"Cena besplatnog lečenja"; "Vreme" br. 787

U članku novinarke Branke Kaljević razmatrate delovanje novodonesenih zakona iz oblasti zdravstva na zdravlje stanovništva. Obraćam vam se izražavajući stav velikog broja mojih kolega članova u članku apostrofiranog Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, a nadam se i većine zaposlenih u zdravstvu. Kao prvo, mislim da moram da vas podsetim na hronologiju donošenja ovih zakona. Dugo vremena nadležno ministarstvo bez velikih kontakata i konsultovanja bilo koje relevantne organizacije nosilaca posla u zdravstvu pripremalo je nacrte ovih zakona. Većina pokušaja da struka aktivnije učestvuje u ovom procesu ostala je bez uspeha. Poluzvanično, u periodu kraj decembra 2004 – početak januara 2005. godine, pušteni su nacrti zakona u javnu raspravu u kojoj dobijaju nepodeljeno LOŠE ocene od svih relevantnih organizacija, kako sindikata tako i privatnih lekarskih komora, Srpskog lekarskog društva te Društva lekara Vojvodine. Nakon te rasprave zakoni tiho, posramljeno bivaju povučeni na doradu i trag im se gubi u fiokama Ministarstva zdravlja iz kojih naprečac bivaju izvučeni pod prinudom MMF-a i drugih međunarodnih faktora, puštaju se u skupštinsku proceduru, bivaju usvojeni a da struka o njima opet najmanje zna i ne učestvuje u njihovom kreiranju. No rodilo se i moramo ga sada ljuljati.

Mislim da vaša novinarka u svojim komentarima ima pogrešan pristup problemu. Naime, zastupajući ideju o besplatnom zdravstvu, i pokušaje da se ona modifikovano što duže primenjuje dovodi se zdravstveni sistem u pretkolapsno stanje i kad-tad on se mora urušiti pošto takvu kategoriju ne poznaje nijedno društveno uređenje. Naime, sistem koji zastupa princip "ista prava a različite obaveze" stavlja u najnepovoljniji položaj baš one korisnike koji najviše i najredovnije plaćaju doprinose, a to su zaposleni. Danas se ne može isplatiti plata pre nego što poslodavac uplati doprinose, a oni su za zdravstvo 12,5 odsto od plate. Znači, što je veća plata, više se uplaćuje doprinosa a pri tome su prava iz oblasti zdravstva ista – radio ne radio, plaćao ne plaćao jednako se loše lečiš. Taj princip takozvane solidarnosti ne može se primenjivati na sve nivoe zdravstvene zaštite – od seoske ambulante do univerzitetske klinike, pošto nas to čini podjednako siromašnima i nesposobnima da pružimo adekavatnu uslugu pacijentu. Zna se da princip solidarnosti u zdravstvu, koji je poznat i usvojen u većini zemalja sa dobro uređenim zdravstvenim sistemima, dopire do primarnog nivoa zdravstvene zaštite koji obuhvata – opštu praksu, hitnu pomoć, zdravstvenu zaštitu žena, trudnica, dece i obolelih od malignih oboljenja, te neke vidove bolničkog lečenja. Za sve ostale usluge iz oblasti zdravstva pacijenti participiraju kroz različite oblike dopunskih osiguranja u zavisnosti od zdravstvenog stanja i finansijskih mogućnosti. Takav način finansiranja mnogo je efikasniji i delotvorniji, i ma kako delovao nepopularno, vrlo brzo bi se pokazao kao bolji za sve korisnike. No uređenje zdravstva po ovom modelu vrlo je klizav politički teren i vlast, naravno, od njega beži. Druga krucijalna stvar jeste što hitnije ugrađivanje privatnog sektora u sistem zdravstva i njegovo izjednačavanje sa državnim ustanovama – počev od najvećeg monopoliste to jest Fonda za zdravstvo Srbije koji mora dobiti konkurente u privatnim zdravstvenim osiguranjima. Naravno, svi vidovi pružanja usluga u zdravstvu moraju biti pod strogom stručnom kontrolom. Kako domaćom tako i međunarodnom, od strane kompetentnih organizacija a to su Lekarska komora i stručna udruženja. Mišljenja smo da samo ovakav elastičan, efikasan i stručno kontrolisan sistem može pružiti, vrlo brzo po uvođenju, kvalitetnu i ljubaznu uslugu svakom ko se za pomoć obrati. To bi ubrzo dovelo do znatnog poboljšanja zdravstvenog stanja stanovništva, zadovoljnijih pacijenata i zdravstvenih radnika kojima nisu samo veće plate na pameti, kako vaša novinarka to navodi. Zahvaljujem vam na prostoru a rado ćemo se odazvati svakom vašem zahtevu da ove naše stavove pojasnimo i odbranimo pred pacijentima i javnošću.

Dr Predrag Rogulić, predsednik Nadzornog odbora Sindikata lekara i farmaceuta Srbije