Javni servis:
Trka za Upravni odbor

Jedan od uslova za normalno funkcionisanje Radiodifuzne ustanove Srbije, odnosno onog čuvenog "javnog servisa", je i formiranje devetočlanog Upravnog odbora koji će rukovoditi tom institucijom. Uprkos brojnim sumnjama i najavama da niko stručan i pametan neće hteti ni da razmišlja o članstvu, na konkurs Republičke radiodifuzne agencije prijavilo se čak osam puta više kandidata od traženog broja. Kandidati su, naravno, uglavnom stručni i pametni

Svako ko je u četvrtak 23. marta 2006. pažljivo prelistao "Politiku" mogao je još jednom da se uveri kako, ma koliko to otrcano zvučalo, nada ipak umire poslednja. Naime, u tim dnevnim novinama, tog dana, objavljen je spisak kandidata za članove Upravnog odbora Radiodifuzne ustanove Srbije na kome se našlo 71 ime. Iako se na formiranje te famozne institucije čeka već godinama, iako je čitava stvar pošteno začinjena političkim i svakojakim drugim spletkama i komplikacijama, iako se činilo da je malo onih koji veruju da je s RTS-om moguće učiniti bilo šta, za devet mesta u Upravnom odboru konkurisalo je čak osam puta više kandidata nego što se traži – pretpostavka je da je reč o onima koji se, za razliku od "običnog sveta", nadaju da je od RTS-a moguće napraviti pristojan javni servis.

KANDIDATI RAZNI: Prema slovu zakona, spisak izabranih kandidata trebalo bi da bude objavljen samo dva dana pošto se na kioscima nađe ovaj broj "Vremena": član 121. Zakona o radio-difuziji kaže da Upravni odbor mora da se formira "najkasnije 30 dana pre početka rada Radidifuzne ustanove Srbije", odnosno najkasnije do 1. aprila 2006. (Radiodifuzna ustanova Srbije trebalo bi da počne s radom 30. aprila). Do tada, međutim, red je pozabaviti se spiskom kandidata. Jer, ima tu raznog sveta – baš kao što zakon kaže, uglavnom iz redova "novinara i afirmisanih stručnjaka za medije, menadžment, pravo i finansije, kao i drugih uglednih ličnosti". Iako bi se očekivalo da je na spisku najviše novinara, najbrojniji su ipak univerzitetski profesori i predavači kojih ima čak 18. Pored Snježane Milivojević, profesorke FPN-a koja se već godinama vrlo stručno bavi ovdašnjim medijima, tu su i Dragan Simeunović (FPN), Milan Podunavac (dekan FPN-a), Jovan Mirić (Filozofski fakultet u Beogradu), Vidojko Jović (Rudarsko-geološki fakultet), Mirjana Vasović (FPN), profesor rimskog prava Žika Bujuklić, Vesna Rakić-Vodinelić (Pravni fakultet, Beograd), Jovan Babić (profesor etike na Filozofskom fakultetu), Rade Veljanovski (FPN), dosadašnji predsednik UO RTS-a Nikša Stipčević... Na spisku kandidata s Univerziteta nalazi se i Milan Božić, mnogo poznatiji kao jedan od nekadašnjih čelnika SPO-a nego kao matematičar.

Posle univerzitetskih profesora i predavača slede novinari – njih ukupno 15, pristiglih iz svih esnafskih slojeva i usmerenja. Tu su, recimo, Aleksandar Avramović, iz rukovodstva RTS-a (u postpetooktobarsko, ali i slavno doba "TV Bastilje"), Dušan Zupan, novinar – veteran, ali i urednik Tanjuga iz najcrnjih vremena ove kuće, Nino Brajović iz Udruženja novinara Srbije, kao i Nena Kunijević (dugogodišnja i veoma cenjena novinarka kulturno-zabavne redakcije RTS-a), Petar Lazić (najpoznatiji kao urednik magazina "Bre" i "Naša krmača"), Slavoljub Đukić, Radoman Kanjevac, za aktivizam uvek spremni Filip Mladenović... Pored aktivnih ili penzionisanih, na spisku se nalaze i novinari koji su, što je dugogodišnji trend, pobegli u znatno isplativiji PR sektor: nekadašnja zvezda B92, a sada konsultant u agenciji Olaf & Mekatir Milica Kuburović i nekadašnja zvezda BK TV-a Borislav Miljanović, sada angažovan u agenciji Meken-Erikson.

