"Svetosavska pretplata"; "Vreme" br. 784

Kada ćelije imunog sistema, zadužene za odbranu organizma od upada spolja (limfociti), izgube orijentaciju, one krenu da napadaju ćelije sopstvenog organizma, dakle prave haos iznutra. U medicini se to zove autoimuna reakcija i dovodi do teških bolesti i oštećenja. Nuspojava Teofila Pančića ukazuje na to da je takav jedan proces u Srbiji upravo u toku.

Kako to da je Crkva (srpska, pravoslavna), a ne neka druga nevladina organizacija (NVO), postala omiljena vladina nevladina organizacija? Zašto država podržava baš NVO Crkva (srpska, pravoslavna), a ne, recimo, NVO Grupa 484 koja se, za razliku od države, brine o izbeglicama i interno raseljenim licima na teritoriji Srbije i kojoj bi četiri dinara od svake poštanske pošiljke (ne, dakle, osam, koliko je predviđeno za Crkvu) omogućilo da vidno poboljša položaj najmarginalizovanijih osoba u zemlji Srbiji? Odgovoriti da titranjem Crkve (i Crkvi) vlast sakuplja političke poene bilo bi odveć lako i svakako nedovoljno: naravno da vlada i to radi, to joj je u opisu posla. Uostalom, onomad je i pokojni Zoran Đinđić zarad lakih političkih poena na mala vrata uveo Crkvu u škole, pa mu je posle onaj pop seirio nad odrom... nezahvalno to. Ovde je, međutim, u pitanju nešto mnogo gore: dezorijentisane svetovne vlasti (ili orijentisane?) u svojoj se izgubljenosti bacaju u majčinski zagrljaj Crkve (sve jecajući od miline), ne uspevajući u međuvremenu da razluče interes države koju vode i oličavaju od sopstvenih (edipovskih?) fantazija. Rezultat: klero-nacionalno-političko delanje u kojem (delanju) nije najrazvidnije šta pripada čemu i kome i ko sme s kim: politika s Crkvom, Crkva s državom, država s državom ili s kim već. Naime, belodano je da NVO Crkva sasvim neskriveno pretenduje na vlast, što je u redu, ali je malo neobično što joj u tome svesrdno pomaže upravo izvršni deo te vlasti. Zašto vlada ne odvoji koju paricu za, recimo, NVO Čede Jovanovića? Čeda bi, doduše, da ruši vladu, ali ne i državu. Crkvi, međutim, ne pada na pamet da ruši vladu (zašto bi?), ali ne bi imala ništa protiv da koriguje državu, da malo izmeni ustavni poredak, da ga blago pogura u smeru teokratskom, po ugledu na Vatikan ili Iran, par exemple. Predsednik Republike Srbije, izgleda, nema ništa protiv. Ispada nekako da su Crkva i vladajuća politička elita, koncentrisana u Vladi Srbije, zapravo najveća pretnja po sekularnu državu i njen ustavni poredak. A to jeste autoimuni proces.

Ivan Milenković, Beograd