Pozorište - dve bečke premijere:
Žudnja za spasiteljem

U dva aktuelna komada koji se igraju na sceni Akademskog pozorišta u Beču, Autobusu Lukasa Berfusa i Francobelovom Pošaljite po Mesiju, pokazuje se da je sve, pa čak i vera, postalo toliko veštačko i lažno, da je i potraga za smislom još samo kratka zaluđenost, koja završava otrežnjenjem, smrću ili farsom

Ako je suditi po novim komadima švajcarskog pisca Lukasa Berfusa i njegovog austrijskog kolege Francobela, koji se trenutno igraju u Akademskom pozorištu u Beču, ništa tako ne muči savremenog Zapadnjaka kao nemoć da u sopstvenom životu pronađe dublji smisao. Berfusova drama Autobus i Francobelova Pošaljite po Mesiju imaju isto tematsko polazište: susret čoveka koji se priklonio religiji sa bezbožnim predstavnicima potrošačkog društva. Ishodište oba komada je takođe zajedničko: susret provocira sukob, nakog koga nema prosvetljenih ili spasenih. I pored sličnosti, teško je zamisliti dva komada koja imaju tako različitu atmosferu i poetiku. Berfusov komad je mračna, preteća zagonetka; Francobelov groteskna, ekscentrična farsa. Ista težnja ka tematizovanju "teških etičkih pitanja", koja je sve jača u savremenoj dramatici na nemačkom jeziku, očigledno može voditi veoma različitom oblikovanju građe.

POTRAGA ZA STRAHOM: Berfusov Autobus ovenčan je prošle godine javnim priznanjima: pobedio je na Festivalu savremene drame u Milhajmu, a uticajni časopis "Teater hojte" izabrao je tridesetčetvorogodišnjeg Berfusa za autora godine. Autobus je parabola o ljudima bez osećanja i moralne snage, o spremnosti malog čoveka na zločin i njegovoj potajnoj nadi u spasenje. Zloslutno preteću atmosferu komada, koja podseća na Kafku i Edena fon Horvata, režiser Tomas Langhof podvukao je mračnom binom i svedenom scenom: nekoliko stabala, autobus, jedan reflektor. Osećanje klaustrofobije i bezizlazja sugerisano je već samim zbivanjem radnje noću, u planinama, daleko od bilo kakvog naselja. Radnja se razvija linearno, ali komad nema realističku motivaciju, već se stvarno i moguće prepliću, sugerišući da u noćnom svetu "autobusa" ne vladaju dnevna pravila ljudskog ponašanja i rasuđivanja.

Erika putuje na hodočašće u Poljsku da se pokloni Crnoj Madoni, jer joj je anđeo objavio da će se u protivnom desiti neka velika nesreća. Erika, koja narednog dana mora da stigne na mesto hodočašća, otkriva da sedi u pogrešnom autobusu. U njenu priču o zakazanom sastanku sa Bogom ne veruje niko od putnika, a ponajmanje šofer Herman, za koga je Erika lažljivica i bivša narkomanka. Kao gazda u svom autobusu, Herman uzima sebi za pravo da sa Erikom postupa kako mu se prohte: najpre joj obećava pomoć, da bi je u sledećem trenutku išamarao, a potom i polomio prst, i to u trenutku kada ona kleči i moli se sklopljenih ruku.

Ni ostali putnici se ne mogu pohvaliti humanošću. Jedna od žena se najpre zauzme za "nežnu hrišćanku" Eriku, ali kada vidi da od njene vere ne može imati neposredne koristi, ona je izvređa i odriče je se. Uskoro se pokazuje da pojava religiozne Erike izaziva isključivo negativne emocije: ona deluje kao agens koji kod putnika budi svest o zatvorenosti u sopstvenu ljušturu, o drugima koji su za to navodno krivi, i o strahu kao neželjenom životnom pratiocu. Putnik bolestan od jetre urliče, pa ipak radije podnosi bol nego "napade užasnog straha, od koga plače i grca kao malo dete". Susret sa Erikom koja se, po rečima jedne putnice, oslobodila straha, vodi sadističkoj potrebi putnika da u njoj ipak probude strah – tako što će je primorati da se suoči sa sopstvenom smrću.