Iako se na spisku kandidata nalazi devet menadžera, najzanimljivija je svakako kandidatura Igora Avžnera, direktora agencije Fokus Komunikejšns i, kako mediji navode, "dugogodišnjeg prijatelja Mlađana Dinkića": poznat kao solo gitara famoznog Dinkićevog benda Monetarni udar, Avžner se takođe bavio kampanjom Narodne banke Jugoslavije o vraćanju poverenja u dinar i bio angažovan u G17 plus (na optužbe da je posao s NBJ-om dobio kao član stranke, Dinkić je odgovarao da to nije bilo moguće jer "u vreme kada je radio kampanju... stranka nije ni postojala").

Naravno, spisak kandidata ne oskudeva ni u slavnim imenima. Za članove Upravnog odbora Radiodifuzne ustanove Srbije kandidovani su: karikaturista Predrag Koraksić Koraks, glumac Dragan Bjelogrlić, bivši fudbaler Dušan Savić, istoričar Predrag Marković, violinista Jovan Kolundžija, glumac Čedomir Petrović, književnici Mihajlo Pantić i Miro Vuksanović. Pored svih navedenih "kategorija", na spisku kandidata ima i lekara (neurohirurg Vasa Antunović, hirurg i bivši potpredsednik SPO-a Radmilo Rončević), stručnjaka za medije i za istoriju RTS-a (Aleksandar Todorović Luj, Nenad Nikolić, Borivoje Urošević...), advokata, ekonomista, etnologa, psihologa, penzionera... Ukratko, od svega pomalo.

Kandidate su, inače, predlagala esnafska udruženja, nevladine organizacije, naučne i druge institucije, uz nekoliko osnovnih pravila: da ne mogu biti savezni poslanici, poslanici u Skupštini Vojvodine, članovi Saveta Republičke radiodifuzne agencije, članovi Vlade, predstavnici izvršne vlasti ili funkcioneri političkih stranaka. Sa ovog spiska kandidata devet članova budućeg Upravnog odbora izabraće članovi Radiodifuzne agencije, što je jedan od važnih segmenata institucije javnog servisa, odnosno njegove nezavisnosti. Naime, za razliku od UO-a Radiodifuzne ustanove Srbije, članove upravnih odbora javnih preduzeća imenuju Vlada, Skupština ili organi lokalne uprave, pa njihov sastav zavisi od trenutne političke premoći ove ili one partije, dok to u slučaju javnog servisa ne bi smelo da se desi.

Oni kritičniji mogli bi reći da je situacija zapravo ista kao i u drugim javnim preduzećima (pošto sastav Agencije, kao tela koje bira članove UO-a, i te kako zavisi od političke scene), ali to ovaj put nije tema. O sastavu Agencije i načinu njenog formiranja izgovoreno je suviše reči. S druge strane, činjenica je da se, posle višegodišnjeg zastoja, konačno primećuje da ta institucija postoji – na pragu smo dodele frekvencija, na pragu formiranja javnog servisa. Takvoj kakva je, Agenciji bi zbog toga ipak trebalo pružiti nekakvu šansu.

POSLOVI BROJNI: Tokom pet godina svog mandata, izabrani članovi UO-a Radiodifuzne ustanove Srbije imaće zaista pune ruke posla. Njihove zakonske obaveze između ostalog podrazumevaju da donose statut Radiodifuzne ustanove, usvajaju planove rada, izveštaje o radu i poslovanju, kao i periodične i godišnje obračune (o čemu moraju da obaveste javnost, Agenciju i Skupštinu). Takođe, što je možda i zadatak koji će privući najviše pažnje javnosti, članovi Upravnog odbora imenuju i razrešavaju generalnog direktora (dvotrećinskom većinom ukupnog broja članova UO-a) Radiodifuzne ustanove i imenuju i razrešavaju direktore radija i televizije i glavne i odgovorne urednike programa. Devet članova UO-a pored toga daju saglasnost na opšti akt generalnog direktora o sistematizaciji poslova i zadataka u Radiodifuznoj ustanovi, donose investicione planove, razmatraju preporuke Programskog odbora, uređuju način prijavljivanja i odjavljivanja prijemnika... Ukratko, spisak aktivnosti koje moraju da obave zapravo znači da je pred njima "veliko spremanje" RTS-a, kuće u kojoj ništa nije na svom mestu i u kojoj je problematičan praktično svaki segment.

