Lako je onima koji su odrasli u porodicama hevi intelektualaca: sve im je bilo na izvol'te, krmanili su kroz glomazne biblioteke svojih očeva sa lulama i bradama i majki s cvikerima i titulama spokojno kao patka kroz rodno jezero, odomaćeno surfovali kroz hiljade tomova baš kao da su se rodili pismeni. U stanu u kojem sam ja odrastao sve je bilo drugačije: "kombinovanom sobom" mojih roditelja dominirao je tipični socrealistički regal iz tupavo-srećnih sedamdesetih, sa onom čarobno idiotskom staklenom vitrinom, garderoberom iz kojeg diskretno dopire miris naftalina, zamamno zatvorenim "bifeom" u kojem otac čuva sve one bućkuriše od kojih se on i njegovo društvo onako zarumene i razgalame, i ostalim neizbežnim detaljima života srednje klase jednog već dalekog istorijskog pluskvamperfekta; na jednoj od polica bilo je, jakako, i nešto malo knjiga, valja se, ipak ovde stoluju Školovani Ljudi: deset tomova Vojne enciklopedije nezaboravne boje trule višnje – u kojoj sam fascinirano gledao mape dalekih gradova, dok su me svi oni šareni mundiri ostavljali ravnodušnim: to sam imao i kod kuće – te Drugi svetski rat Vinstona Čerčila u šest knjiga, Tihi Don Šolohova u dva debela zelenkasta toma, i tako to... Otac je redovno gustirao Politiku i NIN, dnevnu i nedeljnu molitvu obrazovanijeg socijalističkog građanina, ama knjige, naročito "lepa književnost"?! E, za to baš i nije mario, niti sam mogao da spojim njegov sivomaslinasti outfit i njegovu zaokupljenost stvarima od-ovoga-sveta sa tako anarhoidnom delatnošću duha kakva je zaigrano iščitavanje kojekakvih književnih izmišljotina.

A onda sam jednog dana, valjda u dobi od osam-devet godina, u nekakvom prašnjavom i zaturenom budžaku stana pronašao Sakriveno Blago: četrdesetak knjiga iz edicije one prve posleratne, sarajevske Džepne knjige (beše li Svjetlost ili Masleša?) iz ranih šezdesetih. Bile su to, dakle, poslednje očeve momačke godine, i on je – jedan meni zauvek nepoznati mladić, neko koga nikad neću upoznati jer ga više, takvog, nije bilo kada sam za njega sazreo – sve te knjige požudno iščitavao (videlo se to po njima) u nekim davnim dokonim večerima, bežeći daleko od znojnih, uljnih i imalinskih isparenja kasarne. Čudna je to bila biblioteka, eklektička šarada popularne žanrovske literature (krimići, trileri, špijunci... od Agate Kristi čijih će Deset malih crnaca postati moja trajna fascinacija, pa nadalje), "ozbiljne" ali prijemčive književnosti tog vremena (par example, Moj prijatelj Pjero Rejmona Kenoa), klasike novijeg doba (Taras Buljba), pa do "potresnih" angažovanih limunada belosvetskih komunističkih literata i akcione "partizanske" literature kao neizbežnog danka vremenu i Sistemu.

Mnoge će od tih knjiga postati deo moje formativne lektire, ali ima jedna koju – iz nekih razloga – ponajpre povezujem sa tim svojim Otkrovenjem. Ime pisca: Piter Čini, nije mi značilo ama baš ništa – zvučalo je kao nemaštoviti pseudonim bilo kojeg anglosaksonskog fabrikanta lake literature; naslov knjige: Zlokobni lutalica (Sinister Errand) bio je, međutim, tako obećavajući, tako misteriozan i nekako pritajeno moćan, baš kao i ilustracija sa naslovne strane. A tek ta atmosfera, Bogo moj, sa onim sumračnim ulicama i pločnicima, sa zveckanjem čaša punih viskija sa sodom, to te je od prve strane odvodilo negde daleko od beznačajnog i bezbednog sivila tvoje dečačke egzistencije, katapultiralo te sa trinaestog sprata pravo u ratni London, među tvrde i opasne, ali Pravdi odane momke i zavodljive i fatalne žene koje su emitovale nešto što još nisi znao tačno šta je, ali si znao da ćeš uskoro pronaći tu frekvenciju, u epicentar sveta visoke špijunaže, gde se dobri Englezi biju i nadmudruju sa zlim nacistima... Morao sam tih godina bar četiri-pet puta iščitati tu knjigu, a ipak je posle, mnogo posle sva njena "radnja" iščilela iz moje glave, a ostala samo ta neponovljiva atmosfera, samo to prelepo ludilo otkrivanja neke druge dimenzije života... Ničega drugog ionako više nema, ni svih tih očevih i mojih dragocenih knjižica, zauvek zatočenih u jednom dalekom gradu, u jednom Trajno Bivšem Vremenu.

Milion godina kasnije, ponovo čitam Zlokobnog lutalicu, kojeg su ovih dana izdale "Politika" i "Narodna knjiga" u svojoj kiosk-ediciji. Oh, ima na vagone boljih trilera i špijunskih misterija od ove tek vrlo solidne egzibicije jednog poluzaboravljenog ostrvskog majstora iz "prve B lige". Ali, za mene je Zlokobni lutalica bio i ostaje ono što je za Umberta Eka Tajanstveni plamen kraljice Loane: knjiga-lozinka za prolaz kroz vreme. I žao mi je što nikada nisam pitao oca – je li, ćale, šta misliš o Zlokobnom lutalici? Siguran sam da bi se odmah setio o čemu se radi, siguran sam da bi znao zašto je to Tako Važno. Sada mi preostaje da, baš poput (junaka) spomenutog Umberta E., uključim "magično oko" prastarog radija, i da u kišnu, "kao londonsku", pretproletnju noć uplovim u društvu tajnog agenta Majkla Kelsa. Nije da se hvalim, ali zli Veliki Ravalo protiv nas dvojice nema ama baš nikakve šanse!

Teofil Pančić