Intervju - Rastko Ćirić – ilustrator, animator i muzičar:
Trag o sebi

"Uživam u raznolikosti poslova, problema, svaki je zagonetka za rešavanje koju se potrudim da rešim na što zanimljiviji način. Cilj mora da bude dovoljno kreativan da bi bio zabavan. Sve što je samo na nivou zanata nije dovoljno velik izazov"

Nedavno je objavljena Svaštara Rastka Ćirića, njegova poslovna autobiografija sa izborom ilustracija, plakata, crteža, grafika, znakova, stripova, grafičkog dizajna, eks librisa, naslovnih strana i svega ostalog što je radio skoro 50 godina. Izbor animiranih filmova, muzike, spotova i dokumenata je na CD-u priključenom uz knjigu. Svaštara je prvi povod ovom razgovoru.

Rastko Ćirić (1955) je ilustrator, animator i profesor Fakulteta primenjene umetnosti. Osim grafikom, bavi se i muzikom. Jedan je od pokretača Rubber soul projekta i istoimene muzičke grupe osnovane da realizuje kompozicije Bitlsa od kojih postoje samo naslovi. Ćirić je komponovao muziku za Rubber soul. Rezultati tog projekta, CD i istoimeni dokumentarno-igrani film Dinka Tucakovića, razlog je što je grupa pozvana da na prošlonedeljnom obeležavanju 25. godišnjice smrti Džona Lenona u Liverpulu otkrije spomen-ploču na zgradi bolnice u kojoj je Lenon rođen. Ovo gostovanje u Liverpulu drugi je povod našem razgovoru.

"VREME": U Liverpulu ćete svirati u Kavern klubu, u kome su svirali i Bitlsi od 1961. do 1963. godine. Deluje kao da je to kruna Rubber soul projekta.

RASTKO ĆIRIĆ: Devetog decembra 2005. čitav The Rubber Soul Project bend pozvan je u Liverpul da otkrije ploču posvećenu Lenonu na bivšoj Liverpool Maternity Hospital gde je on rođen, a sada su u toj zgradi Lennon Studios. Ploču smo otkrili Goran Skrobonja i ja, a posle toga sam ja ispred ploče odsvirao pesmu Julia posvećenu Lenonovoj majci i sa bendom kamernu verziju naše nove pesme This Is Not Here koja je inspirisana tekstom sa ploče. Uveče, oko 21, smo nastupili u čuvenom Kavern klubu gde su Bitlsi započeli svoju karijeru. Sadašnji Kavern nije isti onaj u kome su svirali Bitlsi, srušen je, ali je klub izgrađen po uzoru na prethodni. Bend je bio u originalnom sastavu, dakle ljudi koji su snimili pesme sa diska (Nebojša Ignjatović Nebe, Miroslav Cvetković Cvele, Čedomir Macura Čeda i ja), i tamo smo odsvirali desetak pesama sa albuma The Rubber Soul Project. Reakcije su bile različite; neki su mi čestitali kad sam sišao sa bine, a neki su bili zbunjeni što to nisu pesme Bitlsa koje su očekivali i koje znaju napamet, jer smo mi verovatno prvi bend koji tamo nije svirao ‘kaver’ verzije pesama Bitlsa. Za mene je to iskustvo bilo prilično ‘nadrealističko’, i predstavljalo je na neki način vrhunac ovog našeg projekta posvećenog Bitlsima. Jeste, može se reći da je ovo kruna našeg projekta, pogotovo što smo dobili poziv da idućeg avgusta učestvujemo u Liverpulu na festivalu Beatles tribute. Poziv da otkrijemo ploču na Lenonovoj bolnici, kako se već odavno zove u žargonu, dobili smo čudnim sticajem okolnosti. Da film Dinka Tucakovića nije prikazan u Edinburgu na danima srpskog filma, za nas ne bi saznao Fred O’Brajan, predsednik Fan kluba Bitlsa u Liverpulu i mi ne bismo gostovali u Kavern klubu.

Rubber soul projekat je deo Svaštare, kao i sve šta ste radili. Retko koji umetnik realizuje monografiju o sebi, možda je ovo čak jedinstven primer. Završena je na vaš pedeseti rođendan, očigledno ne slučajno.

Ideja se rodila za vreme bombardovanja, dok sam u svojoj sobici punoj neobjavljenih radova čekao kad će da padne bomba i uništi materijal za koji niko ne zna. I počeo sam polako da skeniram. Bio sam svestan da jednog dana moram da rezimiram sve šta sam radio, slučajno se završetak te knjige poklopio sa mojih 50 godina, sa mojih prvih 50 godina. Tokom ovog posla, biranja starih radova za knjigu, primetio sam promenu u sebi: počeo sam strože da biram poslove, odbijam one koji ne bi ušli u neku buduću knjigu. Video sam šta sve nisam izabrao i smatram da su ti radovi izgubljeno vreme, nije ih bilo vredno raditi ako nisu dovoljno dobri da uđu u knjigu. Uz svaki odabrani rad napisao sam i kratku pričicu, neku ličnu opasku, opis okolnosti ili razlog zbog kog je nastao.

Zbog tih opisa, fotografija iz privatnog života, a naročito zbog hronološke postavke materijala, Svaštara se doživljava kao autobiografija.