Pored brojnih poslova, članovi budućeg UO-a moraće verovatno da se suoče i sa onim što bi se poetski moglo nazvati "bremenom prošlosti": muke njihovih prethodnika, ostavke, problemi s Vladom, odluke koje su donete bez saglasnosti Upravnog odbora, svakako su primeri koji će ih bar na početku mandata donekle opterećivati i koji bi mogli da im posluže kao nauk. U tom smislu, jedan od najpoznatijih skandala bila je odluka UO-a formiranog krajem 2000. da ne izabere nijednog od četiri tada predložena kandidata za glavnog i odgovornog urednika RTS-a i da raspiše novi konkurs. Najviđenija kandidatkinja u tom trenutku, Gordana Suša, sudski je zatražila poništenje takve odluke, a posle dve godine zahtev je rešen u njenu korist. U međuvremenu, naveliko se govorilo o političkim razlozima za odbijanje Suše (kako se tvrdilo, ona nije odgovarala DSS-u i DS-u), članica UO-a Branka Prpa podnela je ostavku, a na ponovljenom konkursu za urednika izabrana je Bojana Lekić.

Pravi raspad sistema nastao je, međutim, 18. marta 2004. kada je na mesto direktora RTS-a imenovan Aleksandar Tijanić. Pozivajući se na stari Zakon o javnim preduzećima umesto na važeći Zakon o radio-difuziji, ne poštujući odredbe Statuta RTS-a i, konačno, zaobilazeći obavezu da se najpre izaberu Savet Republičke radiodifuzne agencije i novi Upravni odbor (po Zakonu o radio-difuziji), pa tek potom direktor, Vlada je donela svoju odluku o direktoru i ne pitajući članove UO-a. Na uporne proteste svih profesionalnih udruženja, nevladinih organizacija i pojedinih političkih partija, odgovaralo se tezom o tome da Zakon o radio-difuziji još nije "doživeo primenu".

Zahvaljujući tome, ostavku je dao skoro čitav tadašnji Upravni odbor (ostao je samo jedan član), a umesto neke smislenije akcije kojom bi se donekle smirile strasti, Vlada je potom imenovala novi UO čiji mandat još uvek traje.

Manje poznate epizode rada nekadašnjeg UO-a kasnije je opisao predsednik tog tela Dejan Mijač: prema njegovim rečima, dopisi Upravnog odbora Skupštini obično su ostajali bez odgovora, tadašnji predsednik parlamenta Dragan Maršićanin ponekad je spuštao slušalicu na Mijačev poziv, a UO je sve vreme faktički radio u ostavci. S druge strane, predstavnici sindikata Nezavisnost tada su ukazivali da su članovi UO-a iz 2000. često bili "žrtve površnih argumenata" koje su im prezentovali tadašnji čelnici RTS-a, da su svoju ulogu podređivali Vladi i da su im neki predstavnici UO-a objašnjavali da "ko daje pare, njegova je i televizija".

Kako bilo, nekoliko dana pre izbora članova novog UO-a, prvi put na osnovu Zakona o radio-difuziji, prerano je govoriti o tome s kakvim će se sve problemima oni suočiti. To, ipak, ne znači da već 1. aprila 2006. ne bi trebalo detaljno pregledati spisak i biografije onih koji su izabrani. Konačno, od njihove stručnosti i poštenja zavisi da li ćemo ubuduće imati sve ono na šta se misli kada se kaže "javni servis" ili će i sledeća decenija proći u raspravama o tome šta bi taj javni servis zapravo trebalo da bude.

Tamara Skrozza