Fest (24. februar – 5. mart):
Izvestan pogled

Projekcijom filma Slomljeno cveće Džima Džarmuša u Beogradu će u petak 24. februara biti otvoren Fest, 34. po redu. Na njemu će biti prikazano ukupno sedamdesetak filmova. "Vreme" donosi mogući izbor filmova koje ne smete propustiti

Još jedan Fest je pred nama. Paljba se stišala te raznovrsna prepucavanja i podmetanja, kojih je bilo pred i uoči prethodnih izdanja festivala, sada kao da izostaju. Otvoriće ga Kusturica, zatvoriće ga veliki Vim Venders. Lepo od njega što će nas posetiti. Ali, presudno je zapravo to što bi, barem prema objavljenom programu, ovo trebalo da bude jedno od boljih izdanja naše najveće filmske smotre. Situacija je išla Festu naruku. Nije održan Festival autorskog filma u novembru prošle godine ali ni dani francuskog filma u organizaciji Francuskog kulturnog centra, te je Fest nasledio neke od naslova i izdvojio ih u programu Izvestan pogled na francuski film. Tako se neki od festivalskih miljenika, kao što su Fransoa Ozon ili Patris Šero, nisu našli u glavnom programu, već u pratećem. No i to pokazuje koliko je ovogodišnji festival jak. Fest ponovo za gledaoce izvlači iz bunkera jedno ostvarenje, kao što je nekada to bio slučaj sa filmovima Žike Pavlovića. Reč je o filmu Joce Jovanovića Mlad i zdrav kao ruža iz 1971. godine. Filmovi su tu, prodaja karata za sada ide odlično, vreme je lepo, te su zadovoljeni svi uslovi da ovo bude jedan dobar filmofilski spektakl.

Kao što ste navikli "Vreme" vam donosi jedno od mogućih uputstava za rukovanje 34. Festom. Greške su moguće, neki put i poželjne, odstupanja preporučljiva. Vidimo se.

KAD PROŠLOST ZAKUCA (DON’T COME KNOCKING) – Nemačka/Francuska/Velika Britanija/SAD, 2005, režija: Vim Venders, trajanje: 122’

Konačno, pravi Venders, posle mnogo godina! Ponovo, nakon legendarnog filma Paris, Teksas, sarađuje sa scenaristom Semom Šepardom, koji se ovoga puta našao i ispred kamere u ulozi matorog i izbledelog glumca vestern filmova. No, za razliku od pomenutog klasika, kao i drugih Šepardovih scenarija, ovde nema velikih strasti ni velike tragedije. Stvar je pre da obojica filmskih veterana, i Šepard i Venders, dolaze do one vrste zrelosti koja ih vraća na same početke njihovih karijera kada nije bilo velikih zapleta ni velikih razrešenja. Savršena mešavina vendersovskog traganja i šepardovske strasti prema sopstvenoj izgubljenosti. Matori glumac odlazi sa snimanja vođen nekom nejasnom nostalgijom za onim što je propustio u životu. Zapravo, nalazi svoju porodicu za koju nije ni znao da postoji. Nimalo patetično, kao što možda zvuči.

SLOMLJENO CVEĆE (BROKEN FLOWERS) – SAD/Francuska, 2005, režija: Džim Džarmuš, trajanje: 106’

Jedan, na prvi pogled netipičan film za opus Džima Džarmuša i ostvarenje sa kojim se reditelj, kao nikada pre, približio komercijalnoj kinematografiji. Ipak to je samo prvi pogled. Kada zađete malo dalje u film primetićete da je naseljen pravim i prepoznatljivim Džarmuševim (anti)junacima, marginalcima koji nemaju mnogo šta da kažu, niti su mnogo zanimljivi, ali koji bivaju upleteni u neobične spletove događaja i koji iz tog iskustva izađu manje-više isti. Bil Marej glumi jednog takvog sredovečnog stanovnika američkog predgrađa koji nema nekih posebnih ambicija u životu, nikakav posao, skoro ni izraz lica. Radnju pokreće pismo jedne od njegovih bivših devojaka koja mu saopštava da ima sina. Slede road movie kroz sopstvenu prošlost i poluneprijatni susreti sa nekolicinom bivših ljubavi. Ovde je Džarmuš već na svom terenu.

SKRIVENO (CACHÉ) – Francuska/Austrija/Nemačka/Italija, 2005, režija: Mihael Haneke, trajanje: 117’

Ime austrijskog reditelja Mihaela Hanekea, majstora mračnih filmova sa kompleksnim patološkim odnosima i ekstremnim egzistencijalnim situacijama, najverovatnije vezujete za flm Profesorka klavira. U ostvarenju koje možete pogledati na aktuelnom Festu Haneke se vraća jednoj od svojih omiljenih tema a to je zlokobno strano prisustvo prizvano u samo središte mirnog i prisnog porodičnog okruženja. Davna prošlost sustiže glavnog junaka kroz misteriozne video-zapise i crteže koje dobija od nepoznatog pošiljaoca. Pored svih tih mučnih, čak jezivih dešavanja, u filmu nema ni P od psihoanalize kao nepogrešivog oruđa da se jedna tragedija banalizuje šablonskim odgovorima. Spektakularno mračan i zajeban film od koga će vam se zalediti krv u žilama.

