VREME 782-783, 29. decembar 2005. / KULTURA
Priče iz reda za vize:
Od besa do smeha i nazad
Jedna ovakva inicijativa nema prevashodno književno-estetsku motivaciju, ali to ne znači da u ovoj knjizi nema dobrih priča
|
Zbirka priča "iz reda za vize"? Hm, ideja možda nekome deluje na prvi pogled kao jedan od onih vajnih "projekata" koje neki ljudi smišljaju zarad istraživanja ruda, gubljenja vremena i pronalaženja 'leba bez motike. Na drugoj strani, konkurs za priču raspisao je Građanski pakt za Jugoistočnu Evropu (ujedno i izdavač ove, unutar korica, lepo dizajnirane knjige, koja pak spolja emituje samo crno – i jedan X u sredini – bez ikakvih znakovnih i slikovnih obeležja koja upućuju na to o čemu se radi). More, sve to treba oterati pravo u knjižare, pa da vidiš hoće li se i na tržištu tako ponašati... No, nema veze.
Ideja za konkurs za priču iz reda za vize deo je šire kampanje za ukidanje viza EU građanima "zapadnog Balkana", i utoliko zaslužuje svaku podršku, bez obzira na postojano utopijski karakter ovakvih inicijativa... Jedan od uslova za učestvovanje na konkursu bio je da priložnik/ca ne sme biti stariji/a od 35 godina, što je opravdano naljutilo kolegu Ljubomira Živkova, globtrotera i iskusnog borca protiv međunarodne birokratije, koji se – u jednoj od, nažalost, već isuviše retkih pauza u njegovom opsesivnom ratu protiv RTV pretplate – biranim rečima razložno ustremio na ovu "generacijsku diskriminaciju", kao da dame i gospoda u "najboljim godinama", te vaskolika klecava starčad (kojoj je svakako najteže) takođe ne pate dreždeći pred nesagledivo visokim Šengenskim Zidom.
IZREĆI TRAUMU: Dobro, ako smo dovoljno nagrdili Pakt zbog beslovesnih korica – koje zato nećete ovde videti reprodukovane – i zbog youth ekskluzivizma, možemo preći na vedriju stranu priče, tj. na priče same... Jasno je da jedna ovakva inicijativa, koja i nije potekla iz književnih nego iz NVO krugova, nema prevashodno književno-estetsku motivaciju; najvažnije je ipak na još jedan od bezbroj mogućih načina "markirati" problem, artikulisati ga, izreći traumu. Ipak, da se stvar ne pretvori u puku amatersku šaradu u kojoj sve pršti od Dobrih Namera i lošeg, čak bezveznog (moguća reklama: bezvezni za bezvizno!) pisanja, pobrinuo se tročlani žiri koji je imao probrati među prilozima ono što zadovoljava stanovite razumne kriterijume. Članovi žirija bili su Kim Mehmeti, pisac iz Skoplja, Slobodan Tišma, novosadski književnik i umetnik, te blaženo hiperaktivni Rajko Božić iz Građanskog pakta, čovek najzaslužniji za nastanak ove knjige. Nigde u knjizi nije bilo moguće pronaći podatak koliko je priča stiglo na razmatranje; u svakom slučaju, žiri je odabrao dvadeset radova isto toliko autora, građana i građanki Srbije i Bosne i Hercegovine. Biće da je to i bila neka "prava mera", jer se ta količina teksta dala lepo rasporediti na osamdesetak strana povećeg formata. Plus isto toliko na engleskom jerbo je ovo izdanje, hvala nebesima, dvojezično: da je štampano samo na ovom našem BHS-u, ispalo bi kao da se radi o nekakvom autoterapijskom jadanju i kukumavčenju u krugu porodice...
