Knjige:
Sevdah za Hrvoja Horvata

Hrvoje Horvat: Johnny B. Štulić
Fantom slobode
Izdavač: Profil, Zagreb, 2005.

Prošle sedmice u Beogradu je promovisana knjiga Hrvoja Horvata Johnny B. Štulić: Fantom slobode, koju je objavila hrvatska izdavačka kuća Profil, a koju u Srbiji distribuira Dallas Records. Reč je o biografiji Branimira Štulića, vođe grupe Azra i jednog od najvažnijih autora u istoriji jugoslovenske popularne muzike. Okosnicu knjige mahom čine fragmenti novinskih tekstova i intervjua sa Štulićem objavljivanih u periodici od početka osamdesetih do danas, nekolicina prepričanih anegdota, i autorove kritičke opservacije na račun Štulićevog lika i dela, za koje on u većem delu nema mnogo lepih reči. Ova knjiga u Hrvatskoj ima status bestselera, i o njoj su već ispisani brojni hvalospevi, iz kancelarije u kancelariju. O ovoj knjizi treba reći sledeće:

Autor ne zna osnovne činjenice iz Štulićeve diskografije: ne zna nazive njegovih albuma, inače ne bi napisao da se jedan od njih zove Priča o Pauli Horvat, jer se isti zove Sevdah za Paulu Horvat (str. 119); ne zna šta se na albumima o kojima piše nalazi, inače ne bi tvrdio da se na kompilacijskoj ploči Kao i jučer (single ploče 1983-1986) (a ne, kako piše, Singlovi 1983–1985, i koja nije izašla, kako piše, 1985. već 1987) ne nalaze pesme koje se na njoj nalaze (str. 138/9); niti zna osnovne podatke o izdanjima, inače ne bi napisao da je izdavač Štulićeve knjige Božanska Ilijada via Homer Beogradski sajam knjige, koji niti se tako zove niti knjige objavljuje, već beogradska izdavačka kuća Komuna (str. 182).

Autor ne poznaje Štulićev opus: ne zna naslove pesama o kojima piše, inače ne bi njegovu pesmu Pukovnik i pokojnik nazvao Pukovnik i pokajnik (str. 119), a pesmu Ako znaš bilo što preimenovao u Ako tražiš bilo što (str. 196); ne zna tačno da navede stihove iz pesama koje citira ("jeftina cuga teška pljuga", umesto "jeftina mjuza teška cuga") (str. 73); ne zna uopšte sadržaj pesama koje analizira, inače ne bi iz pesme Krivo srastanje sa istoimenog albuma navodio stih "kažu da je ukus karakter, a karakter sudbina" koji u njoj uopšte ne postoji (stih je iz druge pesme sa drugog albuma, iz Teško ovo život sa Balkanske rapsodije), uz to ga navodio pogrešno, i još napisao da su to izvorno Heraklitovi stihovi, iako Heraklit nije pisao poeziju (str. 120).

Autor ne zna osnovne podatke iz Štulićeve biografije, inače ne bi napisao da je on u Skoplju živeo do pete godine, jer je tamo i u školu išao, i znao bi da tačno napiše naziv mesta u Holandiji u kojem ovaj danas živi (dakle, nije Hauten, nego Houten, izuzev ako ga autor ne piše po srpski, što je malo verovatno).

Autor falsifikuje dokumente, inače ne bi, za potrebe svoje teze, kontradatirao u knjizi jedno Štulićevo privatno pismo iz prve polovine osamdesetih na početak devedesetih.

Autor nema smisla za humor, inače ne bi pomenuto pismo uzimao kao dokaz za bilo šta.

Autoru nedostaje osnovno obrazovanje. Inače bi znao da se antička Sparta nije nalazila u Kini, jer se spartanski ustavotvorac, koga Štulić u jednom intervjuu pominje, zove Likurg, a ne Li Kung, kako je ovaj ili pogrešno prepisao ili pogrešio pri čitanju.

Autor nema sluha, inače ne bi napisao da je pesma Naizgled lijepa sa Filigranskih pločnika jedna od najgorih koje je Štulić snimio.

Ali autor zato neguje originalan stil, uočljiv u rečenicama tipa "pjesme su razinom hitoidnosti bile prava riznica pop-preciznosti".

Autor selektivno navodi činjenice, inače bi u knjizi naveo reči kojima je ugledni hrvatski glazbenik Ivan Piko Stančić svojevremeno javno pretio da će Štuliću nožem urezati šahovnicu na čelo, a ne bi Stančića proglašavao Štulićevom žrtvom.

Autor nema obraza, inače ne bi Štulićevu majku i sestru razvlačio po knjizi.

Autor se kreće u sumnjivom društvu, inače mu knjigu ne bi promovisali Darko Glavan i Jajo Houra.

Ipak, autoru treba odati priznanje što je u knjizi od zaborava sačuvao brojne zanimljive iskaze pomenutog Glavana, ali i drugih, kakav je onaj u kojem Glavan suprotstavlja Štulićevu pesmu Balkan rezultatima hrvatskog referenduma i interesima hrvatskog naroda.

Što je čemu podobno i biva.

Međutim, autor, jebiga, nije previše bistar, jer bi mu inače bilo jasno da, ko god bio i kako god se zvao, nije baš pametno na Džoniju Štuliću praviti državu.

Ostalo je u redu.

Nebojša Grujičić