Nikako, Svaštara je radna biografija. Fotografije s prijateljima i porodicom vezane su za radove, slika sa svadbe, na primer, vezana je za grafiku pozivnicu za venčanje, tu je da bi bolje osvetlila taj rad. Evo, recimo, fotografija na kojoj je reditelj Milenko Štrbac. On mi je pomagao u dramaturškom artikulisanju mojih filmova, ali je na špici uvek naveden pod pseudonimom – odbijao je da napišem pravo ime. Zato sam njemu i posvetio poslednji film, Metamorf. Nisam imao nijednu fotografiju sa Duškom Radovićem iz vremena kada smo radili Poletarac. Zato sam pokušao da napravim neki šaljivi strip sa dijalozima, skenirao sam njegove i svoje fotografije iz tog perioda pa sam barem na taj način pokušao da objasnim taj rad. Opise radova sam umetnuo zato što mi se dopala monografija Bogdana Kršića, u kojoj je uz svaku reprodukovanu grafiku nešto napisao i tako dobio svoju priču o tom vremenu koja bi ostala i kad bi se grafike uklonile. Hronološku postavku predložio mi je Ranko Munitić, ja sam nameravao da poređam materijal po oblastima što bi bilo pogrešno zato što ja mešam oblasti: ilustracija je i na plakatu i u crtanom filmu, na primer. Ovakav raspored je i atraktivniji za gledanje pa će se ljudima učiniti da je knjiga vredna svoje cene.

Cena je visoka zbog specifičnog načina štampe, novog u našem izdavaštvu.

Knjiga je štampana po konceptu Publishing on demand, štampanje po zahtevu. Za razliku od ofsetne štampe u velikom tiražu, prednost ovakvog načina jeste to da nema velikog ulaganja na početku, svako naruči i dobije knjigu, a nema ni potrebe za magacinskim prostorom ni mukotrpne distribucije. Cena je viša zato što se knjiga radi pojedinačno, oko 65 E, mada mislim da je prihvatljiva za onog ko želi da je ima. Čuo sam da britansko izdavaštvo funkcioniše po ovom principu, a i da je u svetu u ekspanziji.

Svako ko samo prelista Svaštaru pomisliće "ala je ovaj čovek vredan". Da li ste knjigom i to želeli, da se pohvalite šta sve i koliko radite?

Pa pošto je tema knjige moj rad, to mora da bude tako. Sećam se osećaja iz detinjstva, radio sam časopise, i subotom, kad se kod nas skupljalo društvo zbog emisija Lole Đukića, davao sam im te časopise na čitanje. Svako čitanje koštalo je jedan dinar. Uživao sam u tom pokazivanju svojih stvari. Kasnije mi je to pomoglo: nešto napraviš pa si zadovoljan, pa pokažeš nekome. U stvari, to je zdrav osećaj, koji sam izgubio u jednom periodu i evo sad pokušao da ga obnovim. A što se tiče količine radova, to je neki entuzijazam, sigurno sam od oca i to nasledio, ljubav prema poslu, što je u njegovom slučaju imalo i negativnih posledica. Naime, moj otac je smatrao da je njegova misija da unapredi struku, čak i po svoju štetu. Svoj Letopis simbola, knjigu koju želim da objavim, pisao je 20 godina i pola plate je trošio u fotokopirnici kopirajući tektove i slike koje je iz raznih knjiga skupljao za svoju enciklopediju. Sve to zbog nekog višeg cilja.

Da li taj viši cilj opterećuje, naravno, pod pretpostavkom da ga i vi imate?

NA 25. GODIŠNJICU LENONOVE SMRTI: Rubber Soul Project bend na sceni kluba Cavern u Liverpulu, 9. decembar 2005.

Trudim se da budem normalniji, mada hvatam sebe da preterujem. Ali, to je zbog nekog čudnog, jakog osećanja prolaznosti. Imam dosta snažnu svest o proticanju vremena. Baš zato što znam da će brzo sve da prođe i da će vredeti samo ono što se ostavi za sobom. I zato treba požuriti s poslom i ostaviti trag.

Često pominjete oca, profesora Miloša Ćirića. Da li vam je on uzor?

Mislim da je moja sreća što sam negde između oca i majke. Otac se bavio grafičkim dizajnom, što je tvrda struja grafike, dok je majka radila ilustracije za dečje knjige, što je možda najmekša vrsta grafičkog izražavanja. Ja sebe nalazim između. Zato sam u Svaštari i pokazao njihove radove, da bi čitalac mogao da nasluti atmosferu u kojoj sam rastao i upijao njihovo znanje. Zato sam knjigu i počeo od 1957. godine, kada sam prvi put mogao da uzmem olovku u ruku, kako bi se video kontinuitet ovoga što sam sad, još od detinjstva. Od početka sam imao radni sto, imitirao sam oca i majku na taj način. Moja deca nisu bila tako zagrejana od ranog detinjstva za ovaj posao. Iva, moja starija ćerka, tek je u poslednje vreme krenula u animaciju, ne od detinjstva kao ja.

Bavite se svim oblicima grafičke umetnosti, komponujete, samo još niste postali pisac.

Neko mi je rekao da na internetu piše da sam ilustrator, animator i pisac dečjih knjiga. Verovatno zbog Prtka ili knjižice iz biblioteke Poučnika. Znači, imam dokaza da sam i pisac, mogu da večeram u Klubu književnika bez griže savesti.

Zefirino Grasi, glavni i odgovorni urednik "Zabavnika", rekao je jednom prilikom o vama da se vi, u stvari, sve vreme samo igrate.

Zaista, uživam u raznolikosti poslova, problema, svaki je zagonetka za rešavanje koju se potrudim da rešim na što zanimljiviji način. Cilj mora da bude dovoljno kreativan da bi bio zabavan. Sve što je samo na nivou zanata nije dovoljno velik izazov.

Sonja Ćirić