"Čin"; "Vreme" br. 793

Ako želite da budete cinični u onoj meri u kojoj cinizam pripisujete nečem tako fatalnom i neodređenom kao što je sudbina, onda ćete reći da je politika i kada nema politike. Ali, to smo već videli kod Miloševića, tu vrstu oportunizma koji je služio za opštenarodnu pljačku. U tom smislu, delovanje Miloševića nije nikakva teza niti je Đinđićev kratki bljesak antiteza – stvari su ozbiljnije od ovako uprošćene Hegelove metodologije. Milošević je bio čovek bez politike i bio je sve što nije bila politika; Zoran Đinđić je upravo postavio temelje politike u Srbiji, njegov angažman je značio pokušaj uspostavljanja ideje budućnosti, ali ne ideje budućnosti kakvu nam, na primer, prosipa vladika Artemije kada kaže da će za 500 godina otići i ovi Turci pa će Kosovo biti naše, već ideju političke budućnosti Srbije kao primereno uređene male evropske države.

Današnja vlada, poput Miloševića, ne nudi i ne bavi se politikom. Ona politiku shvata na način na koji je to opisano u narodnim pripovetkama koje su govorile o Eri. Ero uvek "zajebe" Turčina, a da mu posle toga ostane glava na ramenu. To je simpatično stanovište i Koštunica ga je vešto pozajmio i usvojio kao kredo svog "delovanja", ali, znate i sami, to nema nikakve veze s politikom i nema nikakve veze s onim što je evropski politički kontekst. Mislim da je važno praviti tu vrstu distinkcije, ako smo "normalni", jer govoriti da je Milošević "imao politiku" ili da sadašnja administracija u Beogradu "ima politiku", netačno je informisanje javnosti.

Dragiša Cvetković, elektronskom poštom