Grlo je počelo da me grebucka već posle prvih vesti o tome da je ptičji grip stigao u Srbiju. Mislila sam da nije ništa: urođena paranoja konačno je isplivala, posle više meseci potiskivanja. Ali, već sutradan, grebuckanje je prešlo u bol, nos mi je procurio, osećala sam se potpuno slomljeno. Prvo mi je prošlo kroz glavu kako ću slinava i zakrkljala među svet usred histerije koja će sada sigurno uslediti zbog ptičje pošasti. Mislim, od nacije koja se od pomračenja Sunca krila po podrumima i atomskim skloništima sasvim je opravdano očekivati da će slično reagovati na potencijalno smrtonosni virus. Onda sam se setila da sam prethodnog dana, kad su se javili prvi simptomi, došla u kontakt sa kokošjim jajima. OK, znam, virus umire na 70 stepeni, ali ja sam pipkala cela, sveža jaja. A ona, to zna svako dete, dolaze iz kokine guze koja je siguran izvor zaraze. Tek kada sam ukapirala da sam verovatno obolela od ptičjeg gripa, shvatila sam koliko sam o toj temi neinformisana. Nemam pojma da li se prenosi vazduhom, s čoveka na čoveka, ni kako se manifestuje. Pratila sam sve o tome otkako se virus pojavio u svetu, ali sam sve zaboravila. A i to što sam slušala bilo je nekako s pola uva, nisam dala da me uhvati panika. Uostalom, virusi brzo mutiraju. Znanje od juče mi ne bi koristilo danas.

Suočena sa skorim krajem popila sam dva vitamina C (za slučaj da me ipak dohvatio samo „obični" virus), skuvala čaj i okupila ukućane da im saopštim tužnu vest. Tata se nasmejao, baba ciknula: „Pomeri se s mesta!", a brat me nije ni pogledao. Smrtonosna bolest nije dovoljan razlog da on odvoji pogled od računara. Samo je majka pokušavala da me urazumi. I ona je u početku mislila da se šalim, ali brzo je shvatila da je vrag odneo šalu. Podsetila me je da sam do pre neki dan tvrdila da se zbog tog ptičjeg gripa diže prevelika frka, jer je u onolikoj Kini od milijardu i po ljudi umrlo osam, pa kako već mesec dana trubim o tome da je virus sigurno stigao u Srbiju samo vlasti neće da nam kažu, pa kako sam „genijalno" zaključila da je ona gužva oko navodnog hapšenja Ratka Mladića samo „opijum za narod", da nam skrenu pažnju sa boleštine koja uveliko hara zemljom… Eh, prošli su lepi dani blaženog neznanja. Tad je još postojala neka nada da možda grešim, a sad je sigurno: virus stig’o u Srbiju. Mamino ubeđivanje nije vredelo. Insistirala sam da odmah ujutru odemo kod lekara da dam krv, da budem načisto: umirem ili ne. Ali, kakav god bio ishod, moramo da kupimo maske, onaj skupi lek protiv gripa, alkohol za ruke i mrežice za prozore, zbog golubova. Pozvaćemo upravu za veterinu da nam daju one lavorčiće sa dezinfekcionim sredstvom što stoje ispred svakog dvorišta u Bačkom Monoštoru, da ih stavimo umesto otirača. Ako ovo preživim, dodala sam, više ni kinder-jaja neću jesti! Mama nije ništa rekla. Samo me pogledala kao, bože me oprosti, ludaka. Posle je pristala, ali samo na kupovinu maske, pa nek idem ulicom k’o bela nedelja.

Onda su na TV-u počele vesti. Umro još jedan labud. Otišla sam po toplomer. Potom je krenuo prilog o nekoj službi za prevenciju ptičjeg gripa. Mislila sam: sad će ovi da nam kažu šta da radimo, kako da sprečimo ili da lečimo, ili bar nešto. Ali ne, i novinar i njegova sagovornica sa SOS telefona za mrtve ptice su se baš lepo šalili. Sagovornica je ispričala i anegdotu: neka baba je zvala da pita da li će, ako umre od ptičjeg gripa, moći da bude sahranjena ili mora na kremiranje. Nisam se smejala, jer sam već bila umrla od smeha. Nije, bre, za zezanje, žena se pomirila s tim da će umreti, brine samo da li će je ispratiti kako želi. Posle su pustili pijačne prodavce koji ptičji grip leče belim lukom i rakijom. Ah, da, nisam imala temperaturu. Da muka bude veća, čitava priča o ptičjem gripu događa se u danima kad vlada obeležava dve godine rada. Sve novine i informativne emisije pune su analiza inflacije, da li je smanjena stopa nezaposlenosti, kakav nam je standard. Ne sećam se da me je ikada bilo manje briga za takve izveštaje. Boli me uvo kako ću da živim, samo da ostanem živa.

Kad je već tako, mislim kad sam već umiruća, red je da se preslišam koga sam sve mogla da zarazim, ako se virus prenosi vazduhom. Prvog dana bolesti otputovala sam iz Beograda, što je sreća u nesreći jer bolje je da umrem u rodnome gradu, u svojoj kući, nego da mi se posle duša nesmirena vija po prestonici. Dakle, u kontakt s mojim virusom došli su jedan taksista beogradski i jedan kragujevački, tridesetak putnika u autobusu (Nije mi žao ono dvoje što su sedeli ispred mene i nisu ućutali za sve vreme vožnje. Pokušavala sam da čitam.) Dalje, jedna kafana beogradska, puna sveta, i jedna kragujevačka, nešto manjeg kapaciteta i slabije posećenosti, četvoro mojih ukućana plus mačor, tetka i sestra od tetke, tri Cigančeta (dala sam im po neki dinar, valjda će mi oprostiti) i komšinica koja prodaje kozmetiku preko kataloga. Nadam se da je to sve, mada je i ovo preveliko breme za moju savest. Zamalo da zaboravim: i jedan narodni poslanik, ali iz opozicije. Ne pitajte gde sam njega našla.

Ako ovo ne ispadne ptičji grip, ja sam guska.

Jovana Gligorijević