HOD PO IVICI (WALK THE LINE) – SAD, 2005, režija: Džejm Mengold, trajanje: 135’

Sve što ste očekivali od jedne rokenrol biografije zateći ćete u ovom filmu. Život Džonija Keša, uprizoren ovde, pruža obilje materijala za još jednu priču o talentovanom marginalcu koji postaje slavan muzičar, divljem životu kao posledici tog uspeha, upotrebi droga i konačnom smirivanju u krugu porodice. Ono što Hod po ivici deli od desetine sličnih ostvarenja ili od kolekcije pop stereotipa, jeste, kao prvo, odlična gluma Žoakima Finiksa kao Džonija Keša i Riz Viterspun u ulozi njegove životne saputnice Džun Karter. Drugo, film je dinamičan i privlačan jer ne upada u zamku većine biografskih filmova koji mehanički ređaju događaje. Zapravo, skriveni adut ovog filma jeste to što je ovo jedna ljubavna priča ili letopis jednog dugačkog udvaranja. Iako ste sve ovo već negde videli, ovo je ipak upečatljiv i dinamičan film koji vam ni u jednom trenutku neće biti dosadan.

BRIŽNI BAŠTOVAN (THE CONSTANT GARDENER) – Velika Britanija, 2005, režija: Fernando Meireles, trajanje: 129’

Glavni kvalitet ovog filma je onaj koji prvo upada u oči a to je fenomenalna fotografija i umeće baratanja filmskom kamerom. Ukratko, film izgleda prosto fenomenalno. No to nije i jedini kvalitet ovog ostvarenja. Negde na polovini nalazi se dramska osovina posle koje se čitava gledaočeva perspektiva preokreće i posle koje se preispituju do tada stečene predstave. Dakle, jedna veoma moderna i uspela naracija. Radnja se dešava u Africi i vrti se oko intriga u vezi sa spregom visokog kapitala, tajnih službi i korumpiranih državnih činovnika. I pored toga u filmu nema Džejms-Bond-Paja-Patak momenata a akcenat je na međuljudskim odnosima. Pred kraj malo odluta u melodramske vode, ali ne toliko da pokvari kompletan utisak.

POSLEDNJI DANI (LAST DAYS) – SAD, 2005, režija: Gas Van Sant, trajanje: 97’

Još jedna, ali posve drugačija rokenrol priča od one iz filma Hod po ivici. Iako je inspirisana događajima vezanim za smrt Kurta Kobejna, frontmena legedarnog benda Nirvana, ovo nije filmska rekonstrukcija događaja, niti žalopojka nad tragičnim herojima iz mladosti. Daleko od toga. Ova celuloidna vrpca prikazuje nešto što podseća na ljudsku verziju eksperimenta sa nekolicinom pacova u lavirintu. Ipak tim odsustvom direktnog emotivnog angažmana reditelj uspeva da plastično oslika heroinom i depresijom ispranu svest jedne rok zvezde, koja bi radije da sagori nego da izbledi. Kinematografski na tragu prethodna dva ostvarenja Slon i Gerry, Van San je filmom Poslednji dani nadmašio sebe po konciznosti i hladnokrvnoj rediteljskoj virtuoznosti. Gledajte ga.

ĆUDLJIVI OBLAK (TIAN BIAN YI DUO YUN) – Francuska/Tajvan, 2005, režija: Cai Ming Liang, trajanje: 112’

Jedan od razloga zašto biste želeli da pogledate film tajvanskog čarobnjaka Caija Minglijanga (drugi veliki tajvanski reditelj Hou Hsiaohsien je takođe na ovogodišjnem Festu sa filmom Vreme za ljubav) jeste cirkuske prirode. Naime, njegova ostvarenja ne liče ni na šta što ste mogli videti kao produkt evropske ili američke, pa čak ni azijske kinematografije. Festivali služe i za to: da pomere granice onoga šta sve podrazumevamo pod pojmom film. Drugi razlozi da pohodite projekciju filma Ćudljivi oblak nešto su standardniji. Posle prvog šoka i adaptiranja shvatićete da su njegova ostvarenja sasvim duhovita i nabijena nepristupačnim značenjima. Za posetioce Festa sa boljim pamćenjem vredi reći da je Ćudljivi oblak najbliži filmu Rupa, istog reditelja, koji je bio zapažen na jednom od prethodnih izdanja festivala.

