Lisica i ždral Diskrecija zagarantovana Nasuprot propasti nekog domaćinstva do koje dolazi naglo i takoreći transparentno, u povesti svakog zamašnijeg bogatstva tušta je i tma okolnosti koje su nedostupne pa nedostupne

piše: Ljubomir Živkov

Na uglu Ravnogorske i Ulice vladike Nikolaja sretnu se dva partijska druga, otkud ti, idem kod viceguvernera, kakva slučajnost, i ja pošao kod njega, biće mu milo da nas vidi zajedno, nema lepšeg načina da razvejemo glasine o raskolu u SPS-u (behu to dva espeesovca, i nema nikakvog razloga da se to prećutkuje), legnu socijalisti na zvono, ko je, Božić Bata, reče posetilac broj jedan i ka špijunki podiže najlon kesu, izvolite, položajnici moji mili, raskomotite se, samo što su seli – otvaraj, policija!

Vođa patrole iz kese izvadi koferčić kano zeca iz šešira, koja je šifra, da ne razvaljujem ovako lepu bravicu, dvadeset nula osam, šta vam je to, Slobin rođendan, reče vlasnik i porumene, zar niste vi otpadnici izvornog SPS-a, našali se šef odjela za poroke, uglavnom, u koferčiću sve sami evri, dobio sam od nekih prijatelja sto hiljada, iskulira gost, svratio sam da se posavetujem u koju banku da ih nosim...

Ostalo je istorija. Domaćin i gost privedeni zbog navodnog davanja i primanja mita, svima nam preseo doček srpske Nove godine, a zašto, zato što naš um nikako ne može da se makne dalje od gotovine! U koliko je filmova novac čekovima uplaćen nekoj banci a podićiće ga onaj ko bude znao šifru! Ili. Ako baš mora da bude keš, novac se, fino zaključat, ostavi na staničnoj garderobi, potvrdu odnese verni kurir ili se ista otpremi na post restant u nekom zabačenom mestu (a gotovo sva naša naselja zabačena su), primalac se kad blagopoluchno primi ključić ili potvrdu maskira u časnu sestru, podigne deponovani čemodan, sedne na bicikl i odveze se da na miru uživa u njegovoj sadržini... Ili se novac stavi u dno muzičke kutije pa pravac zalagaonica, doduše, jedan je nacista provaljen baš zahvaljujući muzičkoj kutiji, svejedno, ima milion načina da se nekome krišom preda novac, ako dobri Bog već daje i novac i u duši budi radosnu želju da se novac podari bratu u Hristu; odnošenje gotovine u kuću naše junake predstavlja u svetlosti kakvom braća Koen prikazuju prekobarske kriminalce, dakle, kao ljude koji osim što ne haju za etiku i zakon kubure prilično i sa logikom.

Jesu li u pitanju nevini ljudi (jedan jeste nosao kufer sa sto hiljada evra, ama nikoga nije hteo da podmiti, pre nego što će posetiti viceguvernera vizitirao je četiri porodice i nijednoj nije dao nijedan evro, na primer), ili je reč o amaterima koji su, razumevši duh vremena, odlučili da se i oni snađu? Je li evrima napunjeni kofer donesen samo na pokaz, kao uzorak bogatijeg nalazišta? Znači li ovo da smo postali bogato i, štaviše, razvijeno društvo? U civilizaciji oskudice traga se za onima koji su nešto proneverili, ukrali, ključna reč je manjak; ovo što je policija zatekla u viceguvernerom domu jeste višak – novac za kojim niko ne traga, koji (barem tako izgleda) nikome ne nedostaje.

&

Kad se raščulo da je naša sirota vojska u Velikome Bečkereku pazarila previše šlemova i pancira i to po ceni od koje uši bride, nagraisao je vojno-modni kreator i liferant Mile, dočim je kupac pušten da ode u Ameriku ne bi li se malo odmorio od halabuke koju je doduše sam i izazvao! Zatvora je, dakle, dopao trgovac, u čijem je najboljem interesu da proda što više i što skuplje, a ne onaj ko je u njegovoj butigi nemilice praznio narodnu kasu! Pa nije li krajnje vreme da napišem „Vodič kroz kako organizovani tako i kroz posve neorganizovan kriminal", da najpre sebi samom razjasnim kako stvari stoje! Tako je! Do mnogog uspeha došlo je pukim slučajem, taj i taj hteo da razonodi decu pa napisao ili snimio bestseler (Spilberg, pa ona žena što je napisala i još piše Harija Potera a čuvala tuđu nejač u nekojoj birtiji). Dakle, kad delo bude gotovo, biće i meni i čitalaštvu jasno zašto bi neko opremu za svoje preduzeće platio četiri puta skuplje nego što je morao i nego što je trebalo? Da li je marifetlukom došao do protivpravne dobiti ili se poneo kao raspikuća što mu kao spahiji ulazi u domen ljudskih prava?!

Jedno poglavlje biće ko je ko u svetu kriminala, prevara, podvala i podmićivanja, drugo će imati radni naslov „Taknuto – maknuto": ako poslanici uzmu iz kase nerazumno i nepristojno veliku svotu novca za putne troškove, a cajgeri i matematika im gadno protivureče, bi li oni za pokazatu oblapornost mogli biti kažnjeni i prisiljeni da prekomernu dobit sa kamatom vrate, te da zbog oglušivanja o zakon i red malko i odrobijaju?! Ili će dok se po crkvenim portama budu zaklinjali na vernost partiji tek usput promrsiti da biračkom telu ubuduće neće baš tako bezobrazno otkidati od usta!? Ili. Da sam dobio nagradu braće Karić bi li mi bilo po volji da je sada makar i u ratama vratim?! Jamačno bi se našao neko da rekne: ne znamo otkuda braći toliko bogatstvo, u redu, dajte da bar onaj deo za koji se tačno zna kud je otišao vratimo u narodnu kasu!

U poglavlju „Otkuda bilo kome bilo šta" stoga ljubazno biće ukazato na nemogućnost da se ma kom bogatstvu uđe u trag. Nasuprot propasti nekog domaćinstva do kojeg dolazi manje-više naglo (usled toga što se neko propio, odao kocki te u samom kazinu umro ostavivši pravnim naslednicima sve same dugove), u povesti svakog zamašnijeg bogatstva tušta je i tma okolnosti koje su nekako po difoltu nedostupne i posle moje knjige biće nepristojno pitati otkud nekome pare. Još neuljudnije biće gledati na šta neko svoju muku troši! Ako je uopšte i troši: u aferi sa platežno presposobnim espeesovcem nemamo čak ni slučaj finansijskog egzibicionizma: novac je smerno čamio u koferu sve dok ga upravo policija nije izložila publici.