Nuspojave Kodža golem eksponat Za sledeći Venecijanski bijenale trebalo bi prijaviti Srbiju kao performans u realnom prostoru i vremenu

piše: Teofil Pančić

Ovo što sa dirljivom upornošću očajnika nazivamo Republikom Srbijom vaistinu odavno nije država – jok vala, ovo je konceptualistički work-in-progress, stvaran na teškim psihoaktivnim supstancama. Da stvar bude još luđa, umetnička trupa koja stvara ovaj galimatijas čvrsto je rešena da vascelom svetu prikaže sve raskošne mogućnosti svoje razbokorene mašte. A ako za ‘lebac zarađuješ bivajući nekakvim hroničarom zbivanja i (para)fenomena u tom otkačenom Umetničkom Delu izloženom na otvorenom prostoru između Horgoša i Preševa – a koje bi zapravo trebalo izložiti na Venecijanskom bijenalu, ama je previše kabasto da stane tamo u prirodnim dimenzijama – onda ne smeš da se opustiš ni sekunde, pošto svakovrsni Agensi Ludila šljakaju kao blesavi dan i noć. Evo, u ponedeljak, tek što je otkucalo podne, zove me novinarka B92 "da prokomentarišem onaj cirkus u Skupštini". Kakav bre cirkus, seko, nemam pojma o čemu se radi, čitam neku knjigu i ne me zanima nikakva Skupština i ostali bakrači?! Koga je još uopšte briga za to? Docnije, međutim, ipak me stigne vest šta je sve tamo bilo: Ludi i Zbunjeni stupali u intimne odnose, u svim mogućim pozama, u direktnom prenosu. Pa dobro dokle, bre, više?! Ionako bi svako pominjanje te samodegradirane institucije trebalo kažnjavati kao namerno širenje neizlečive dosade među stanovništvom i sistematsko trovanje mladih generacija osećanjem životnog besmisla. Međutim, šipak: eto, ni ja ne mogu odoleti da se javno ne nadivim viđenom. Ako, pri tom, jošte i znamo da je formalni povod najnovije fertutme bio stanoviti Milošević Slobodan, onda cela stvar postaje već uporno nepodnošljiva: hoćemo li mi ikada dočekati dan koji nam neće započeti krucijalnim dilemama glede toga šta ima novo u njegovom životu ili u njegovoj smrti?!

Samo, kad malo bolje pogledaš, ne radi se ovde o mrtvom idolu "nadirućeg prostaka" (Mereškovski), nego o njegovim živahnim siročićima. Koji su, kao što znate, prvo jednom otćutali minut stojećki, u spomen na svog kolektivnog Oca, pa su na nevolju shvatili da Udovica Srbija to nije videla u direktnom prenosu, pa su onda tražili, i dobili, da se cela stvar ponovi, uz socijaliste i radikale u pijetetnom ustaničkom stavu, i koštuničare u pozi ležerne zavaljenosti u skamije. Dok su ostali poslanici demonstrativno zazjavali napolju, na puš-piš pauzi. I tako je SM, dakle, dobio dva minuta ćutanja o istom trošku: jedan za najuži krug političke porodice, a drugi za sve namernike i zainteresovane. E, ako mi neko dokaže da je bilo ko, bilo kada, bilo gde na Zemlji, u parlamentu ili van njega, u ovoj i drugim galaksijama, imao reprizu minuta ćutnje, vodim ga na ručak! I to ne u skupštinsku menzu.

Kažu da je ponovno izvođenje tišine (a možda je ono prvo bilo generalna proba?) oficijelno zatražio Ivica Dačić. Koji Ivica Dačić?! Jel to onaj đak-pešak što se onomad doklatio iz Žitorađe s koferom u ruci, pa mu se osladilo da se bavi koferima? E, baš taj. Pa dobro, šta taj još radi na slo... mislim, u Skupštini? Ne bih znao, ali ne vidim ni zašto bi pa jadni Ivica bio gori od drugih iz iste branše. Čoveku je naprosto dopalo da bude autor trenutno aktuelnog segmenta – vrhunskog, što jes’ jes’ – ovog Umetničkog Dela u čijem telu (kodža golem eksponat!) svi mi živimo, kao svojevrsni eksponati-paraziti. Ili kao oni notorni crvi u švajcarskom siru. I on, Dačić, radi taj svoj posao onako kako ume, u skladu sa svojim mentalno-kulturnim predispozicijama, koje svakako nisu nimalo slabije nego što je to uobičajeno među društvancetom koje je deceniju i po pretvaralo nekadašnju Državu u avangardni Artefakt, u predmet intenzivnog proučavanja i obožavanja najradikalnijih belosvetskih kunsthistoričara današnjice.

Vi možda mislite da se ja ovde sprdam, ali uveravam vas da duboko grešite. Evo, dakle, mog predloga: na sledeću Veneciju moramo da prijavimo ovaj performans u realnom prostoru i vremenu: ocvali diktator umire u izgnanstvu i zatočeništvu, ovde mu organizuju karmine, jedni performeri nariču i čupaju kose, drugi puštaju nekakve balone i emituju bezrazložno veselje, samodršca sahranjuju u mraku, i na kraju mu u lokalnoj Asambleji organizuju pomen u nastavcima! Pa ljudi, ako to ne bi pomračilo slavu svih belosvetskih foliranata od Endija Vorhola pa do Džefa Kunsa, Bojsa, Grojsa i kako-se-sve-ne-zovu, evo, slobodno me zovite Paja Patak! A može i Šilja.

Vreme je da se sa ovim devastiranim mestom konačno nešto učini. Ako smo već dokazano odustali od toga da ovde ponovo uspostavimo Državu i Društvo, da počnemo da živimo onako kako žive ljudi naše epohe na evropskom kontinentu, onda je vreme da se ovoj amorfnoj masi podari neki drugi značaj i smisao, da zadobije nekakav prepoznatjiv status i identitet, samim tim i neko svoje mesto u poretku stvari. Biti umetničko delo, uostalom, i nije tako loše. Naročito u današnjem permisivnom postmodernom društvu, čija je deviza anything goes – sve može, sve prolazi. A i Ivica D. bi tako konačno našao smisao svog života, obaška i međunarodnu reputaciju, pa bi od Venecije do Berlina, od Berlina do Njujorka, i dalje, i ukrug, išao sa koferom u ruci, sasvim legalno i legitimno, ne bojeći se da li ga neko snima. Pa snimaj, rođo, sve je to ionako samo naš novi projekat, direktan enter u istoriju umetnosti!