|
Većina pisaca – sa "pravim literarnim pretenzijama" ili bez njih – u ovoj knjizi stari su između 25 i 30 godina, dakle baš su u onoj dobi kada su dovoljno zreli da u potpunosti preuzmu kontrolu nad svojim životom, i još dovoljno mladi da "bace sve niz rijeku" i otisnu se u drugačiji život, daleko od maminih supica & sarmica, koje ionako najviše vrede kad su daleko, kad su vremenski-prostorno "nedostižni" nostalgični artefakt, virtuelno-mirišljavi "okidač" emigrantskog bluza... Uh, ali da bi se do toga uopšte došlo, prvo treba dobiti vizu, a to je prokleto teško, bez obzira na to da li vam je dotična potrebna za doživotno iseljenje ili samo za običan izlet. Nema gotovo nijedne priče – koliko god one bile "poetički" raznorodne, a njihovi pisci ljudi svakojakih senzibiliteta, nesvodivih na nekakav suvisli zajednički faktor – koja nije baš posve impregnirana osećanjem frustracije, nemoći, poniženosti i tihog, pulsirajućeg gneva, ponajčešće garniranog ironijom i humorom, ne bi li tako i pisac i čitalac lakše podneli Problem. Jer, neophodnost i istovremeno teška dostupnost famozne The Vize nije samo problem onog svugde-u-svetu postojećeg, opšteljudskog dakle "natezanja s birokratijom"; ne, bilo bi to odveć trivijalno i lako. Na kraju krajeva, "normalna" će vas birokratija izmoriti i iznervirati, ali ćete na kraju dobiti ono što vam treba, što u slučaju "aplikacije za vizu" nipošto nije sigurno.
KAFKA I POLUBOGOVI: Imajući sve ovo na umu, nije osobito iznenađujuće da je u ovih dvadeset priča lako detektovati nekoliko preovlađujućih, vazda istih tematsko-motivskih paradigmi: prvo, to je kafkijanski weltschmerz, neretko sredstvima "primenjene fantastike" (one koja, rekli bismo, "ne veruje u samu sebe") iskazano osećanje da se boriš sa nekim/nečim nevidljivim, nedostupnim, sa Silom koja o tebi zna sve, a ti o njoj ništa. Druga, zastupljenija – uglavnom i produktivnija – poetička linija ona je bliža realističkom pismu, ona koja evidentno autobiografsku građu ili iznosi u "sirovom" stanju, gotovo reportažnim stilom, ili pak – što je davalo bolje rezultate – tu građu beletrizuje taman koliko je potrebno. U takvim pričama najviše pleni osvešćeni (samo)ironični odnos deklasiranih unter-evropskih marginalaca prema onome što im se događa, prema sebi i svom okruženju ali i prema falširanim Polubogovima sa Druge Strane, prema svim tim sitnočinovničkim zastupnicima Prve Klase Evropljana... A tu i takvu ironiju nužno će povremeno smenjivati lirski(ji) pasaži, neretko protkani tugom i gnevom zbog jedne besmislene uskraćenosti, kao i nejasnom čežnjom za nekom nužno pomalo apstraktnom širinom Spoljnog Sveta, onog sveta u koji su pisce ovih priča kadgod zaključali njihovi vlastiti roditelji – onomad kad su se zatelebali u Lažnog Mesiju i oduševljeno ili makar pasivno uleteli u ciklus ratova, bede, izolacije i sramote – da bi ih zatim i taj isti svet zabravio spolja, i onda ležerno bacio ključ.
Nisam se bavio imenima pisaca, jer ona ni vama ni meni ništa ne znače, ali neka od njih bi mogla da nam zaznače u budućnosti – možda najpre imena Srđana Nikolića, Davora Babića, Ljubice Lukač, Miloša Jakovljevića, Nemanje Kuzmanovskog, Barbare Pavljašević ili Vitomirke Trebovac. Možda je otuda i bolje da niko od njih i sličnih ne dobije onu Finalnu Vizu... Jerbo, u protivnom, ovde će i iz njihove generacije ostati samo oni koji nisu ni mogli, ni umeli, ni poželeli bilo gde da odu. A sa takvima se ni do sada nismo baš usrećili!
Teofil Pančić