Imam 71 godinu - Danilo Kiš i Drveni sanduk Tomasa Vulfa:
Pluća kao grobnica duše

U Kraljevskom pozorištu Zetski dom na Cetinju igra se komad Danila Kiša Drveni sanduk Tomasa Vulfa. Da je živ, Kiš bi ovog februara napunio 71 godinu

Zašto u tako kratkom životu praviti tako brojne planove.
(Horacije, Ode)

Kiš nije slučajno izabrao da u naslov svoje drame stavi ime pisca Tomasa Vulfa. I Vulf je slično, kao i Kiš u Porodičnom cirkusu, zabeležio: "Najdublje traženje u životu to je traganje čoveka da nađe oca ne samo po krvi i mesu, ne samo izgubljenog oca svoje mladosti ...već sliku snage i mudrosti koja će zadovoljiti njegovu potrebu i biti superiorna nad njegovom gladi, sliku u kojoj vera i snaga mogu da se sjedine." To je Priča jednog romana Tomasa Vulfa i godina 1936.

Kiš je tada imao godinu dana.

DRVENI SANDUK TOMASA VULFA: Cico Perović i Zoran Radmilović u TV drami Branka Ivande 1973...

Ima u odnosu dva lica Kišove drame, Solomona Singera i mladog Jakova, nešto što podseća na odnos oca i sina. I to je izvor one lirske svetlosti (menora, šešir, lampa s abažurom...) u drami Drveni sanduk Tomasa Vulfa.

Solomon Singer, starac, i Jakov, mladić od dvadeset godina, gledaju film o nemačkim zločinima nad Jevrejima u logorima smrti: "žice, izbezumljena deca, leševi na žicama, živi leševi, logorski muzičari na kolicima odnose mrtve, gomile naočara, cipela, kose, odeće žrtava, bageri raščišćavaju trupla, itd." U itd. ide i Leonid Šejka, Đubrište.

Susret dvojice junaka odigrava se u hodniku koji podseća na periferiju Šejkinog grada: skele, grede, daske, gomila peska (da, pesak), korito za mešanje maltera, kante sa krečom, merdevine... Singer, jedan od retkih preživelih logoraša, prepoznao je po mirisu/smradu (opsesivni Kišov motiv) da je Jakov sudbinski vezan za logor.

"Jakov: Ja sam svoje detinjstvo proveo po domovima za ratnu siročad... To vam je takođe logor. To je bilo možda stoga da bi se kompletirala porodična istorija.

Doktor: Vaši su...?

Jakov: Nestali! Puf. Nestali (...) Otac, majka, sestra. Znate li o čemu sam malopre u bioskopu razmišljao? Da su možda neke od onih naočara pripadale mom ocu."

Priznajem, uz rizik šamanskog čitanja, da je to varijacija nekih motiva iz Kišovog Porodičnog cirkusa. To je krug ranih jada, krug bašte s peščanikom. On se rimuje i sa autobiografskim poglavljima iz romana Psalm 44. Surovo objašnjenje Eduarda Kiša ćerki zašto ne može da uđe u tramvaj na kojem piše FUR JUDEN VERBOTEN .

... Predrag Ejdus i Branimir Popović u predstavi Nicka Uppera (Zetski dom, Cetinje)

Ova linija, kao linija porodične krvi, stiže do poslednje slike Psalma 44. Kad grupa mladih nemačkih turista dolazi u muzej (logor), jedan od njih sa gomile uzima naočari s gvozdenim okvirom (možda Eduarda Sama, možda Eduarda Kiša) i natiče ih sebi na nos: "Hu-Hu! Ich bin Jude! Ich bin Jude! Zatim rezak udar naočara bačenih natrag na gomilu. Oštri igličasti zvuk stakla prska pomešan sa maljavim, obesnim smehom (...). Gvozdene okvire već je počela da najeda rđa (...). Ti okviri sa napuklim ili razbijenim staklima više su ličili na hrpu lobanja nego na gomilu starog gvožđa." Na nogama mladića, ispod kratkih pantalona, svetlucaju žute malje. Kao da su to one iste malje na nogama, mladih folksdojčera iz romana Bašta, pepeo koji otvaraju ružičaste boce klakera i snažnim zubima pregrizaju usnu harmoniku. Tako se otvara sezona logora.

Tako se otvara vek logora. I vek zaborava. I već u prvoj slici Solomon Singer veli Jakovu: "Vi niste dremali... Jeste li videli kako je svet izjurio napolje?... Sasvim ravnodušno.

A bio je to strašan smrad: to niko ne može da pojmi... Niko... Svet se privikava na to... Svet polako zaboravlja. Polako i sigurno."

