obećali da će ova vrsta kinematografije biti zastupljena jednom mesečno u okviru njihovih redovnih aktivnosti. Ipak, u vezi sa sposobnošću festivala da privuče pažnju i uzburka strasti, sledeća činjenica upada u oči i primorava nas da se pozabavimo problemom angažovanog filma i umetničkim i socijalno-političkim smislom čitave ove manifestacije. Naime, bosansko-hercegovački reditelj Ahmed Imamović, koji je privukao najviše pažnje, dao desetine intervjua, pojavio se na jednoj radio-stanici, doživeo prepunu salu na projekciji svog ostvarenja Go West, ujedno je snimio ubedljivo najlošiji film koji je viđen za tih pet dana festivala.
ETIKA I ESTETIKA: Na kraju Rata i mira Tolstoj celokupnu svoju mudrost koju je uspeo da dokuči sumira u devizi koja otprilike glasi: ako se Zli stalno udružuju da bi činili zlo, onda i Dobri treba da se udruže da bi činili dobro. Koji od navedenih imaju veće pravo na umetnost? Upotreba i zloupotreba filma stare su koliko i braća Limijer, a neki od velikih filmova snimljeni su kao propagandna podrška, najblaže rečeno, moralno neprihvatljivim ciljevima. Setimo se Leni Rifenštal ili Sergeja Ejzenštejna. Primera za suprotno, za pretenciozne i dosadne budalaštine sa besprekornim intencijama, ima bezbroj. Plemenita svrha jednog celuloidnog ostvarenja u najboljem slučaju nema nikakve veze sa umetničkim dojmom istog, a često tom dojmu i odmaže. U umetnosti, pa i drugde, ništa ne ume da bude toliko neukusno kao dobre namere. Upravo je koncept i program Slobodne zone uleteo u tu zamku. Selektirajući filmove prema tome da li im tematika podržava neka seksualna, manjinska ili rasna prava, da li opisuje neku skrajnutu muku u jednoj od zabačenih i obespravljenih zemalja sveta ili pak preispituje smislenost nekih lokalnih sukoba, organizatori festivala dopuštaju da kvalitet i gledljivost prikazanog ostanu tek puka slučajnost. Čitav taj, inače posve pohvalan, NVO aktivizam, ipak, neopravdano pretenduje na izvesnu estetiku – i to ničim drugim do socijalnom i političkom korisnošću svojih cijeva. Pa se posle usudi da kažeš da ti se nešto tu baš i ne sviđa. Odmah će ispasti da si protiv muslimana, homoseksualaca, fizičkih radnika, HIV pozitivnih, mentalno zaostalih ili indijskih taksista u San Francisku...
Ipak, i u takvoj situaciji na festivalu je prikazano nekoliko odličnih ostvarenja zbog kojih se ispostavilo da je Slobodna zona ispala pravi i punokrvni filmski festival, a ne tek izgovor za priredbu političke korektnosti.
