Iz ličnog ugla:
Izborni kosovski boj

Ako dominantne teme u narednoj izbornoj kampanji budu Kosovo i Crna Gora, onda je dobar rezultat radikala neminovnost. Niko se sa radikalima ne može nadmetati u ovim pitanjima. Ali, teško da se neko po ovom pitanju može nadmetati i sa DSS-om predvođenim Vojislavom Koštunicom

Dušan Pavlović

Pod kojim uslovima je dolazak radikala na vlast moguć i kakve bi to imalo implikacije po konsolidaciju demokratije u Srbiji? Ključnu ulogu u njihovom dolasku ili nedolasku na vlast igraće DSS. To je stranka koja danas ima najveći koalicioni kapacitet; ona je sposobna da sa skoro svakom značajnom strankom napravi vladajuću koaliciju. (Teško je zamisliti narednu vladu u kojoj neće biti DSS-a.)

Pretpostavimo da se kao prva opcija razmotri vlada čiju bi osovinu činili DSS i Demokratska stranka. Ta alternativa je moguća, ali zahteva dosta kombinatorike, nešto odricanja i manje sujete. Ovu vladu bi morao da predvodi DS, a to bi podrazumevalo kompenzaciju za DSS. To bi, na primer, značilo da bi pre narednih izbora bilo neophodno da se donese ustav nakon koga bi bili raspisani opšti izbori (uključujući i izbore za predsednika), te da se onda napravi zajednička strategija DSS-a i DS-a koji bi podržali kandidata Koštunicu koji bi se kandidovao za predsednika Srbije, dok bi Boris Tadić postao premijer. U DSS-u postoji struja koja zagovara takav scenario, a da li takva struja postoji i u DS-u, to nije sasvim jasno. Bez ovakve kombinatorike, teško je predvideti da će se Koštunica povući da bi ustupio mesto premijera Draganu Đilasu. Isto kao što je uz tu kombinatoriku teško predvideti da će se Dragan Đilas povući da bi ustupio mesto premijera Borisu Tadiću.

Čak i kada bi bio lako izvodljiv, ovaj scenario uključivao bi više varijabli i nepoznanica nego scenario po kome bi narednu vladu činili DSS i SRS. Recimo, vlada DS+DSS morala bi da uključi veći broj stranaka (što znači da bi spuštanje izbornog praga i opstanak Bogoljuba Karića bili imperativi). Nasuprot tome, alternativa DSS+SRS čini se jednostavnijom. U takvoj vladi Koštunica bi mogao da ostane premijer, iako bi DSS imao manje mesta u parlamentu. Radikali su već navikli na sličnu vrstu pozicije u vladi 1992. i 1997. godine.

Najjače protivljenje ovakvom sastavu vlade dolaziće iz međunarodne zajednice koja će zapretiti uskraćivanjem podrške. Međutim, šta bi uopšte međunarodni akteri mogli da urade protiv vlade koja je proizašla iz slobodnih izbora i koja nema istoriju kršenja ljudskih prava? Prošlo je vreme kada je međunarodna zajednica delovala preventivno; ona sada reaguje na događaje. Ako se radikali pokažu kao pouzdan partner (a njihovo ponašanje u Novom Sadu i na lokalu upućuje na to da radikali upravo to pokušavaju da pokažu), nema dobrog međunarodnog argumenta protiv takve vlade. Do vremena kada bi vlada sa radikalima mogla da se formira (što se neće desiti za manje od godinu dana), pitanje isporučenja Ratka Mladića biće rešeno, i američka administracija više neće biti predvodnik međunarodne zajednice u odnosu prema Srbiji. Dugoročni interes Amerike na Balkanu i u Srbiji jeste profesionalna i depolitizovana vojska i reformisan sektor bezbednosti. Osim toga, direktan uticaj američke diplomatije na srpsku politiku je završen. Niko ko je dobio malo glasova na izborima ne treba da veruje da može ostati ili doći na vlast samo zato što ima dobre veze sa par službenika američke ambasade u Beogradu.

Kako ukazuju poslednja merenja javnog mnjenja, broj radikalskih pristalica se ne uvećava, već se broj neradikalskih glasača smanjuje. Uzrok sve većoj pasivnosti neradikalskih glasača leži u velikoj korupciji. Nerešene afere kod dela građana stvaraju osećaj apatije i razmišljanje da nije bilo neophodno rušiti Miloševića, ako je suština promene bila samo to da se drugoj političkoj eliti omogući zloupotreba vlasti. Visoka korupcija je posledica nečinjenja stranke koja predvodi vladu. DSS ima svoj interes: bitno je ostati na vlasti. DSS to ne radi da bi omogućilo radikalima da dođu na vlast, ali u politici se štošta dešava kao nenameravana posledica.