A Jakov će:"I nastavlja da jede svoj sendvič uvijen u masnu hartiju..."

I taj zvuk masne hartije kao da se utapa u onu istorijsku, u ideološko-političku frazu da se ne sme zaboraviti zločin. A zločin ne samo da se zaboravlja, nego se u tom romoru, romoru i hororu istorije (političke istorije) vrši prebrojavanje. To ružno, kalkulantsko podmetanje i prebrojavanje koliko je ljudi stradalo, koliko je umoreno na stravičan način, na Kolimi u Norilsku i Karagandi, u Aušvicu i Buhenvaldu, u getu u Varšavi, u Jasenovcu i Jajincima, u Srebrenici. U takvoj falsifikovanoj istoriji neguje se kult Staljina a zaboravljaju Osip Mandeljštam i Marina Cvetajeva, neguje se kult Hitlera a zaboravljaju Bruno Šulc i Valter Benjamin. I onda ovi naši mali nacionalisti, nacionalisti i fašisti vaskrsavaju duh Ante Pavelića i Tuđmana a zaboravljaju Ivana Gorana Kovačića, Ziju Dizdarevića. Savu Šumanovića. Pa prave te male, bedne mitove od Miloševića, Karadžića i Mladića, a zaboravljaju Milana Milišića i Izeta Sarajlića.

Nestali, nestao – izraz je Kišov i u životu i u literaturi, kad se seća svog oca Eduarda.

Solomon Singer nije nestao. Elementi lirskog pokazuju se i u doktorovoj nadi da će Jakov uspeti da pohrani, u knjigu, njegovu nesreću. Logorska krv još isparava na licu Solomona i on nema ničeg, ničeg osim te užasne uspomene.

"Doktor: Znaš o čemu sam razmišljao onda tamo (...) da su one (njegova žena i ćerka, Ester i Mirijam)... Ja sam tada, Jakove, disao punim plućima, sladostrasno, bolesno. Ludački, jer sam znao da će moja pluća biti jedina njihova grobnica (...) jer one su Jakove u meni, njihov sam prah udahnuo u sebe zauvek. I počivaćemo zajedno, izmešani."

Danilo Kiš je u pesmi Đubrište, Budimpešta, 1966, udahnuo miris "grozdova jorgovana što se raspada kao izvađena pluća pušača". To je onaj prah i onaj dim iz Kišove pesme Biografija – pesme koja počinje:

"Divna je pijanica bio Eduard Kon.

Imao je naočari od sjajnih prizama i kroz njih

je gledao kao kroz dugu..."

I završava:

"Vjetar mu je razvijao pepeo kroz vitki dimnjak

Krematorijuma, visoko, visoko...

sve do duge."

Na otpadu Solomon Singer je među odbačenim stvarima, među lutkama – manekenkama, sa registarskim brojevima (kao brojevi logoraša) pronašao pisaću mašinu marke "remington". Dar za Jakova, velika kancelarijska mašina, nalik na katedralu.

A kad je, po uzoru na Tomasa Vulfa, Jakov zatražio i veliki drveni sanduk u koji će trpati "prekucane stranice", Solomon Singer dobavio je i drvenu škrinju. Kao igračku detetu. Iako je doktor u svojoj lucidnosti (telesno opadanje je mudrost) znao da je lenjost Jakova metafizičkog porekla. Otpor prema akciji, prema delanju prelazi u blagu bolest.

Kiš je dramu Drveni sanduk Tomasa Vulfa pisao prema narudžbi, za televiziju. Filip David pozvao je sedam pisaca da napišu drame o sedam smrtnih grehova (Pekić, Kiš, Kovač, Bora Ćosić, Crnčević, Dragoslav Mihailović, Živojin Pavlović). Kiš je izabrao lenjost.

Kiš lenjost ne gleda kao porok, i bez pedagoške ili moralističke pridike. Ime Tomasa Vulfa čitaocu signalizira da je Kiš krenuo iz kontre. Tomas Vulf, Pogledaj dom svoj, anđele, bio je pisac velike energije, pisao je kao u bunilu, a onda u poznu noć ili rano jutro trpao stranice u otvoreni kovčeg: "Pisao sam i pisao s tim svetlim stvaralačkim plamenom u sebi s kojim piše jedan mlad čovek kome nikada ništa nije objavljeno; a koji je ipak siguran da će sve biti dobro." A onda se, kao u kakvoj Harmsovoj priči, pojavio izdavač, zavirio u sanduk Tomasa Vulfa, izvadio hrpe listova, odneo ih kući, poređao stranice i pisac je postao slavan.

