TV manijak:
Štiklom u sridu

Dva osnovna balkanska mita na kojima se zasniva dramaturgija ratova i medija jesu legende o srpskom junaštvu i hrvatskoj kulturi. Dramatični raspad Jugoslavije, obostrana medijska barijera i tranziciono pomirenje, sve su to pokušaji da se ove dve prepletene legende ispričaju novim generacijama Srba i Hrvata. Svi ostali narodi u ovoj tragikomediji shvaćeni su kao epizodne uloge ili kolateralna šteta. Već godinama virimo jedni drugima u dvorišta kroz rupe na tarabi, a u poslednje vreme kroz te rupe su nam provukli kablovsku televiziju. U Srbiji više ne možemo da dočekamo Beoviziju i nastup Grandovih zvezdica, jer je pitanje Evrosonga postalo suštinsko na Balkanu. Nije važno što vukovarski veteran iz čista mira počne da puca po pijaci u Pančevu, što sudija Vrhovnog suda odgovara zbog primanja mita, sin masakrira roditelje u Novom Sadu, vladika Pahomije biva oslobođen optužbi za seksualno zlostavljanje dečaka, u Hagu teče proces po tužbi BiH, sve je to mačiji kašalj ili ptičiji grip. U pitanju su proceduralne stvari. Da se ne lažemo, u Bosni je bilo i postrojbi Hrvatske vojske koja je uredno špartala Banjalukom u ratno vreme u punoj ratnoj opremi, da bi bolje zašla s leđa balijama, ali Hrvati su se izvukli. Kod nas je situacija komplikovanija, naročito nakon bombardovanja 1999, pa sad postoje i proceduralni problemi. Dosta je teško napraviti televiziju koja će delovati normalno u ovako nenormalnim okolnostima. Ako verujem direktoru RTS-a gospodinu Tijaniću da narod veruje RTS-u, našem tv-brendu, onda verujem da je najvažnija stvar na televiziji zabava.

Otud Beovizija postaje nasušna potreba, baš kao i Dora u Hrvatskoj. Tamo je na poslovično dosadnom takmičenju ršum napravila Severina pobedom i pesmom "Moja štikla". Muziku je napisao Đorđe Novković, aranžman uradio Goran Bregović, a tekst je sročila Seve lično. Ovaj lascivni linđo uz dinarsko orzenje (ili ojkanje) uz vrhunsku Grand produkciju razvalio je otužnu festivalsku konkurenciju – Massimo (duboko osjećajno) i lokalne legende Ulični svirači u tango aranžmanu. Hrvatska muzička javnost smatra da je Severinina pjesma "srbočetnički turbo-folk", "srbovanje" i "vrhunac sustavnog uništavanja hrvatske glazbe". U emisiji "Otvoreno" na HRT-u gledao sam žustru polemiku gde su učestvovali – autor (prevejani muzički lisac Novković), povređeni pjevač-patriota i potpisnik prosvjednog pisma (Matko Jelavić), etnomuzikolog – intelektualka koja se bavi samo hrvatskom muzičkom tradicijom i mrzi turbo-folk i Severinin pornić, muzički kritičar koji je očajan što nema više klasike na HRT-u i antropolog koji donekle kapira Severinin fazon. Danas sam poptuno svestan da je turbo-folk najbolji lakmus papir za balkanske demokratije. Hrvatima smeta srpski prizvuk, Srbima turski i sve tako do Irana, gde se zbog prodaje takvih diskova odsecaju ruke. Prema anketama, 60 odsto mladih Zagrepčana voli srbijanski turbo-folk, što je tamo velika bruka. Arije iz Gotovčeve opere Ero s onoga svijeta deca smatraju delom Marka Perkovića Tompsona, baš kao što srednjoškolka u Beogradu veruje da su se četnici i partizani hrabro borili protiv Turaka. U Hrvatskoj su na Dori prvi put pale maske i pobedila je muzika koju narod na ovim prostorima najviše voli uprkos činjenici da nije politički korektna. Zamislite, recimo, raspravu o nacionalnoj kulturi i identitetu ABBA ili Džonija Logana. Posle godina zloupotrebe, narodnjaci postaju kohezivni faktor na Balkanu, pa je pesma "Moja štikla" postala ključna numera i za Severinu i za Bregovića događaj po značaju ravan okupljanju Bijelog dugmeta. Neverovatno je što ekstremni kritičari (što je manir koji prati turbo-folk u Srbiji) počinju da traže čistotu etničkog porekla autora, utvrđujući da ni Severina ni Bregović ni Novković nisu etnički čisti Hrvati, već kojekakvi srpski polutani.

Gospodin Tijanić se u međuvremenu obratio gledaocima ubeđujući nas da će RTS imati u našem društvu ulogu koju BBC ima u britanskom. Evo, priznajem, plaćam pretplatu unapred, očekujem poboljšanja, neću da unapred budem zloban, iako me govorancija podsetila na Miloševića, ali poređenje RTS-a sa BBC-jem liči na zagonetku – više od autonomije, a manje od nezavisnosti. To je narodna zagonetka koju niko ne razume, dostojna Baš-Čelika, ali neko stalno smišlja nove. Nisu izbeglice nego privremeno raseljena lica, nije RTS nego nacionalna mreža evropske Srbije. I emisije tako menjaju ime kako se država smanjuje – od "Dozvolite da vam se obratimo" ostade samo "dozvolite...", kao da ih je neko ućutkao pre nego što su zaustili pitanje, a od "Nedeljom odmori!" postade "Žikina šarenica".

Ja sam samo želeo da čujem koliki je procenat naplate tv-pretplate, jer je to merljiv statistički podatak koji govori o stepenu poverenja. Dobar dan – naplatili smo 90 odsto uz račune, očigledno vam se program sviđa, 300 dinara nije neka kinta, verujete nam, do viđenja i laku noć.

Ovako su, da citiram Tijanića, razmere moje usamljenosti kao redovnog platiše tv-pretplate zaista kosmičkih razmera i epohalne. Ima li pretplatnikâ na drugim planetama?

Dragan Ilić