Jedan od najjezivijih momenata drame je scena u kojoj Erika, vezana konopcem, sedi i gleda kako Herman polako kopa jamu u koju će ubaciti njen leš, dok ostali putnici, pošto su dali svoj pristanak na ubistvo, ravnodušno odlaze u autobus. Iako Herman rezonuje da nije problem ubiti ako čovek zna da neće biti kazne, on istovremeno kao da samo čeka nekakav znak da bi mogao da se preobrazi. Taj znak su Erikine reči "odveži me i spasen si", nakon kojih Herman umesto Erike "zakopava" svoju prošlost, da bi potom, sa novom misionarskom svešću, sleteo sa puta i ubio zle putnike.

Berfusov komad ima najmanje dve ironične poente. Iako Herman baš Erikinim posredovanjem doživljava religiozno preobraženje, ona gubi veru. Uprkos tome, a baš na Hermanovu molbu, ona ipak odlazi u Poljsku, gde sreće fanatične vernike i religiozni kič, čime se njeno otrežnjenje još jednom potvrđuje. Druga ironična poenta komada je da se u svetu u kome nema pravih vernika Bog ipak javlja: let autobusa u ambis je ona nesreća koju je najavio Erikin anđeo, a kojom se izvršava viša pravda kažnjavanja ubica.

KRV I KEČAP: Dok je svet u Berfusovom Autobusu nepopravljivo negativan po ljude, Francobelov je više odvratan nego strašan. (Francobel je predstavljen beogradskoj publici kao romansijer u okviru manifestacije Beč/Beograd u Galeriji kulturnog centra 2001) On parodira svetu porodicu kao gomilu promašenih egzistencija, čija su zadovoljstva isključivo gurmanske i seksualne provenijencije. Kada sin Isus doživi prosvetljenje i uobrazi da je Mesija, najpre mora da se suoči sa time da druge nije tako lako pridobiti za poruku ljubavi, naročito ako nije odmah u stanju da im prikaže čuda i ako im traktorom pregazi sva materijalna bogatstva. Čak je i Isusu potrebna božija pomoć, ali šta započeti sa 120.000 linkova koje je google izbacio na upit "Bože pomozi"? Francobelov šareni kaleidoskop obiluje ovakvim dosetkama, kao i persiflažama poznatih mesta iz Biblije.

Najzanimljiviji trenutak predstave je scena u kojoj bi Isus da povede gomilu svojom barkom, ali se gomila, razdražena jer je Isus još nije spasao, okreće protiv njega. Na scenu stupa muslimanka Raja, svojevrsni antiglasnik Pavlove poslanice, sa bombama oko pasa: "Kada bih znala sve tajne i sve znanje; kada bih čitala Žižeka, Bodrijara, Deridu, Fukoa i Deleza; kada bih imala puninu vere, tako da bih brda premeštala, a mržnje ne bih imala, bila bih ništa. "Gomila stavlja Raji koplje u ruke i huška je da ubije Isusa. Upravo oni koji su hteli da se priklone hrišćanskoj poruci ljubavi i budu spaseni, da ih neko promeni a da oni ne promene sebe, pristupiće i u pogledu ubistva komfornom rešenju – bolje da neko ubije za nas, tako u isti mah potvrđujemo pravilan izbor krivca.

U oba komada se pokazuje da je sve, pa čak i vera, postalo toliko veštačko i lažno, da je i potraga za smislom još samo kratka zaluđenost, koja završava otrežnjenjem, smrću ili farsom. Kao u Francobelovoj poslednjoj sceni: muka Isusovog razapinjanja sastoji se iz toga što Isus mora sve sam da obavi – od nameštanja na krst do zakucavanja obe ruke i prosipanja kečapa.

Katarina Rohringer Vešović