Jakov veruje da je anđeo nesreće koji se naginje nad prošlošću dovoljan ulog da se porodična tragedija pretoči u knjigu. Međutim, on sluti, on zna da je nesreća bez nesanice-stranice nedovoljan ulog da se postane pisac. Jer, svest o nemoći teža je od nemoći. To je lenjost koja boli, boli bogatije od nesreće.

U toj lucidnosti lenjosti ima humora. Tu je čitav enciklopedijski katalog tehnika koje Jakov nabraja. Nabraja načine na koji su pisali veliki pisci. Šiler je mirisao trule jabuke, Gogolj prepisivao po osam puta svoj rukopis, prepisivao i spaljivao, Čehov je pisao na Jalti i na Kapriju, a Prust oblagao sobu plutom. Izvor humora je i metod odlaganja. Refren odlaganja. Tako Jakov kad dođe proleće veli da on najviše voli da piše u poznu jesen, a kad dođe pozna jesen... Ako je lep dan, ako je lepo jutro, on voli da piše u pozne sate. A kad dođu pozni sati, on ide u šetnju. Kad je tu Solomon, smeta mu Solomon, a kad nema Solomona onda plače ona mala od Šeringovih i tako u nedogled. I taj nedogled lenjosti to je Jakovljev ožiljak koji boli.

Da, boli lenjost, ja to dobro znam.

Pre nego što je napisao i jedan jedini red, Jakov veli: "A posle ću se odmoriti, gospodine. Odmoriti." Jakov zna da se njegov dar ne rimuje sa njegovom nesrećom.

Lenjost u ovoj drami ima i boju nostalgije. Od izlaska knjige (honorar) koju bi trebalo da napiše Jakov zavisi i odlazak na more dva prijatelja.

Mediteran, i kao nostalgija dr Singera koji je samo jednom bio na moru. Jedne zime, Solomon je u mediteranskoj buri, u Opatiji "osećao miris mediteranskog leta", Sunca koje je on "čekao sa verom najvećeg fanatika".

Slutnja da dva prijatelja nikad neće otići na Mediteran (jer Jakov će ostati pisac jedne stranice koja leti u vatru gvozdene peći) kao da samo ističe onu metafizičku boju lenjosti. Lenjost kao otpor prema svetu, prema svemu i svačemu. Jer "OVDE, Jakove meni se svaki put čini, još od mojih najranijih dana, da kad jednom zamre leto, kad jesen dođe sa kišama i vetrovima, ja verujem svake sezone iznova, već decenijama, da će sneg i studen zavladati zauvek (...) za sva vremena...".

San o Mediteranu, kao san o sreći, pada, kao zrak u okean, i u priču Jakova o davnom putovanju na jug. Putovali su negde do nekog mesta blizu Herceg Novog, ošišani i uniformisani pitomci sirotišta, nalik na delinkvante. Na logoraše. Nad snom o Mediteranu nadvila se i senka utopljenika iz sirotišta, dečaka iz Čantavira.

More se javlja i kao san i kao mora.

San da se ode na Mediteran, da se lenjost i bolest iscele na licu mora, san je od peska. Čuju se valovi samo izgubljenog mora: Pa-non-i-ja, Pa-non-i-ja.

Bežanje u lenjost vodi u surovost. Prijateljstvo u nesreći, u prepoznavanju ožiljaka, kad iscuri nada da se nesreća može pretočiti u vino priče, prelazi u ljubav od ogrebotina, od krvavih ujeda. U ozleđivanje rana. U želju da se zagrebe po licu prijatelja.

"Doktor: Tvoja knjiga i moja sterilnost. To ima veze. (Viče) To ima veze!

Jakov: "Reći ću ti, doktore, ono što ti nisam rekao prošli put. Ti si promašen čovek! I to nije moja krivica (Viče). To nije moja krivica – ti nisi nikakav doktor (...) Ti nisi završio studije. Ti si anestetičar."

Kako se drama bliži kraju Jakov sa dosadom (i alkoholom) vuče klonulost svoje nesreće. Svoju lenjost. Tragični nesporazum nastaje kad Solomon i Jakov shvate da ne mogu biti skriveni u tuđoj senci. Jakov u naručju Solomona, Singer u kaverni knjige, u plućima Jakova.

Jakov je u veliki drveni sanduk ubacio samo jednu stranicu. Jedan jedini list – posvetu za knjigu o Singeru. I sebi. Dok Jakov čita posvetu na grobu Solomona Singera, prati ga molitva za upokoj mrtvih. I slika drvenog sanduka u koji može staviti još samo svoje telo i bele stranice svoje lenjosti.

Dobro je, dobro je u Drvenom sanduku Tomasa Vulfa. Sa velikim kapetanom od Mansarde Danilom Kišom.

Božo Koprivica