Knjige - Tušta i tma Aleksandra Zografa:
Zografov zlatni rudnik

Zagrebački izdavač "V.B.Z." objavio je knjigu stripova Aleksandra Zografa objavljivanih u "Vremenu" u periodu od 17. aprila 2003. do 19. maja 2005.

Nakon nekih sto trideset nedelja (dve i po godine) izlaženja u beogradskom "Vremenu" i gotovo isto toliko nastavaka na po dve table, kod zagrebačkog izdavača "V.B.Z." u biblioteci "Tridvajedan" – "Historijska čitanka Miljenka Jergovića", kao četvrta u nizu, posle Derviša Sušića, Rejmonda Karvera i izbora iz Hiljadu i jedne noći, izašla je knjiga tih istih stripova. Knjiga pokriva stripove izašle u "Vremenu" od 17. aprila 2003. do 19. maja 2005.

Imao sam priliku da vidim sjajnu originalnu naslovnu stranicu koju je autor uradio za ovo izdanje. Nažalost, verovatno zbog standardnog dizajna edicije, od te naslovne se odustalo. Knjiga Tušta i tma, kolikogod bila "oskudnog" dizajna korica, kada je otvorite naći ćete ikonografsko bogatstvo boja licidarskog srca.

Autor knjige Tušta i tma Aleksandar Zograf (čija je svetovna inkarnacija Saša Rakezić) zakoračuje u onu neobičnu disciplinu koju, među retkima, gaji Džo Sako, o kome sam već pisao na ovim stranicama – strip novinarstvo. No, razlike se smesta uviđaju. Zograf nema nameru da se kreće isključivo u smeru reportaže i istraživačkog novinarstva. Ko poznaje lutajući, dremovni duh Zografa iz njegovih prethodnih dela, neće ni ovde biti razočaran. Izražavajući se kroz fragmente, on gradi jedinstvenu naraciju. Reč je o fragmentima na po dve postarhaično kolorisane table koji idu u mnoštvu pravaca novinarskog izraza: političkog komentara, reportaže, istorijskog zapisa, putopisa, intervjua, ankete i čega sve ne.

Dva Zografova stripa koja su započela čitavu seriju jesu Zlatni rudnik i Islednik. U Zlatnom rudniku Zograf-novinar provodi nas kroz "magnovenja zajedničkih sećanja", zarobljenih u predmetima pronađenim po buvljim pijacama. U Isledniku srećemo tipično zografsko otopljavanje okrutnosti sveta kojim je okružen, pravljenjem poređenja sa svetom kada su stvari, pa i kriminalci, bili ili makar izgledali naivniji. Da Zograf nije patetični nostalgičar, videćemo čim nas dovede do fragmenta gde direktora koji je proneverio novac u tom drugom vremenu (1959. u Pljevljima) – streljaju.

Raniji opus Zografov čuven je po njegovim ispitivanjima prelaznih stanja iz sna u javu koja naziva hipnagogičkim. U knjizi Tušta i tma srećemo drugi vid sanjarenja – njegova ispitivanja prelaznih stanja između prošlosti i sadašnjosti, i između svetskog i lokalnog. Već u prvom radu objavljenom u "Vremenu" on objašnjava svoj uobičajeni postupak kopanja po zlatnom rudniku kolektivnih sećanja i tonjenja u zaborav. Redovnim hodočašće(nje)m po buvljim pijacama Zograf na sebi svojstven meditativni način otkopava zaboravljena blaga, zaboravljene trenutke običnih postojanja. No, običnost i neobičnost najvarljivije su kategorije svekolike izražajnosti, a najvarljivije su upravo kod onih koji zasluže titulu majstora. I jedna važna napomena o vrsti autorovih naklonosti. Majstor Zograf kaže – kupujem samo jeftine stvari pošto se gadim kulture bogatih kolekcionara i preprodavaca.

Taj njegov začudni optimizam uskličnika: "Ko se danas uopšte seća da je neko nekada izdavao vozačke dozvole za bicikl!" Veliki istraživač malih stvari bi uzdignutog kažiprsta primetio nešto drago u svojoj efemernosti.