Štošta je, razume se, posledica namera i simpatija. U DSS-u je spremnost za vladu sa radikalima postojala još u januaru 2004. godine. Simpatije su uzajamne, što se potvrdilo u drugom krugu prvih neuspelih izbora za predsednika Republike u novembru 2002. godine, kada je Vojislav Koštunica uvećao svoje biračko telo za otprilike onoliko glasova koliko nije moglo da pripadne Vojislavu Šešelju, koji je otpao u prvom krugu. S obzirom na to da su obe stranke, kako same vole da kažu, nacionalno svesne i patriotske, konzervativne i narodnjačke, odnosno da ne veruju u autonomiju pojedinca, a prednost daju tradiciji, evolutivnim promenama u društvu i brizi za tzv. malog čoveka, normalna je prirodna sklonost dela glasača ove dve stranke da glasaju za bilo koju od te dve stranke.

Ima analitičara koji smatraju da politika Demokratske stranke naprosto gura DSS u koaliciju sa radikalima. To je neozbiljna tvrdnja. Ako se u nekoliko nerazumljivih poteza koje je Demokratska stranka povukla u poslednjih šest meseci (na primer, napuštanje parlamenta) išta može razumeti, onda su to samo oni potezi koje je DS preuzeo iz kosovske politike DSS-a. Nelogična je tvrdnja po kojoj stranka koja o jednom broju važnih političkih pitanja ima identična gledišta kao DSS gura DSS ka radikalima, koji, uzgred budi rečeno, imaju istu takvu politiku. Prepreke za koaliciju s njima, kako ovde pokušava da se pokaže, uklanja sam DSS, što svesno, što nesvesno.

Jedna je stvar ko će činiti vladajuću koaliciju, a druga je stvar kakvu će politiku ta koalicija da vodi. Njen program zavisi od dve stvari: 1. šta će biti dominantna izborna tema na narednim izborima; 2. na koji način će se usvojiti novi ustav Srbije. U ovom trenutku čini se da je nemoguće izbeći da ključna tema na narednim izborima bude Kosovo. Dogovor između Koštunice i Nikolića od 10. februara da u slučaju nametnutog rešenja proglase Kosovo okupiranom teritorijom jasno ukazuje na to ko su najizvesniji koalicioni partneri nakon narednih izbora. Ovaj dogovor upućuje na to šta će se dešavati nakon što se rešenje za Kosovo nađe pred ugovornim stranama. Koštunica, koji neće smeti da preuzme odgovornost potpisivanja tog rešenja, raspustiće vladu i izazvati prevremene izbore. Na izborima će dominantna tema biti Kosovo "koje Srbija nikada neće dati". Prava muzika za uši radikala koji će požuriti da pohvale Koštunicu za ovaj patriotski čin.

Ako dominantne teme u narednoj izbornoj kampanji budu Kosovo i Crna Gora, onda je dobar rezultat radikala neminovnost. Niko se sa radikalima ne može nadmetati u ovim pitanjima. Ali, teško da se neko po ovom pitanju može nadmetati i sa DSS-om predvođenim Vojislavom Koštunicom. Pogrešno je verovati da će DSS i radikali jedni drugima na ovoj platformi oduzimati glasače. Ako je biračko telo radikalizovano i bavi se problemima nacionalnog identiteta, profitiraće stranke koje imaju "najbolja" rešenja za te probleme. Baš kao i u decembru 1992. godine. Činjenica da su i socijalisti i radikali tada imali identičnu izbornu platformu (sa razlikom u nijansama) ništa nije umanjilo njihovu izbornu pobedu: obe stranke su do nogu potukle tadašnju demokratsku opoziciju koja se od tog poraza oporavila tek osam godina kasnije.

U ovom trenutku nije moguće jasno utvrditi šta bi vlada koja bi došla na vlast nakon ovakvih izbora mogla da radi. Izbori obavezuju. Ako ste na izborima obećali da nećete dati Kosovo, onda to obećanje morate da održite. Međutim, nekoliko primera iz Srbije i mnogi primeri iz uporednih izbornih sistema ukazuju na to da može i drugačije: sasvim je moguće dobiti izbore sa jednom izbornom parolom, a onda nakon inauguracije uraditi suprotno od onog što ste obećali. Na kraju će nova vlada verovatno potpisati sve što joj bude ponuđeno u vezi sa finalnim statusom Kosova, ali će njen legitimitet biti svež. To će na kraju i biti jedini razlog da se aktivira strategija prema kojoj izbori moraju da se održe pre, a ne posle prihvatanja kosovskog rešenja. DSS ostaje na vlasti još naredne četiri godine; sa radikalima ili bez njih, to nije toliko bitno.

