Intervju - Miroljub Labus, potpredsednik Vlade Srbije:
Debalans moći i odgovornosti

O pregovorima sa MMF-om, odnosima u Vladi, inflaciji i platama, aferi "Kofer", monopolima, narednim izborima...

Prošle sedmice, nekako kiselo, u zvaničnom Beogradu dočekana je vest sa sastanka borda direktora MMF-a u Vašingtonu da je konačno prihvaćena i poslednja revizija trogodišnjeg aranžmana Srbije i Crne Gore u vrednosti od blizu milijardu dolara, koja je uz to aktivirala i otpis dodatnih 15 odsto obaveza SCG prema Pariskom klubu poverilaca, u vrednosti od oko 700 miliona dolara. Zbog toga smo razgovor sa Miroljubom Labusom, potpredsednikom Vlade Srbije i političarem koji je gotovo u kontinuitetu, posle 5. oktobra 2000. godine, bio ključna ličnost sa naše strane u svim odnosima sa ovom vodećom svetskom finansijskom organizacijom, počeli pitanjem: šta se može staviti na pozitivnu stranu dosadašnjeg bilansa tih odnosa, a šta možda nije odgovaralo interesima Srbije u poslednjem razdoblju?

MIROLJUB LABUS: Generalno rečeno, pozitivna strana je što smo sa ovom poslednjom revizijom zatvorili sporazum sa Pariskim klubom poverilaca, s čime smo konačno rešili problem našeg spoljnog duga u narednom razdoblju.

Podsećam da je jedan od razloga raspada SFRJ bila nemogućnost da ta državna zajednica vrati spoljne dugove, pa su neke republike te federacije pokušale da pobegnu od zajedničkih dugova. Dakle, pitanje regulisanja spoljnog duga Srbije i Crne Gore bilo je izuzetno značajno i pre tri godine, pa smo dogovorili šemu otpisa dugova poverilaca okupljenih u Pariski klub (51 plus 15 odsto) – koji su tražili da, na neki način, posle tri godine MMF dâ i konačnu verifikaciju celine otpisa.

Sve ove godine, od zaključenja spomenutog aranžmana, koje sam proveo komunicirajući sa Pariskim klubom, ja sam razumeo kao godine u kojima je sporazum sa MMF-om instrument realizacije naših odnosa sa ključnim državnim poveriocima. Mi smo uspeli da to dovedemo do kraja i to je najvažnija stavka na pozitivnoj strani našeg aranžmana.

Istovremeno, naravno, postojala je i druga strana medalje, na kojoj smo, sticajem okolnosti, bili kolateralna šteta drugih globalnih događaja. Podsećam da se posle famoznog 11. septembra 2001. potpuno promenio odnos međunarodne zajednice prema Srbiji, pošto smo sišli sa "glavnog ekrana" njene pažnje. Ona "griža savesti" vodećih zemalja sveta zbog bombradovanja Srbije, zbog koje su bili spremni mnogo da pomognu posle 5. oktobra, potisnuta je u stranu, a potreba borbe protiv terorizma došla je u prvi plan. Zbog toga jednostavno nismo stigli da realizujemo sve ono što smo bili dogovorili. Na primer, ja sam dogovorio seriju donatorskih konferencija za Srbiju, a samo je jedna realizovana. No, nadam se da ćemo realizovati još dve, nekada dogovorene – i od toga ne odustajem, bez obzira na to što naša zemlja sada nije u centru svetske pažnje.

Ako me pitate o samom modelu našeg odnosa sa MMF-om, imali smo stalne diskusije o tome koliko je on podoban da reši naše specifične probleme. I sada, kada je bord direktora MMF-a donosio konačnu odluku (6. februar), nekoliko konstituensi je iznelo neke primedbe, jer se od nas stalno tražilo da jednom strelom pogodimo dva različita cilja – što je nemoguće u makroekonomskoj politici. Stručnjacima MMF-a stalno sam govorio da se ne može politika kursa dinara i devizna politika istovremeno koristiti – i za borbu protiv inflacija i za borbu za smanjenje deficita platnog bilansa Srbije u odnosima sa inostranstvom.

Pošto je nemoguće istovremeno postići oba ova cilja, onda smo slabosti ovog pristupa morali da kompenzujemo veoma oštrim prilagođavanjem na strani budžeta (od deficita smo morali da idemo na suficit) i morali smo da se latimo politike upravljanja platama u javnom sektoru. Jednostavno, kako to kažu stručnjaci, postojao je problem "dizajna" makroekonomskog paketa koji smo usaglašavali sa MMF-om, jer oni koji su nam ukazivali da se isto može postići strukturnim prilagođavanjem naše privrede, previđali su prostu okolnost da ono traži određeno vreme. Pri tom, protivrečnosti unutar tog "dizajna" našeg makroekonomskog sporazuma uvećale su dramatične promene pariteta između dolara i evra i vanredno visok skok cena sirove nafte na svetskom tržištu (dva procesa van naše kontrole). Sve to je nepovoljno uticalo i na domicilnu inflaciju i na naš platni bilans.

Ponavljam, sve to je vredelo izdržati da bi se regulisali spoljni dugovi, i mi smo to uspeli da ostvarimo tokom protekle tri godine.

"VREME": U tom kontekstu, iznesite svoje mišljenje o tome da li sada odmah treba ići na nov sporazum sa MMF-om, to jest na kakav sporazum treba sada ići?

Tu smo ograničeni pravilima MMF-a. To znači da ona zemlja koja se zaduži iznad jedan i po puta svog kapitala u MMF-u mora da prihvati pojačano praćenje administracije MMF-a, a mi smo takva zemlja.

Razgovore o novom aranžmanu sa MMF-om formalno ćemo započeti u maju ove godine, a već u aprilu, kada budem išao na redovnu prolećnu Skupštinu MMF-a i Svetske banke, počećemo da razgovaramo o novom dizajnu budućeg aranžmana. Dakle, nama je sada manje važno hoćemo li se dogovoriti o povlačenju novih zajmova kod Fonda (nisu nam sada neophodni dodatni krediti), a važnije nam je da se iskaže razumevanje za novi dizajn, novi oblik sporazuma o makroekonomskoj politici. Taj novi sporazum, naravno, imaće mnogo više strukturnih zahteva od onih koje je imao prethodni sporazum.

Da li ste opterećeni stereotipom da je svaki naš političar koji se zalaže za saradnju sa MMF-om "američki čovek", a da su oni koji mu se opiru patriote. Je li podela na obrenovićevce i karađorđevićevce u Srbiji danas prevaziđena i besmislena?

Mislim da je takva podela na takozvane američke ljude i ruske ljude u Srbiji – potuno prevaziđena. Evo jednog od mnogobrojnih dokaza. Na primer, da bismo uspešno okončali sporazum sa MMF-om mi smo morali da obezbedimo podršku nekoliko konstituensi. I mada nam je nekoliko vodećih evropskih zemalja stalno davalo podršku, ja moram da istaknem da smo najveću podršku imali od SAD. Dakle od članice MMF-a koja u Fondu ima najveći kapital i najveći broj glasova u njenim organima.

Neko će opet reći da je to logično, jer nas je MMF stalno pritiskao tokom tri godine, a ja, opet, kažem da je uspešan kraj ovog aranžmana izvanredno olakšao svetsku poziciju Srbije – i u tom pravcu najveću smo podršku imali od Amerike. Naravno, ta podrška ne bi bila dovoljna, da mi ovde nismo vodili politiku sa dobrim rezultatima. Ali, i ta politika, bez međunardne podrške, ne bi vredela.

U našoj zemlji je aktuelnija jedna druga podela, podela na ljude koji Srbiju vide kao otvorenu zemlju (koja će sutra biti u Evropskoj uniji) koja sarađuje sa svima, bili oni na istoku ili na zapadu – i na one druge, koji vide Srbiju kao zatvorenu zemlju, što je navodno može odbraniti od svetske zavere protiv nje. Ti drugi misle da se Srbija ne može snaći u modernom svetu globalizma, a ja mislim da može. Uostalom, ja u današnjoj Vladi Srbije vidim da sve stranke koje u njoj participiraju, podržavaju generalni kurs na otvaranje Srbije prema svetu. Ako se ponegde razlikujemo, razlikujemo se u pogledima na moguću brzinu, na mogući tempo otvaranja. Mi iz G17 plus smo za jači tempo, za brže promene, dok drugi vagaju socijalnu održivost brze politike prilagođavanja efikasnom svetu.