|
ETNIČKE PERIPETIJE: Kao prvo, to je palestinski film Raj Sada reditelja Hanya Abua Assada, koji prati dva mladića regrutovana za terorističku akciju u glavnom gradu Izraela, Tel Avivu. Bez lakih rešenja i jeftinog moralisanja, autor pokazuje svu kompleksnost kulture samoubilačkog terorizma, ne preteškim dijalozima i rezigniranom kuknjavom, već nekolicinom tragikomičnih detalja. U snimljenom oproštajnom govoru jedan od nesuđenih bombaša poručuje svojoj majci gde da kupi jeftiniji filter za vodu, a nije bez izvesne ironije ni podatak da se isti takvi snimci prodaju i iznajmljuju u lokalnim prodavnicama (setite se da su se VHS kasete sa zlodelima Škorpiona iznajmljivale odabranoj publici u Šidu). Verovatno najbolji momenat filma je kada palestinski mladići odenuti u velike količine eksploziva prvi put napuštaju Zapadnu obalu i u nekoj vrsti terorističkog turizma zebezeknuti prolaze pored plaže po kojoj se šetaju devojke u kupaćim kostimima. Drugo ostvarenje vredno pomena i bez premca najbolji film na festivalu jeste poludokumentarac Želimira Žilnika Kenedi se vraća kući i pridodat mu nastavak Gde je bio Kenedi. Po ovim naslovima može se videti razlika između jednog iskusnog reditelja, koji se bavi kratkim, televizijskim i video formama preko 30 godina, i nekog zajebanta koji se dokopao digitalne kamere. Tema filma je nasilna repatrijacija naših Roma koji su 90-e proveli kao azilanti u Nemačkoj. Žilnik koristi jednu ubitačnu metodu; on, preko svoje desne ruke, simpatičnog Kenedija, razvozi nesrećne ljude od aerodroma u Surčinu tek nekoliko sati pošto su im se životi brutalno i iz korena promenili a oni izgubili sve što su imali. Nikakva doza promišljenog angažmana ne može da nadmaši empatiju koju izazivaju ove neposredne i dirljivo iskrene ispovesti, kao što ni nijedna komedija ne može slađe da nasmeje od načina na koji se Žilnikovi svakodnevni heroji bore sa svojim nedaćama. Treći film vredan pomena je spektakularni nemačko-austrijski dokumentarac Smrt radnika, reditelja Michaela Glawoggera. Autor se bavi tretmanom fizičkog rada na različitim stranama savremenog sveta. Snagom različitih i krajnje neverovatnih primera, Glawogger problematizuje smislenost, izlišnost pa i samu vidljivost fizičkog rada u različitim društvima. Najpotresniji prizori snimani na nigerijskoj mesnoj pijaci izmamili su i poneku suzu osetljivijih gledateljki.
|
Na potpuno drugom kraju stoji već pomenuti Go West kao negativan primer za to koliko angažovani film može da bude neuspešan. Sam reditelj ističe da ga je provokativnost ideje od početka motivisala na realizaciju ove ljubavne priče između dva homoseksualca, Srbina i Muslimana, u osvit bosansko-hercegovačkog rata. Upravo je ta seksualno-etnička peripetija, koja je ostavljala prostor za raznovrsne kontrapunktove, obrte ili uvide, ostala potpuno izvan filma kao puki spoljašnji ukras. Ni iz čega što se može videti u filmu Go West ne da se zaključiti da je reč o ljubavnicima a ne, recimo, o dva prijatelja, kao što ni njihovo srpstvo odnosno muslimanstvo ne proizvodi skoro nikakve dramaturške posledice. Ovo je jedan diletantski transvestitski horor u kome se kontekst bosanskog rata koristi kao ikonografski rezervoar, opterećen tolikom količinom kiča i karikiranja da zatire mogućnost svake smislene kritike koju je film mogao da proizvede. Imamović je duhovito objašnjavao da ih napadaju desni mediji sa obe strane, jedni tvrdeći da Bošnjak ne može biti peder, a drugi da Srbin ne može biti peder, kao i da se u Sarajevu štampaju leci u kojima se publika poziva na bojkot filma. Ti napadi i ti leci su paradoksalno jedini kvalitet ovog ostvarenja i njegova krajnja svrha – u socijalnom polju Go West tvori neki smisao, u umetničkom gotovo nikakav.
To što jedan potpun kinematografski promašaj može medijskom pompom da se pretvori u najkontroverzniji film festivala, koji uspeva da pobudi najviše pažnje u javnosti, ne znači da je i suprotno moguće. Talentovan, duhovit i zanimljiv primer filmske ili bilo koje druge umetnosti ima svoju socijalnu funkciju, mnogo ozbiljniju od eksplicitnih poruka koje bi ovaj mogao da saopšti ili dobrih namera kojima bi mogao da se pohvali. Sreća naša i Slobodne zone da se ta dva ponekad, makar i slučajno, zadese u istim filmovima.
Ivan Jević