Možda najbolji indikator kursa vlade u kojoj će biti radikali zavisi od toga kakav je karakter stranaka koje čine tu vladu. Ovde treba razlikovati dva pitanja. Kurs vlade može da rezultira u promeni politike ili promeni sistema. Vlada može da napusti politički i ekonomski program s kojim se započelo 2000. godine, ali vlada može da počne da ukida ekonomske i političke slobode postepeno (kao Milošević) ili dekretom (kao Hitler). Šta će se desiti nakon dolaska radikala u političkom smislu, sa stanovišta ove analize nije mnogo bitno, jer u demokratiji je normalno da se politika vlade menja nakon izbora. Demokratija, međutim, ne može da se konsoliduje ako radikalna vlada počne da vlada na isti način kao i Milošević. Da li će to tako biti, zavisi od toga da li će radikali nakon izbora biti sistemska ili anti-sistemska stranka, a to zavisi od toga da li će radikali biti deo ustavnog dogovora. Ako budu učestvovali u njegovom donošenju, onda postoje velike šanse da se sa njihovim dolaskom na vlast promeni samo politika vlade. Potpisivanjem novog ustava, radikali bi postali sistemska stranka i, kao takva, morala bi da brani ustav koji je potpisala. U tom slučaju, vlada radikalne stranke svakako neće ubrzati reforme, ali neće pokušati ni da vrati zemlju u period Miloševićeve vladavine. Drugim rečima, ta vlada bi bila obavezna da štiti ustavni poredak propisan novim ustavom, a to je sa stanovišta ovog teksta jedino važno. Ukoliko se, međutim, ustav donese bez radikala, Srpska radikalna stranka bi ostala antisistemska stranka. Kao takva, ne bi imala obavezu da brani ustav i vladavinu prava. Demokratski poredak bi u tom slučaju bio ugrožen.

Izvesniji su izbori na kojima dominira pitanje Kosova, kao i ustavni dogovor koji uključuje radikale. Odatle proističu neke implikacije za ono šta će se dešavati nakon narednih izbora sa radikalima na vlasti. Izvesnost izborne teme čini verovatnijim koaliciju DSS–SRS a ne DS–DSS. Nadalje, izbori na kojima dominira kosovsko pitanje radikalizovaće narednu vladu, ali će činjenica da sada u Srbiji postoje samo sistemske stranke ublažiti taj radikalizam. Osim toga, do trenutka kada se bude formirala nova vlada, Ratko Mladić će najverovatnije već biti uhapšen i izručen Haškom tribunalu. Ako još pored toga nova vlada nakon izbora prihvati rešenje za Kosovo, glavna pitanja identiteta koja su dominirala srpskom politikom tokom devedesetih biće na dobrom putu da budu konačno zatvorena. To će eliminisati osnovu za simboličke sukobe i primorati vladu da se bavi ekonomijom, standardom i socijalnim pitanjima.

Konačno, najveća prepreka za radikalizaciju vlade i potkopavanje demokratije jeste velika verovatnoća da će sa radikalima zajedno na vlasti biti DSS. Ta stranka, kao i njen vođa, napravila je verovatno najveću transformaciju od kada je ušla u vladu, pokazujući kako odgovornost koja proističe iz upravljanja državom menja percepciju, mišljenje i političke prioritete. Saradnja sa Hagom je nekada bila "deveta rupa na svirali", a danas je među glavnim ciljevima vlade. Promena je nastupila ulaskom DSS-a u vladu. Odgovornost za vođenje države i bavljenje konkretnim problemima izmenilo je DSS i od njega napravilo partiju poput većine drugih. DSS, uprkos svom konzervativizmu i nacionalizmu, ne bi dozvolio da se Srbija vrati u Miloševićevu eru. Činjenica da je DSS trenutačno stranka sa najvećim koalicionim kapacitetom omogućuje joj da, ukoliko vlada sa radikalima ne bude funkcionisala po demokratskim načelima, raspusti tu istu vladu i potraži neko drugačije rešenje.

Dušan Pavlović, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu