Navigator:
Srbija u digitalnom predgrađu

ka bum

Godinu koju smo upravo ispratili sajt BBC-ja (jedan od najposećenijih informativnih sajtova na svetu) nazvao je „godinom digitalnog građanina", obrazlažući to činjenicom da su korisnici interneta prestali da budu samo primaoci informacija, već su se aktivno uključili u njihovo masovno kreiranje i to na mestima koja su do sada uglavnom bila rezervisana za profesionalce. Godina je otpočela sagledavanjem posledica tragičnog cunamija u Indijskom okeanu, sredinu su obeležili bombaški napadi na London, malo potom uragani u SAD, dok je na samom kraju došlo do dramatičnog požara velikih naftnih rezervoara u neposrednoj blizini britanske prestonice. Ono što spaja pomenute događaje jesu izveštaji koje su javnosti ponudili takozvani obični ljudi, koji su se na tim strašnim mestima zatekli. I ne samo da su tamo „postojali" već su se mašili svojih digitalnih gadžeta (telefona, video-kamera i fotoaparata) da viđeno pribeleže i što je pre moguće proslede ostaloj zainteresovanoj javnosti.

Ono što internet hroničari naročito ističu je ne samo ta inicijativa građana već i spremnost medija da je prihvate i isprate. Otišlo se čak i korak dalje, odnosno pokrenuto je pitanje pronalaženja jedinstvenog načina za zaštitu autorskih prava autora (amaterskih) snimaka tih dramatičnih ili naprosto interesantnih događaja. A sve u cilju da se digitalni građanin dodatno ohrabri.

Gledana na ovaj način Srbija je još u digitalnom predgrađu, a zašto je tako, moglo bi se dugo ispitivati i analizirati. Naime, snimci koje prave očevici retko se, ako ikada, pojavljuju u domaćim štampanim i elektronskim medijima. Jedno od mogućih objašnjenja je da u Srbiji tokom prošle godine možda nije bilo tako dramatičnih događaja. To, naravno, nije sasvim tačno. Setimo se, recimo, poplave u Banatu, mada se za pojavljivanje u lokalnim medijima kvalifikuju i druge (ne)vesele teme. Ne bi se baš moglo posegnuti za argumentom da ljudima u takvim neprilikama nije do beleženja, već do bežanja (ili pomaganja), jer primeri iz sveta pokazuju da je upravo suprotno. Takođe, snimci napravljeni u prvim trenucima nekog događaja mogu i te kako biti od pomoći kasnije, kada na red dođe utvrđivanje činjenica. Ne stoji u potpunosti ni argument da ljudi u Srbiji ne poseduju potrebnu opremu, budući da je danas teško naći noviji model mobilnog telefona bez nekakve kamere. A i ne treba potcenjivati opremljenost građana Srbije, što se da videti na svadbama, polascima u školu i vojsku i uopšte prilikama koje se vode pod „za pamćenje".

Stoga, čini se da je najbliže istini to da mediji, ali ni druge eventualno zainteresovane institucije, ni na koji način ne pozivaju građane na saradnju ove vrste. Uz to, najvažnije vesti u srpskim medijima vezane su za afere i druge isfabrikovane događaje, a tu građanin očevidac sa kamerom nije preterano upotrebljiv (mada, ko zna...). Najtačnije bi možda bilo reći da ova vrsta saradnje u Srbiji još nije prepoznata, a da bi se to promenilo potrebno je više samopouzdanja i kod medija i kod građana.

Zoran Stanojević, BBC