Nuspojave Kroz klisurine Od Pirota do Čoke, i dalje, nižu se bizarni detalji koji sačinjavaju sliku jedne namerne civilizacijske degradacije

piše: Teofil Pančić

Ima na ovogodišnjem Festu jedan dokumentarac, kažu odličan, koji se zove "Put za Karabah". Pogledaću ga, baš me zanima kako li taj put izgleda – da li je moguće da je gori od provlačenja kroz Sićevačku klisuru?! Bez sve šale, prošle sam nedelje putovao izvesnim poslom u Pirot: sve je lepo i lako dok ne dođeš do ulaza u narečenu Klisuru – prelepu koliko i zastrašujuću – sa njenih famoznih trinaest tunela koje su kadgodašnji neimari probili ne bi li i ovaj naš Duboki Balkan video asfalta... Elem, tu počinje nešto kao agonija: od asfalta su ostale još samo rupe, nešto se radi na putu ama se ne zna tačno šta, tek, policija vozila pripušta u klisuru naizmenično, redovi su ogromni, iz pravca Bugarske ogromni šleperi i hladnjače tutnje u beskrajnoj koloni, a ti čekaš i veneš, kasniš i nerviraš se. Kad smo, Bogu hvala i Allahu Akbar, ipak srećno stigli na cilj, prijatelj nam kaže: "tih sedam kilometara su ubedljivo najgora deonica na vasceloj trasi od Londona do Bombaja". Baš se čudim što se ta i takva deonica baš kod nas zapatila...

Ako ste mislili da sam rešio da pišem putopis, pa... niste u pravu, na žalost. Prisećam se te klisure iz drugog razloga: kroz nju je morao proći i onaj već famozni turistički autobus koji je Vlada Holandije poklonila opštini Pirot, a lokalni radikali srbski – kao deo vladajuće opštinske koalicije – se popišmanili da Danajski Dar tih odvratnih, hripavih, crvenkasto-bledunjavih severnomorskih protestanata nipošto ne treba slobodarskom i pravoslavnom Pirotu, kao ni vaskolikom srpskom narodu od Caribroda do Karlobaga, štaviše, daleko mu lepa kuća! To jest, garaža. Neko je, naime, neoprezno obavestio pomesni Šešeljev fan-klub da se glavni grad Kraljevine Holandije vika baš den Haag, a ovo im se ime učinilo odnekud poznatim; najpronicljiviji među njima u momentu se nadahnjujućeg prosvetljenja (ili je ipak bilo prosvetljujuće nadahnuće?) dosetio da je to baš ona mnogo daleka čaršija u kojoj je zasužnjen njihov Vođa, i to je za tužni autobus bilo nešto poput simboličke smrtne presude. Ili, bolje, poput odbijenice za nevestu: hvala lepo, nesuđena rodbino, vraćamo vam je kući, i to neraspakovanu! Doduše, kad bi autobus počem bio svesno biće, zbog tog se bizarnog zapleta sigurno ne bi potresao, naprotiv: prolazeći kroz The Klisuru ionako bi zapanjeno pomislio "jebote, gde me ovo vode!? Hoću kući!", pa mu ne bi bilo mrsko da prođe kroz klisuru još jednom, čim prije, i da se tamo više nikada ne vrati.

Šalu na stranu, u nedelji u kojoj smo "saznali" da je Zoran Đinđić bio mafijaš a da je Boris Tadić istaknuti pripadnik (takoreći aktivista) "elitne" banditske formacije NDH zvane ustaše – a i jedno i drugo doviknuto nam je iz istog, radikalskog legla – meni je ova uvrnuto-idiotska priča o holandsko-pirotskom autobusu najindikativnija slatka, sićana prateća nuspojavica nedelje u kojoj su radikali dokazali nepopravljivim optimistima i naivcima (kao i politanalitičarskim lažnim naivcima, na srpskom: političkim pokvarenjacima) da nisu nikakav "legitiman demokratski subjekt" koji se "ubrzano transformiše" već su i dalje bespogovorno verni svojoj prirodi, mentalnom sklopu i kulturalnom okviru, da su, dakle, samo najobičniji moralno-civilizacijski dezorijentisani šešeljoidi. Obrni-okreni, ono što je na nivou "visoke" politike izrečeno na jedan način, kroz pirotsku Megabudalaštinu izrečeno je suštinski još upečatljivije. I otuda nam ova nadrealna epizoda iz Čudesne Istorije Mozga savršeno portretira taj svet, ne ostavljajući nikakvog prostora za trule i štetne iluzije. A šta se iz tog portreta da videti? Kad dobro pogledaš, fakat je da ti ljudi uistinu još nisu ni primili hrišćanstvo. O prosvetiteljstvu je besmisleno nagvaždati: do toga će im trebati oko 1500 godina nakon hristijanizacije, i to samo ako budu pazili na časovima. Put do njihove depaganizacije i detribalizacije biće vrlo dug i posut trnjem; u poređenju s tim, taljiganje kroz Sićevačku klisuru izgleda lako kao šetnja po vlastitom balkonu.

Da ipak ne bismo završili u ovako turobnom tonu, teleportovaćemo se daleko na sever, čak u Čoku, da vidimo kako to zapravo izgleda Srbija iz radikalskih vizija, ona koja će odvažno i dosledno rakrstiti sa svim tim suvišnim artefaktima mrske zapadne civilizacije koje nam Imperijalisti ionako (pro)daju samo zato da nas omekšaju njenim lažnim i površnim udobnostima, ne bi li nas onda lakše porobili (kao što su Indijance uništili pomoću Vatrene Vode). U narečenom banatskom gradiću, naime, ne postoje lokalne novine, radio ili TV stanica. Jedino što postoji je nešto propalih firmi i gomila ljute srpske i mađarske sirotinje, koja se čerez svog socijalnog očaja teši domaćim vinom i lepo zaobljenim visuljcima šunke sa tavana (sve dok joj ne dojadi te se ne obesi međ' iste). Ipak, ovo ne znači da u Čoki nema Javnih Medija, taman posla: postoji dobošar. Štaviše, dvojica! Nemojte misliti da zbijam šale: dva nešto vremešnija veseljaka zaista rade na poslovima & radnim zadacima javnog službenika – dobošara: idu od šora do šora (ta-ta-ra-ta-ta-raam!) i obznanjuju lokalne i svetske vesti i druge neophodne informacije: daje se na znanje, daje se na znanje... I to je zapravo to, pravi zvuk i slika jedne izgubljenosti u kosmosu, bilo u Pirotu, Čoki, ili koekude po ovoj nesrećnoj zemlji: uska je, a golema i dugačka Klisurina kroz koju nam valja proći, sve sa ovim tipovima koji će sve vreme merkati najpogodnije mesto da nas pobacaju u kanjon.