"Osam tačaka o slučaju Koraks"; "Glava u Peščaniku, drugi put"; "Vreme" br. 782-783

U dva teksta u broju od 29. 12. 2005. Dragoljub Žarković obrazlaže zašto više nema Koraksovih karikatura u "Vremenu" i šta misli o reakcijama na njihovo ukidanje. Kao urednik jednog nedeljnika koji je privatno, a ne javno vlasništvo, on ima puno pravo i da iskazuje svoje političke stavove i da "Vreme" uređuje onako kako želi, ali neka mi ipak bude dopušteno da se ne složim sa njegovim obrazloženjem.

U veoma prljavoj i primitivnoj političkoj kulturi Srbije Koraksove karikature, Indeksovo Radio pozorište i humor s kojim je Otpor krenuo značili su neopisivo mnogo, jer su, bar u pojedinim trenucima, bili jedine svetle tačke koje su, čak i kada je sve delovalo beznadežno, ulivale vedrinu i davale veru u neki pristojan život posle života pod Miloševićem, pre svega razgolićujući to beščašće i primitivizam. Od svega toga, danas su ostale samo Koraksove karikature. Ako one nestanu, nestaće jedno veoma važno sredstvo ne samo političke i kulturne borbe već i političkog prosvećivanja.

Drugo je pitanje da li Koraksa treba zaštititi od njega samog, od rasipanja njegove genijalnosti u ilustrovanju dnevnih, ponekad efemernih događaja, kako to Žarković kaže. Kao glavni urednik "Republike", učestvovao sam u objavljivanju dve zbirke Koraksovih karikatura, i kada bih danas pravio novi izbor, neuporedivo bih više njegovih karikatura izabrao nego što bih izabrao tekstova iz "Vremena". Ipak, ne pada mi na pamet da tražim da Žarkovića nekako zaštitimo od objavljivanja one četiri petine tekstova u "Vremenu" koji se bave dnevnim, ponekad zaista efemernim događajima, i koji su, ne baš tako retko, prilično loše napisani. Svi znamo u kakvim uslovima rade nezavisni mediji i radujemo se što uopšte uspevaju da nešto ostvare.

Treće, reč je o odnosu građana i medija prema vlastima. Da li vlast treba samo kritikovati ili i hvaliti za ono dobro što urade? Ne vidim ni jedan jedini razlog da konduktera pohvalim zato što mi je izdao kartu, da lekara pohvalim zato što me je pregledao ili da mene neko pohvali zato što sam održao čas ili ispit; svi mi za to primamo platu, i naša je obaveza da svoj posao uradimo kako treba. Obaveza je vlade da vlada dobro i u korist svih građana, i to bi trebalo da se podrazumeva kao normalno stanje. Kada to ne čini, treba je kritikovati. Rad jedne vlade ne treba procenjivati prema onome šta je uradila, nego prema onome šta nije uradila ili nije htela da uradi, a mogla je. Negativnu ocenu zaslužuje čak i za ono što je uradila dobro samo zato što je to morala da uradi: Da nema stalnog pritiska spolja, nijedan ratni zločinac ne bi bio izveden pred sud, da nije bilo pritisaka i spolja i iznutra, deca bi danas u školama učila kreacionizam... Naravno da je ova vlada uradila i jedan broj dobrih stvari, čak ponešto zato što je to sama htela, ali da li treba da ih hvalimo zato što su uradili ono zbog čega postoje?

Četvrto, da li je u Srbiji danas crno-belo kao pre? Činjenica je da Koštunica nije isto što i Milošević, ali da je Miloševićev opstanak zavisio od truda DSS-a, on bi i danas vladao: DSS je bio najpasivnija opoziciona stranka tokom Miloševićevog vremena. Danas između njenih političkih shvatanja i shvatanja npr. radikala nema neke bitne razlike, DSS je ne samo sprečio lustraciju, nego je i predvodnik rehabilitacije i aktivnog uključivanja Miloševićevih kadrova u sve pore države i društva, on neviđenom brzinom klerikalizuje društvo, Srpsku pravoslavnu crkvu favorizuje preko svake mere, daje aktivnu podršku klero-nacionalističkim organizacijama, uvodi načelo partijske podobnosti ništa manje nego u Miloševićevo vreme, na sve načine koči mentalnu modernizaciju društva.

Peto, da li i dalje postoje Prva i Druga Srbija? I te kako postoje. Prvu Srbiju su činili ratni profiteri, vrh vojne, policijske i ostale državne birokratije, političari iz SPS-a, JUL-a, SRS-a, SSJ-a i sličnih stranaka, vrh SPC-a i sličnih organizacija, razni ratni zločinci. Koliko vidim, većina njih živi sasvim mirno, oni i dalje čine ekonomsku elitu i znatan deo političke elite, vode glavnu reč u mnogim oblastima i uopšte su uglavnom onde gde su i bili. Ono malo njih koji su u zatvoru, tu su skoro isključivo zbog pritisaka spolja i pritisaka javnosti.

Postoji i Druga Srbija, ona koja se borila protiv prve zarad budućnosti ove zemlje i njenih građana, samo što je sada neuporedivo manja i slabija. Mnogi nekadašnji opozicioni političari prešli su u Prvu Srbiju čim su postali vlast, a priklonili su joj se i mnogi intelektualci. Nekima je u Drugoj Srbiji izgleda bilo samo telo, a ne i duša (prelazak Bojane Lekić na BKTV), neki su lični interes stavili ispred opšteg (Petar Luković i Sonja Biserko podržavaju Pink, Miloš Vasić prima Karićevu nagradu i izdaje knjigu kod Milička Mijovića), neki razmišljaju oportunistički (Nenad Prokić smatra da su se i radikali promenili nabolje), neki nemaju više dovoljnu distancu prema toj Prvoj Srbiji (u "Danasu" pišu Ratko Marković i Dragan Simeunović) i tako redom.

Mnogi iz Druge Srbije su digli ruke od svega, iselili se iz zemlje, povukli se u ćutanje ili osećaj da su iznevereni, da je ogromna pozitivna energija nakon prevrata od 5. oktobra protraćena i da ništa nema svrhe. Ali to ne znači da je Druga Srbija sasvim nestala. Dokle god bude postojala ona prva politička Srbija, postojaće i mora da postoji i ova druga, njoj suprotstavljena politička Srbija. Dokle god ima loše vlasti, postojaće i oni koji smatraju da nije dovoljno dobra ona vlast koja je najmanje loša od mogućih. I boriće se da se ta vlast promeni.

Možda sam prestrog, možda ne shvatam dovoljno dobro nove okolnosti i potrebu da budemo fleksibilniji, ali ako svi treba da se utopimo u tu Prvu Srbiju sa njenim ratnim profiterima i ratnim zločincima zarad neke mutne ideje o srpskoj sabornosti, nekog državnog interesa koji formulišu ti isti profiteri i zločinci ili zbog licemerja tzv. svetske zajednice, molim da zadržim svoje pravo da u tome ne učestvujem.

I da mi dan počne Koraksovom karikaturom zarad mentalnog zdravlja.

Ljubiša Rajić, Beograd