LEMING (LEMMING) – Francuska, 2005, režija: Dominik Mol, trajanje: 129’

Dominika Mola se sećate po filmu Hari, prijatelj koji želi dobro, koji je i kod nas doživeo popriličnu popularnost. O njegovom novom ostvarenju Leming, prikazanom na prošlom kanskom festivalu, već se, s pravom, stvorila poprilična fama. Najintrigantnija stvar u vezi sa filmovima Dominika Mola, uz zavidnu veštinu baratanja žanrom trilera, jeste suptilno i duhovito izmeštanje iz realnosti. Nekada vrhunski saspens, nekada očigledno luckast, Leming se bavi životima dva para i njihovim odnosima koji dovode i do potpunog kolapsa ličnog identiteta pod pritiskom neobičnih događaja. Francuski film u jednom od najboljih značenja ovog izraza.

SUNCE (SOLNCE) – Rusija/Italija/Francuska/Švajcarska, 2005, režija: Aleksandar Sokurov: trajanje: 110’

Posle odlična dva filma iz trilogije u kojoj se bavi poslednjim danima nekih od najmoćnijih ljudi dvadesetog veka, Moloh (o Hitleru) i Taurus (o Lenjinu), završno poglavlje Sunce prati sudbinu japanskog cara Hirohitoa nakon poraza i okupacije njegove zemlje u Drugom svetskom ratu. No pogrešićete ako pomislite da je ovo političko-istorijski triler. Sokurova ne istresuju unjkave fraze o časti i lepo sročeni dijalozi na zadate teme iz istorije. Ovo je pre intimna studija o posledicama koje moć ima na njene eskponente. Sporo, metodično i odmereno, Sunce zahteva pažnju i posvećenost publike a za uzvrat isporučuje iskren pokušaj da se dopre do nekih skrivenih i mukortpnih istina. Ovakve filmove više niko ne pravi.

KRATKO PUTOVANJE U RAJ (A LITTLE TRIP TO HEAVEN) – Island/SAD, 2005, režija: Baltazar Kormakur, trajanje: 98’

Najveći izvozni proizvod islandske kulture posle Bjork, Baltazar Kormakur prvi put napušta svoje hladno i zabačeno ostrvce i režira u Americi sa američkim glumcima. Reditelj filmova 101 Rejkjavik i More, koji su se dovoljno često vrteli po ovdašnjim televizijama, ovoga puta prati agenta osiguravajućeg društva, glumi ga čuveni Forest Vitaker, koji u malom gradiću u zabačenoj američkoj provinciji istražuje smrt jednog prevaranta. Usput, naš junak, obuzet nespokojstvom i melanholijom, možda traži svoje mesto u raju a možda samo način da snizi premije osiguravajućeg društva za koje radi.

MARINAC (JARHEAD) – SAD, 2005, režija: Sam Mendez, trajanje: 123’

Tvorac programskog filma Američka lepota i pesnik dezorijentisanih ljudi iz predgrađa najbogatije zemlje na svetu, ovoga puta se upustio u avanturu zvanu (anti)ratni film. Reč je o obuci i kasnijem učešću jedne jedinice marinaca u prvom zalivskom ratu. Mendez se opredelio za onaj pristup koji otvoreno ironizuje i ismeva smislenost ovakvih vojnih avantura. Dakle, bliži je, recimo, Kjubrikovom filmu Pun metalni šaržer nego Kopolinom Apokalipsa danas. Taj subverzivni momenat ponekad ne dobacuje dovoljno daleko, te je kritika previše očigledna da bi bila smislena, ali i pored toga film poseduje izvesnu sirovu energiju i afektivnu snagu a često i dozu bizarnog humora. Više nego zahvalan za različite političke interpretacije u koje mogu da se upuste ljubitelji tog sporta.

GOSPOĐA HENDERSON VAM PREDSTAVLJA (Mrs HENDERSON PRESENTS) – Velika Britanija, 2005, režija: Stiven Frijers, trajanje: 103’

Za one koji nisu raspoloženi za teške i tragične teme evo jedne lake i lepršave komedije Sitvena Frijersa, starog majstora poetizacije sitnih životnih zadovoljstava. Džudi Denč glumi novopečenu udovicu kojoj ubrzo dosađuje taj status te sa znatnim imetkom koji joj je ostao od bivšeg supruga, umesto novog šešira, kupuje pozorište. Sve se ovo dešava između dva rata, te je izvor humora natezanje gospođe Henderson sa vlastima oko uvođenja golotinje u tadašnje vodviljske predstave. Golicavo, šarmantno i patetično tek koliko treba, pravi recept za prijatan izlazak. Nije ni to za potcenjivanje.

Ivan Jević