Domaći kritičari Vlade najčešće zameraju ovom koalicionom timu da ga vodi ideja "državnog dirižizma" i da ta privredna filozofija u Srbiji konzervira dominantnu ulogu javnog privrednog sektora na unutrašnjem tržištu. Kako komentarišete takve kritike?

Moje je mišljenje je upravo obrnuto. Zapravo, ja smatram da mi sada imamo manje nego ikad državne intervencije – ali je ona vidljivija.

Evo, udeo budžeta u BDP danas je manji nego što je bio pre par godina. Udeo subvencija koje država daje neuspešnim preduzećima, u BDP je manji nego pre pet godina. Mi smo uspeli da zaustavimo trend rasta udela javne potrošnje u tom BDP-u, pa smo njegov smer kretanja obrnuli nadole. No, uloga države i njena davanju su sada potpuno transparentna, vidljiva. Najvidljivija je naša intervencija u kontroli plata u javnom sektoru i ja mislim da se zbog toga, pre svega, sada pojavljuje kritika koju spominjete. Postavljamo kriterujume za kretanje sume plata u javnom sektoru, da bismo stavili pod kontrolu taj deo inflacionog potiska. To naravno izaziva nezadovoljstvo sindikata i mi sa njima stalno pregovaramo. Smatram da smo dosada uspešno pregovarali i da su naši stavovi nailazili na izvesno razumevanje.

Drugo što je danas veoma vidljivo – to je uloga države u procesu privatizacije. No, niko se ne usuđuje da ospori našu ocenu da ova preduzeća u društvenoj svojini, koja dosada nisu prodata zbog ogromnih dugova koji opterećuju njihove bilanse, nikada i neće biti prodata ako se ne umeša država i ne olakša im taj teret dugovanja. Zato smo uveli u regulativu taj takozvani uslovni otpust dugovanja – da bi ta preduzeća, koja ne mogu da nađu strateškog partnera, mogla to da učine, da bi bila atraktivnija za potencijalne partnere bez kojih im nema opstanka. Država je, dakle, vidljivo preuzela na sebe rizik praktičnog smanjenja privatizacionog prihoda, da bi preduzeća u bankrotu našla perspektivu sa investitorima i da ne bi bila zatvorena.

Dakle, da ponovim, zbog politike plata u javnom sektoru i politike otpisa dugova nemoguće je Vladu optuživati za "državni dirižizam", jer ukupna suma novca koja se odvaja za pomoć državnom i društvenom sektoru privrede, danas je mnogo manja nego ranije.

Do javnosti dosad nisu dopirala neka krupnija direktna trvenja unutar Vlade Srbije, u pogledu osnovne orijentacije u ekonomskoj sferi, ali se raširila teza da je to zato što celu ekonomiju zapravo vode ljudi iz G17 plus. Je li to tačno?

Realnost je vrlo surova, stranka G17 plus je mnogo više odgovorna nego što ima moći. Da mi o svemu odlučujemo, jeste javno mišljenje i s njim moramo da se pomirimo.

U vezi sa koalicionim karakterom Vlade hteo bih da primetim da su programske razlike stranaka koje u njoj učestvuju, u stvari, bile mnogo veće u trenutku formiranja Vlade nego što su to danas. To ne znači da više nema razlika, ali u pogledu strategije Vlade, njih u suštini nema.

Hteo bih ovim povodom da kažem i nešto što šira javnost ne zna u vezi sa formiranjem ove vlade. Ne zna se da je krajem januara i početkom februara 2004. godine Srbiji pretio prekid svih odnosa sa Svetskom bankom. Ja sam tada ljudima iz Svetske banke, i usmeno i pismeno, dao garanciju da će vlada biti formirana, i to takva koja će nastaviti politiku reformi – koju je prethodna vlada bila prihvatila, a nije bila sposobna da je sprovede. U stvari, kada sam shvatio da Srbiji ponovo preti potpuna izolacija, za mene su prestale dileme da li da uđem ili ne uđem u vladu. Želeo sam da u tu vladu uđe i Demokratska stranka, ali kada ona to nije htela, mi smo morali da je ovako formiramo, pa smo deset reformskih zakona, koji su tada već godinu dana čekali u Skupštini, uspeli da proguramo kroz parlament u roku od mesec dana.

