VREME 794, 23. mart 2006. / POŠTA Srbi, Hag i pamćenje "Oproštajni udarac"; "Vreme" br. 793 Gotov je – bilo je prvo što sam pomislio kada sam čuo vest o njegovoj smrti i u prvom trenutku mi je bilo čak i žao. Ali, taj trenutak je potrajao vrlo kratko, samo sekundu ili dve. Odmah mi se u glavi zavrteo film sa svim onim što nam se dogodilo između 1990. i 2000. A da je Milošević toliko dugo vladao imamo da zahvalimo jednim delom liderima tadašnje opozicije koji nikako nisu mogli da se ujedine, ali i demokratskom Zapadu takođe. Jedini izbori koje je on stvarno dobio bili su prvi tzv. demokratski 1990. godine. Sve ostale, počev od onih 1992, sa Panićem kao protivkandidatom, pa do 2000, on je glatko gubio, ali je na vlasti ostajao raznim mahinacijama tipa – milionska podrška Albanaca ili Vranje i Leskovac daju više poslanika nego Kragujevac i Novi Sad. Sve to su na Zapadu dobro znali ali im nije uopšte smetalo. Pa za njih je on bio faktor mira i stabilnosti, setimo se samo dočeka u Dejtonu. Šta se posle desilo da on postane balkanski krvnik a Srbi loši momci i krivci za sve pokazaće vreme. Ovim sam hteo da napomenem da je zapad i pored dobre volje samo odmagao demokratskim snagama u Srbiji. I dan-danas, kad god se Karla del Ponte seti Mladića i Karadžića, popularnost Radikala skoči za dva-tri procenta. Da nisu onoliko pritiskali Đinđića, on bi danas bio živ ovako su nesvesno pomogli Legiji i kompaniji. Pristalica sam, naravno, saradnje sa Tribunalom mada ponekad shvatam i one koji u njega nemaju poverenja. I meni je muka da stalno nas optužuju za sve. Zar nisu prvo Đinđić a onda i Tadić prvi pružili ruku pomirenja i izvinili se svima okolo za sve zločine koje je neko počinio u naše ime. S druge strane su izostala izvinjenja. Umesto toga imamo nebuloznu tužbu BiH protiv Srbije, imamo to da povratnici u Hrvatsku uopšte nisu bezbedni a o Kosovu i da ne govorimo. Pa pogledajmo sud u Hagu. Imam utisak da UN tamo džabe ulaže velike pare. Suđenje Miloševiću je ušlo u petu godinu a da je ovako još malo potrajalo mogli su komotno da ga puste da ide kući jer mu ništa ozbiljno nisu ni našli – gomila svedoka od kojih neki nisu znali čak ni da lažu. Ili da vidimo Šešelja – optužen, dobrovoljno se predao, a za ove tri godine jedva da su ga i pitali da li se oseća krivim. Čuo sam, na primer, da ljudi ni krivi ni dužni robijaju godinama pa da se tek onda utvrdi njihova nevinost, a da neko čeka na suđenje tri godine to još nisam čuo. Na kraju još koja reč o Miloševiću, sigurno da će njega imati ko da pamti. Njega će pamtiti kriminalci i ratni profiteri. Svi oni iz njegovog bliskog okruženja koji su uspeli da se debelo obogate po principu – nekome je rat brat, svi koji su koristili članske karte SPS-a i JUL-a da dođu do raznih privilegija, kredita zaposlenja... Pamtićemo ga, ali po lošem, i mi, većina, koji smo morali da ratujemo u bespotrebnim ratovima, mi koji smo 1993. bili milijarderi, a za te milijarde nismo mogli ni hleb da kupimo; mi koji smo prijatelji i rođaci onih koji nikakve veze s Kninom i Kosovom nisu imali a sudbina im odredila da tamo ostave svoje mlade živote. Ako treba nešto da pamtimo u martu, onda je to ubistvo Zorana Đinđića i početak bezveznog bombardovanja Srbije, nikako njegovu smrt ma kakva ona bila. Dejan Gazdić, elektronskom poštom
|