VREME 790, 23. februar 2006. / SVET
Irak:
Nafta za autonomiju
Kompanije i vlade ne žele da javno iznesu svoje planove jer bi time na izvestan način priznale da se iza vojne intervencije krila nafta
|
U maloj sobi nedaleko od Korza, glavne ulice u Rimu, Salman Davud tiho drži govor. Tridesetak mu je godina, a jedan je od rukovodećih ljudi u glavnom sindikatu naftnih radnika iz Basre na jugu Iraka. "Naša poruka je jednostavna", kaže, "iračka nafta pripada iračkom narodu." Iako je ova poruka jednostavna, pomalo je i bogohulna. Salman je u Rim stigao zahvaljujući pozivu italijanskih nevladinih organizacija koje se bave socijalnim pitanjima a među neke od njih su "Most ka..." (osnovana 1992), Fiom (glavni italijanski sindikat metalaca), Arci, Lunaria i Kampanja za reformu Svetske banke." Sve one su se udružile da pomognu Salmanovom sindikatu u njegovoj borbi. "Jedini zakon iz doba Sadama Huseina koji su američke snage i privremene iračke vlasti zadržale na snazi jeste onaj o zabrani rada nezavisnih sindikalnih organizacija", kaže Fabio Alberti, predsednik organizacije "Most ka...", a baš je njihova delatnost sada neophodna, naročito u naftnom sektoru, kako bi se sprečila opsada iračkih naftnih polja od strane evropskih i američkih kompanija", dodaje Alberti.
FORMALNO VLASNIŠTVO: A opsadu u brojkama opisuje izveštaj Grega Mutita iz britanske nevladine organizacije Platforma. Prema izveštaju ekonomskog instituta Bliskoistočni ekonomski pregled (MEES) koji je procurio u javnost, neke naftne kompanije iz Evrope i SAD deluju pod plaštom sadašnje nestabilnosti u Iraku. Među njima je i italijanska ENI, koja je delimično u državnom vlasništvu. ENI želi da za sebe obezbedi naftna polja u Nasiriji u oblasti Di Kar, gde se nalazi italijanski kontingnet. Britiš petroleum (Velika Britanija), Total (Francuska) i Ševron (SAD) takođe su umešane. Izveštaj MEES-a navodi detalje važnih razgovora koje su direktori naftnih kompanija vodili u junu 2005, sa visokim funkcionerima iračkom ministarstvu za naftu. Najzanimljiviji detalji odnose se na preferencijale naftnih kompanija u pogledu ugovora sa budućom iračkom vladom. Takav sporazum bi se zvao Sporazum o udelu u proizvodnji, a poznatiji je pod engleskom skraćenicom PSA. Na prvi pogled, sporazum deluje razumno, ali kada se pobliže analizira, postaje zanimljiviji.
Prema PSA, Irak bi ostao formalni vlasnik nad naftnim poljima, ali bi bušotine i ispumpavanje vršile naftne kompanije. Proizvodnja bi se "delila" po sledećem pravilu: jedan deo nafte koristiće se za pokrivanje troškova proizvodnje, a ono što preostane jeste profit i to je jedini deo, odnosno procenat tog dela, koji pripada državi. Naftne kompanije trude se da osiguraju za sebe dugoročne ugovore u trajanju od 20 do 40 godina kako bi zaštitile investicije od budućih promena zakona u Iraku. Drugim rečima, žele da se zaštite od promene politike u Iraku. "Ako pogledate naftnu industriju u svetu, videćete da nijedna naftna industrija ne bi prihvatila klauzule kao što su navedene u PSA", kaže Benito li Vinji, inženjer u penziji koji je radio za ENI. Samo je Rusija pristala na tako nešto, u ludilu privatizacije devedesetih, i to za samo tri manja nalazišta. Kremlj sada pokušava da promeni te ugovore. PSA se koristi samo za veoma mali broj nalazišta, i to tamo gde su troškovi eksploatacije veoma visoki. A to svakako nije slučaj sa iračkim nalazištima, jer je Irak drugi u svetu po rezervama, a prvi po jeftinoći proizvodnje. Poenta je u tome da mehanizmi PSA kompanijama omogućavaju velke profite.
Greg Mutit je primenio ekonomski model i izveo projekciju za prihod Iraka ako bi se primenjivao sporazum koji je najpovoljniji za državu (kao što je tzv. libijski model) i to uporedio sa prihodom po PSA. On je zatim primenio model na 63 od 85 naftnih polja koliko ih kojih trenutno ima u Iraku. Podaci o naftnim poljima dobijeni su od odeljenja za iračku naftu Stejt departmenta. Mutit je izračunao da po PSA Irak gubi između 74 i 192 milijarde dolara, i to u slučaju da je cena nafte samo 40 dolara po barelu. Ukoliko PSA bude primenjivan i na dosad neistražena i potencijalna nalazišta koja, veruju eksperti, leže u pustinji na jugu zemlje, gubici bi bili mnogo veći. Poređenja radi, današnji BDP Iraka iznosi oko 30 milijardi dolara.
Interes naftnih kompanija je ogroman jer bi prihod bio između 42 i 162 odsto, a zna se da se dobrom investicijom danas smatra ona iz koje se vraća 12 odsto. "To je onda de facto privatizacija bez političkog "troška" na javnu raspravu i formalnog poštovanja suvereniteta Iraka."
Sledeći detalj čini Sporazum još zanimljivijim. Vlasti u Iraku mogle bi da izgube pravo da utvrđuju kvote u proizvodnji nafte. O tome koliko nafte će se vaditi i odakle odlučivaće naftne kompanije. To bi moglo da ugrozi čitav sistem kvota OPEC-a, što bi u velikoj meri oslabilo kartel koji počiva na tri stuba – Saudijskoj Arabiji, Iranu i Venecueli. Dve su u otvorenom sukobu sa politikom SAD, a treća je nevoljni i sve nepouzdaniji partner.
ŠTA JE PO USTAVU: PSA ne bi bio protivustavan jer nedavno usvojen irački ustav predviđa, doduše ne izričito, da je naftni sektor u nadležnosti oblasne uprave. Na ustav je moguće staViti amandmane, ali iračkim parlamentom dominiraju partije koje zastupaju interese šiita i Kurda koji bi, ukoliko se nađu u škripcu, lako mogli naftom da plate svoju autonomiju.
"Okvir koji je u izveštaju predstavio Mutit jasno objašnjava zbog čega je važan nezavisni sindikat po ugledu na Salmanov", kaže Alesandra Mekoci, šef odeljenja za odnose sa inostranstvom Fioma. "Zbog toga želimo da im pomognemo i da ih obučimo, ali i da im pružimo političku podršku. Ali, i mi od njih možemo mnogo da naučimo: njihova znanja su veoma važan izvor informacija o naftnoj industriji u Iraku danas", dodaje ona. Mekoci, poput drugih koji su učestvovali u izradi Mutitovog izveštaja, dovodi u pitanje tajnost aranžmana za eksploataciju iračke nafte. Naftne kompanije ne žele da javno iznesu svoje planove, a to ne žele ni vlade. Plaše se da bi time na izvestan način priznale da se iza vojne intervencije krila nafta. Sirova nafta, a ne oružje za masovno uništenje, a još manje demokratija.
Enco Manjini