Narator u ovim stripovima je Zograf. Ovo je autobiografski strip, kao i sve što je ruka Saše Rakezića proizvela u stripu. Kom vremenu pripada Zograf u Tušta i tma? Svima i nijednom. U stvari, odgovor na to pitanje ne umem direktno da pružim, ali ono što znam je da, recimo, uspeva da probudi glas mojih roditelja koji su bili mladi tamo negde pedesetih godina. Glas kojim su mi šezdesetih pričali o nekoliko prethodnih decenija svojih života i pokušavajući da mi dočaraju duh vremena tih decenija, njihovu "boju, ukus i miris", ono po čemu se neka decenija (ili njih nekoliko) razlikuje od drugih. A "boja" od tridesetih do pedesetih je, u stvari, boja Zografovih stripova.

Vremenski tunel Zografov, o kome vam govorim, možda najbolje dočarava jedna njegova krotka, a ozarena rečenica: "Kao dečak, sa vršnjacima iz komšiluka sam igrao ‘Care, Care Govedare, koliko je sati’. Nisam tada mogao ni da zamislim da je ta dečja igra verovatno nastala pre sedamnaest vekova…" Vremenski tunel je sagledavanje budućnosti iz prošlosti pod lupom "oneobičavanja". A pod lupom izranjaju takve sintagme kao što je ona zaista ljupka u svojoj nebuloznosti, "kosmonauti SFRJ" koji "putuju na Mesec i tome slično". Sameravanje naših ili tuđih snova i utopija u Tušta i tma nikada ne služi za podsmeh. Provokativnost i izrugivanje okruženja su, nekakvim čudnim daškom dara, odsutni iz Zografove smirene potrage za detaljem.

Zograf nam govori o vremenu koje je bilo drugačije. U čemu se sastoji ta bitna istorijska razlika? Dok je naše vreme oličeno u što većoj ravnosti ekrana, flat screen utopije ekonomije prostora, utopijska vizija budućnosti stvarana sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka bila je oličena u ispupčenom, bucmastom televizijskom ekranu "koji bi zablještao i pojavila se krupna glava spikera".

"U njih, Jugoslovene (kosmonaute spasioce, koji su obučeni gotovo kao milicioneri iz šezdesetih), biće uprte oči čitave socijalističke zajednice" (misli se sveta, pošto će on, ceo, u međuvremenu postati naravno socijalistički). Na svemirskom brodu, Zograf ljupkom nepodsmešljivošću svoje ironije iscrtava grb Jugoslavije. Narator Zograf telesno je prisutan u nekima od epizoda. Lik malog Nema iz poslednjeg kvadrata stripske table (ima ulogu odjavne špice) zamenila je kafkijanska Zografova figura. Jozef K. je preuzeo noćnu smenu od malog Nema. Jozef K. Zograf nam raširenih ruku i otvorenih dlanova poručuje: "Razume se, ovo štivo je privlačno baš zato što je toliko omanulo: niti ko više putuje na Mesec, niti postoji SFRJ…"

Diskretno, baš nimalo nametljivo pripovedačko biće Zografovo ne priča nam toliko o nijansama, kako to, inače, kritičari vole da kažu, koliko o detaljima ("… ono u čemu sam lično uživao u bilo kojem delu bilo kojeg grada jesu detalji…"). Dok je potraga za nijansama poetički, makar naizgled, ambicioznija, dakle i s rizikom pretencioznosti, potraga za detaljem je potraga za zanemarenim i neobrađenim, često bizarnim, ako ni zbog čega drugoga ono zbog vlastite neuklopljenosti u kontekst podrazumevanja. Za Zografa, male stvari se ne podrazumevaju, one nas ozaruju izranjajući iz zanemarenosti, smeštajući se na dlanu njegove znatiželjne ruke.

Zograf je u stanju da svakom, najmarginalnijem svakodnevnom činu prida mističan prizvuk. I zaista, zašto ne bismo utrčavanje u vodu na plaži (u Raveni) i dokoličenje traženja školjki u pesku, što gotovo svi inače činimo, nazvali ritualom posvećenosti prirodnim silama? Pa ipak, to ne izgovaramo, valjda iz srama i neverice kad se nađemo na pragu mističnog osećanja svakodnevnog trenutka. Za nas će to izgovoriti Zograf, uzgred dodavši da je pronalazak fosila ili školjke jedna od najčešćih tema u njegovim snovima. A šta sa onima kojima je sve to bezveze? Pa, ništa. Uostalom, zar većina domaćeg stanovništva, umesto hipnagogičkih iskustava, za "vizije" ne koristi šljivovicu-brlju? Ipak, ako mislite da je Zograf sklon da olako sklizne u "treću ligu šampiona" misticizma, ljuto ste se prevarili. U glasu njegovog naratora ne iščezava ton samoironije. Upravo u spoju ironičnog i meditativnog iskrsava čudo Zografovog poetskog jezika.

Ako pogledate kompoziciju svake dve table koje se pojavljuju u "Vremenu", videćete koliko pažnje Zograf posvećuje ikonografiji naslova i povremenog odjavnog dekorativnog detalja. Oni su u funkciji omaža stripovima iz pedesetih. Setimo se samo Dena Derija (u "kosmonautskoj SFRJ" strip je izlazio u "Plavom vijesniku"), čije su dve table predstavljale remek-delo nedeljne serijalnosti. Naravno, postoje mnogo bliži, poetološki intimniji uticaji, a to je svakako Krejzi Ket ili Maca Šiza Džordža Herimena. I tu nema nikakve dileme. Dobar poznavalac istorije stripa, posvećeni čitač, koliko njene sadašnjosti toliko i njenih početaka, Zograf će između dva oca stripa, Vinzora Mek Keja i Džordža Herimena, izabrati ovog drugog kao svom srcu sigurno bližeg. Razlozi su jasni. Umesto crtačke perfekcije i harmonije arhitektonskih slojeva i dubina, mi dobijamo nešto posve drugo – redukovani mizanscen i efekat koji proizlazi iz uhvaćenog unutrašnjeg trenutka, a ne grandioznosti složenih vizuelnih sredstava. Dakle, u "svetoj polarnosti", koja vlada u stripu od njegovih početaka, Džordž Herimen – Vinzor Mek Kej (ova polarnost kao takva – ne i priroda te polarnosti – podseća na rano uspostavljena suprotna magnetska polja vernovske i velsovske tradicije u SF-u), Zograf jasno pripada herimenovskoj paradigmi. Da parafraziram Zografov opis inuitskih (eskimskih) crteža: njegovi stripovi su sažeti u izrazu, ali puni duha.

Blagog autorskog gesta, Zograf je u stanju da izvede spori, neprimetni trik velikih umetnika koji zadobijaju sve veću zrelost ostajući naizgled isti. Ovo možemo pratiti od kraja osamdesetih godina naovamo, kroz radove sabrane u dve prelepe zbirke, Mesec i ognjeno srce (2002 – obuhvata i najraniji period njegovog rada) i Okean iznenađenja (2000 – zbirka koja uključuje i dela kojima se proslavio u Americi, kao što je Život pod sankcijama). Američke Zografove knjige stripova i sveske su nešto drugačije grupisane, Dream Watcher (1998 – obratite pažnju na godine izdanja, Zograf je prvo osvajao svet, pa tek onda domaću scenu), Life Under Sanctions (1994), Psychonaut (1996). Jamming with Aleksandar Zograf (2002), kao samizdat izdanje u kome se kreativno druži s, recimo, Robertom Krambom, Džimom Vudringom, ili sa sjajnim domaćim autorom Wostokom, lebdi negde između sveta i Pančeva, kao uostalom i Rakezićeva karijera. Dok uživate u dobrodušnoj melanholiji jednog od retko talentovanih strip-pripovedača s kraja prošlog i početka ovog veka, koji se kreće po Balkanu i "u širokom svijetu" (Rundek), uopšte ne znate u kome je od ova dva toponima prisutniji.

Pisanje o stripu u "Vremenu" je "normalna stvar" i pojavljuje se praktično otkako postoji ovaj nedeljnik za politiku i, ništa manje, kulturu. O presedanu, pojavi stripa samog na stranicama ovog nedeljnika ne treba govoriti samo zato što je ovaj neobični, hrabri eksperiment uspeo, i time prestao da bude eksperiment. Prva tabla stripa iz "Vremena" pokazala se kao proročka: "Vremenom je moja zbirka narasla, ona uključuje mnoge bizarne ‘eksponate’…", kaže sneni istraživač.

Zoran Đukanović