Lisica i ždral Vašar baštine Ako vam se učini da u Rasimovim mudrim rečima primećujete večno vraćanje istog, imate Koštunicu, neodustajnog svetosavca

piše: Ljubomir Živkov

Susret koji ko zna da li se svima podjednako urezao

Usred najjače studeni koja je zadesila naše inače pitomo podneblje, na Bulevaru sam se mimoišao sa generalom Tomićem ili nekim ko je pljunut on: šta sve čovek nije kadar da otrpi, samo da ne bi išao u školu! S druge strane, kad nije išao dok je bio na položaju i dok su mu nesimpatizeri spočitavali tu njegovu nediplomiranost, zašto bi išao sada, kad je običan prolaznik, kao i ja!

Ranoranilaštvo kao san

Na Main Streetu u Sopotu ima slastičarna, nisam se nikad zadržao dovoljno dugo da bih video rukuje li se vlasnik sa svakim gostom, uglavnom, nas se dvojica uvek rukujemo (navraćam jednom u dva ili tri meseca), juče prvi put bacim pogled na tablu sa radnim vremenom – 6.30 do 22 – i osetim takvu zavist što živi i radi kako treba i kad treba.

Ali, ko to meni brani da ustanem u šest i da od pola sedam radim do deset uveče?

Povlačenje karakteristike od nemila do nedraga

Molim Ministarstvo odbrane SCG da mi u roku ne dužem od sedam dana kurirom na ruke dostavi fasciklu u kojoj je original moje karakteristike (karakteristike mene, kako god). Godinu dana sam davao sve od sebe da bih u nedelju uveče video sam gde se knjige oficirskih utisaka čuvaju i kako se čuvaju – prašnjave kupusare, raspadnute fascikle, truli folderi, ispali iz crvotočnih polica kojima su pootpadale noge...

Kad se samo setim kako je izgledao, kako je blistao magacin u kojem sam imao pravo, dužnost i čast da čistim kako svijetlo oružje tako i samu unutrašnjost skladišta! Opalog lišća je iz razloga nepoznatog nauci u kasarnama bilo više nego igde, padalo bi od početka avgusta do Dana republike, ali smo ga mi tamanili kao rodoljubi okupatorske padobrance, čestito ni ne aterira (list) a šiljak ga već čeka! Znao sam da će se moja požrtvovanost i moja savesnost naći u zvaničnim aktima (izvod iz matične knjige regrutovanih, izvod iz matične knjige odsluženih), čitava dvadeset sedma godina mog života imala je biti prepričana jedinstvenim oficirskim stilom, dani, noći, godišnja doba, vežbe, sati na straži, brojna posrnuća, ali i svetli trenuci, sve ide u karakteristiku, ah, kad bih samo mogao da je pročitam, ja koji sebi izgledam toliko jedinstven, neuporediv i neponovljiv u posvemašnjoj svojoj neprilagođenosti uverio bih se da takvih kao ja ima na hiljade, zar to nije prijatno i umirujuće!

Zašto se pravna naslednica JNA ovako ophodi sa baštinom?

Vojna arhiva kao da je zapuštana namerno, planski, možda baš i jeste – da neprijatelj ne bi mogao njome da se posluži! Dosije najčuvenijeg traženika prekriven milionima drugih, a sve to u rojtama, posuto muhoserinama, opervaženo mišjim sekutićima – nije li to krasan premda mirnodopski omaž vrhovnom komandantu koji je naredio da se sruši most! Koliko su pruga partizani (sad čujem da su i četnici) digli u vazduh da ih neprijatelj ne bi koristio! Da se agresor ne bi dočepao naših knjiga, našeg milog katastra i ostalog, palili smo opštine, pa možemo onda i jedan arhiv da zapustimo, a ako savremeni zavojevač bude poslao epidemiologe sa gas-maskama, sa kojekakvim mišomorima i dezinfekcionim sredstvima, ako pre toga pošalje stolare da oprave police, knjigovesce da svekoliku evidence ukoriče u zatečenom stanju, neka mu je na čast!

Šta da se radi?

Naši treba da raspišu tender za sređivanje i restauraciju arhiva: Ministarstvo odbrane traži nepismene pojedince kadre da obrišu prašinu sa svih dokumenata, fasikli, kutija i polica, te da svaki ubogi listak ili njegov ostatak stavi u nabliže lociranu fasiklu. Prednost imaju državljani Azije, Afrike i Antarktika (na maternjem jeziku napisaće izjavu da ne razumeju srpski, dakle neće moći da dođu u posed podataka koje naša kakva god država još uvek taji); pravo učešća imaju i državljani SCG pošto na poligrafu dokažu svoju temeljnu nepismenost. Zbog notorne premda unekoliko i razumljive podozrivosti međunarodne zajednice, njeni predstavnici prisustvovaće svima fazama reanimacije vojnog arhiva. Konkurs će biti objavljen pre isteka 2007. godine (pa šta mislite, braćo, nas ćete primiti 2023. u Evropsku uniju, razgovarate sa nama kao da je prosečan ljudski vek u Srbiji tristo pedeset godina, a kad mi nešto treba da uradimo dajete nam 24. časa!).

Nacrt pisma tužilaštvu

Veloštovani, bla, bla... Ne bi li bilo pametnije da se manete pisanih tragova – čovek je naše najveće bogatstvo i njega ako možete uhvatite, mi odavno nemamo ništa protiv. Samo da ne moramo baš mi, jer bismo se ogrešili o svetinju jataštva! Narod smo saboran i nadasve usmen, imate Slobu koji nije potpisao ništa što bi na njega kao humanistu i legalistu bacilo senku, naspram pisanih tragova pa bili oni i naši vlastiti odnosimo se kao prema vrednoti koja nam je naturena! Zbog sankcija nismo imali sredstva za deratizaciju, izbombardovali ste nam cevi tako da grejanje ne radi, dva krila Arhiva prokišnjavaju... Ako vam je boravak u toj memli, studeni i tome vonju po volji, samo izvolite. Kudikamo bi vam bilo prijatnije da vas i ubuduće prima Rasim Ljajić koji sa svojom novom barberi kravatom izgleda mnogo bolje nego arhiv. Pa ako vam se učini da u njegovim mudrim rečima primećujete večno vraćanje istog, imate Koštunicu, neodustajnog svetosavca koji se oteo naturenim mu stilistima i u češljanju se vratio izvornoj rupici ponad čela koja ga krasi od pamtiveka.