Dajete mi povod da postavim i jedno provokativno pitanje: da li je G17 plus glavna smetnja za stvaranje vlade DSS–DS?

Ako smo smetnja, spreman sam da se mi odmah povučemo iz Vlade. Zato što smatram da mora da postoji prisna saradnja demokratski opredeljenih stranaka, jer samo ona može garantovati da ćemo nastaviti putem evropskih integracija.

Smatram, hajde da budem sasvim konkretan, da su šanse za saradnju DSS-a i DS-a u Vladi veće ako u njoj bude i G17 plus. Znači da imam suprotnu ocenu od one koju spominjete.

Znači, mislite da iza vaših leđa nema pregovora o formiranju nove vlade?

Mislim da nema.

Eno ga Aleksandar Vlahović, u „Blicu", već sastavlja novu vladu. Istina, u tom intervjuu je pohvalio i Dinkića.

Mnogi su do sada sastavljali nove vlade. Po svemu sudeći, moraće da sačekaju redovne izbore.

Da se vratimo ekonomskim temama. Šta koči Vladu da u krupnim društvenim preduzećima koje subvencioniše primeni zakon o stečaju i izvrši „bolnu hirurgiju" radi izlečenja od bolesti koja stalno inficira našu privredu inflacionim virusom?

Vidite, novi zakon o stečaju je dobar zakon i napravljen je tako da bude jedan od nosećih instrumenata za čišćenje preduzeća od dubioznih finansijskih nasleđa. Ta preduzeća, posle stečajne terapije, u razvijenim tržišnim ekonomijama nastavljaju da posluju bez tereta, ali to nije slučaj kod naših preduzeća. Ako ih oterate u stečajni postupak, naša preduzeća se predaju i idu u likvidaciju, pa svi zaposleni gube posao.

To je ta bitna razlika, što onaj mehanizam selekcije bolesnih od zdravih preduzeća, koji dobro deluje u normalnim ekonomijama, u nenormalnoj ekonomiji daje loše rezultate. Jer, ne zaboravite da se naša privreda još uvek oporavlja od šoka sankcija, raspada ranijeg tržišta, šoka bombardovanja i prethodne pogrešne makroekonomske politike u vreme Miloševića. Ne zaboravite da smo mi još uvek u dubokoj privrednoj depresiji. I ako bismo striktno primenili stečajnu hirurgiju, mi bismo zatvorili sve te firme koje spominjete. Da li bi tada srpskoj privredi bilo bolje? Moje mišljenje je da ne bi bilo i da je bolje da prvo idemo sa „uslovnim stečajem", da se tako izrazim (otpustom državnih dugova), da bi te firme našle strateškog partnera, da bi preživele, a zajedno s njima i njihovi zaposleni. Jednostavno, operacija bi uspela, ali pacijent ne bi preživeo.

Ali kad jednoj firmi ne možete da nađete strateškog partnera pet godina, da li je realno očekivati da ćete ga naći za deset?

Razumem da o tom pitanju ima različitih mišljenja. Pogledajte samo dva velika preduzeća u Kraljevu, koja sam nedavno posetio, a koja su izgubila kapital i tržište. Ako ih oterate u stečaj, od njih ništa neće ostati. Kad im nađete strateškog partnera za deo njihove proizvodnje, koji ima perspektivu (jer je obično reč o konglomeracijama sa različitim delatnostima), oni kažu sve ili ništa – a to je uvek ništa.

Znam da se tim velikim firmama često šalju surove poruke, pa se njihov menadžment odlučuje na odbranu na celom frontu, a pri tom i dalje računa da unedogled zaposleni mogu da žive na državnim jaslama, a ne mogu.

Dimitrije Boarov