Filozofija:
Dekonstrukcija razloga

Milorad Belančić, Razlozi za dekonstrukciju, Krug, Beograd 2005.

Nova knjiga Milorada Belančića ne samo da učvršćuje evidenciju po kojoj je on najplodniji filozofski pisac na ovim prostorima, nego na određeni način završava jedan dug, zanimljiv i samosvojan filozofski ciklus. Razlozi za dekonstrukciju knjiga je koja se može čitati kao pogovor jednom filozofskom putu na kojem je, za sada, rasuto deset knjiga (samo 2004. Belančić je objavio tri), dakle kao svojevrsno uputstvo za ponovno čitanje, ili reinterpretaciju prethodnih njegovih knjiga, ali i kao još jednom potvrđeno svedočanstvo o tome šta jedan intelektualac mora činiti i kako se može ponašati u ekstremno ružnim vremenima: verovatno ne postoji filozof ovdašnji čiji je javni angažman do te mere bio u skladu sa njegovom filozofijom (a još je Fihte primetio da svako bira filozofiju prema sopstvenoj ličnosti).

Razlozi za dekonstrukciju okupljaju sedamnaest tekstova u kojima autor reflektuje sopstvenu, dakle dekonstruktivističku filozofsku poziciju, sa prepoznatljivom se jednostavnošću izraza upuštajući u neke od najzamršenijih problema savremene, pre svega poststrukturalističke filozofije. No, verovatno će svaki obučeniji dekonstruktivista da oseti nelagodu pred naslovom Belančićeve knjige: Razlozi za dekonstrukciju. Iskustvo dekonstrukcije (kao dekonstrukcija iskustva) sugeriše da sintagma „razlozi za dekonstrukciju" dolazi pre same dekonstrukcije, te da je, kao konstrukcija, nedekonstruisana: kao da razlog dolazi pre dekonstrukcije i kao da ostaje izvan njenog domašaja, on kao da konstruiše dekonstrukciju i njome upravlja, kao da joj daje legitimitet, kao da je on njen a priori, njen uslov mogućnosti. Ukoliko bi se ovo čuveno kantovsko kao da (als ob) pokazalo delotvornim ne samo u hipotetičkom domenu, dakle u zoni trebanja nego i u onome što jeste, razlozi za dekonstrukciju ne bi bili više do puka zabava, laki filozofski komadi za decu i osetljive, poj muza u vremenu mira, sporta i razonode. (Ovakvom razumevanju dekonstrukcije naginje upravo akademska nemačka filozofska škola predvođena sveprisutnim profesorom Habermasom.) Sve se, naime, radi s nekakvim razlogom, dobrim ili lošim, dok je bezrazložnost tek varijacija lošeg razloga. Drugim rečima, razlog se nalazi u samom središtu logocentričke formacije: ponašamo se po pravilima razloga, mislimo i delamo s razlogom, ali sam razlog nema razlog: nihil est sine ratione jedna je od temeljnih metafizičkih pretpostavki (pa ti vidi šta ćeš!). Ali upravo kao takav, kao neupitan, razlog je gotovo povlašćeno mesto dekonstrukcije. I eto zapleta. Mi, dakle, igramo po pravilima razloga, dajemo argumente pro et contra i ne možemo ne igrati tu igru, ali pre nego što izađemo na teren, možemo svako pro (ili contra) najpre da propustimo kroz šibu dekonstrukcije, odnosno dekonstrukcija je uvek i pre svega pitanje pitanja.

Znači li to da sada dekonstrukcija, obrušavajući se na razlog, na izvestan način dekonstruiše samu sebe? Zar već dekonstrukcija smisla ne krije u sebi nekakav smisao? Čak i dekonstrukcija smisla mora imati smisla, kaže se. Metafizičko mišljenje, utvrđeno u svom logocentričkom obrascu, veruje da za dekonstrukciju razloga mora postojati razlog, makar on bio u samoj dekonstrukciji, čime se jedna metafizička veličina – razlog, samo zamenjuje drugom, ništa manje metafizičkom – dekonstrukcijom, dok se u samoj strukturi logocentrički postavljenog bića ne menja, zapravo, ništa.

No, čovek se ne mora zvati Žak Derida da bi znao kako se dekonstrukcija, zapravo, ne može dekonstruisati. Kako, recimo, srušiti sam čin rušenja, ili ga zaustaviti, a da nije reč o triku ili formalno-logičkoj trivijalnosti po kojoj minus i minus daju, je l’, plus? U tom smislu pokušaj da se dekonstrukcija razume po analogiji sa Hegelovom negacijom negacije jednostavno žestoko promašuje. Uza sve to, da ne bude zabune, dekonstrukcija nije destrukcija, ali nekako izgleda kao da jeste. Dekonstrukcija, u stvari, sugeriše Belančić, upravo jeste strahovit napor da se slome otpori konstrukcija, otpori onog konstruktivnog što svoju snagu crpe iz pozivanja na sopstvenu prirodnost (konstruktivna kritika, recimo, poznati izum svake pozicije lažnog centra): čim je nešto prirodno mora da je dobro, ama se neprirodno odmah mora suzbiti. Gotovo je neprijatno gledati kako se u nenametljivim Belančićevim izvođenjima poznati (ali još ne i spoznati) svet nekako krivi pred našim očima, kako postaje krt do lomljivosti i vrlo malo prirodan. Utoliko naslov knjige Razlozi za dekonstrukciju izigrava naivnost, kao što dobar deo tekstova u ovoj knjizi iza blagog tona strpljivog objašnjavanja – šta je dekonstrukcija? šta je identitet? šta je subjekt? šta je modernost? šta je politika? šta je šta? – prikriva (mala) vrata za izlazak iz one vrste realnosti koja je ustrojena upravo neupitnom vladavinom razloga. Jer, već odbijajući da odgovorimo na pitanje šta?, mi dovodimo u pitanje sam razlog. No, pouka od prvorazredne važnosti koju Belančić neumorno varira jeste da nas dekonstrukcija ne ostavlja bez razloga, ali ona ne pristaje na metafizičke naslage koje konstituišu taj pojam – u epistemologiji, recimo, potpuno neupitno, što Belančić lako detektuje i tu filozofsku disciplinu podvrgava strogom propitivanju kakvo se u samoj epistemologiji ne može pronaći – tako da razlog ostaje funkcionalan, ali u jednom polivalentnom i pluralnom ustrojstvu koje ne dopušta prevlast Jednog.

Nepristajanje na monizam ujedno je i jedan od snažnijih političkih motiva ove knjige koji nam potpuno providnim čine i teorijski utemeljuju Belančićev javni angažman svih ovih godina raspleta, a bogami i nakon njih. Belančić je svoju građansku egzistenciju delio na ravne časti sa filozofskom egzistencijom – a obe se, da podsetimo, nose 24 časa dnevno sa sobom, ne može se ne biti građaninom, kao što se, ako ste filozof, to ne može biti do pola dvanaest, a onda više ne – ostajući nezavisan od svih glavnih struja kako u teoriji tako i u politici. Večito na margini akademske javnosti koja se, iza mudračke maske i neutešne dosade koju širi, užasava dekonstrukcije i njenih učinaka, Belančić zapravo nije ni hteo da se približava akademskom centru, kao što je ostajao potpuno staložen – ali ne i ravnodušan – u svim iskušenjima dnevne politike. Ni u jednom trenutku Belančić se nije odazvao metafizičkom zovu, a koga zanima kako se to postiže, kako se odupreti sirenskom iskušenju, neka pročita ovu knjigu.

Ivan Milenković