Globalizacija na delu:
Nadničarska internacionala

Kada je nezaposlenost velika, nož i pogača su kod podugovarača, dok radnik/ca samo može da bira da li će posao da prihvati i "odradi" za "daj šta daš" da bi i sutra posla bilo i kakve-takve zarade, ili da ga zbog niske cene odbije i rizikuje da mu više nikada ne bude ponuđen

Nirmala Marandi i Elsi Rani, Sanu Tepa, Marija Fernandes, Leonora Patino, Marija Mendosa Silvestre, Julijana Perčeva, Pervin Oku, Lilijana Nedelkovska, Slavica Orelj i još pedesetak predstavnica udruženja radnica u kući, srele su se poslednje nedelje marta na Ohridu, na Međunarodnoj konferenciji posvećenoj kućnom radu. U direktnom kontaktu saznale su da ih tište isti problemi, iako žive u različitim državama u regionima međusobno udaljenim više hiljada kilometara – Indijsko-pakistanskom potkontinentu, Latinskoj Americi i Jugoistočnoj Evropi: kao iznajmljena radna snaga, u svojim kućama ili neuslovnim radionicama, za bednu nadnicu svakog dana rade od jutra do sutra, šiju obuću, odeću, nižu perle, pletu korpe i prostirke, tkaju, vezu...

Poslednjeg dana konferencije, posle pet dana razmene iskustava i većanja "šta im je činiti, delegatkinje su zaključile da je krajnje vreme da se povežu na globalnom nivou i tako odupru eksploataciji: u ime svojih matičnih organizacija potpisale su pristupnice Federaciji radnica u kući širom sveta (Federation of Homeworkers World Wide), koja je registrovana u Melburnu, Australija, sa sedištem u Lidsu, Velika Britanija. Dogovorena je i prva aktivnost Federacije: sinhrona međunarodna kampanja kojom bi se vlade motivisale/prinudile da sistemski reše problem socijalnog, zdravstvenog i penzionog osiguranja neformalnih radnika. Za početak.

KAO HEROIN: Pored niske cene rada, kad se već na crno proizvodi, naruku naručiocima posla "ide" i "zaobilaženje" poreza. To funkcioniše jednostavno, isto kao distribucija heroina: firma koja "drži do sebe" u svakom regionu ima nekoliko podugovarača od kojih naručuje "toliko i toliko" komada već nečega što je u malim radionicama moguće proizvesti, "tog i tog" kvaliteta i u "tom i tom" roku. Klasičan "lon" posao, dakle. Podugovarač "na papire" uvozi repromaterijal, naravno preko "fantom firme", plaća pri uvozu porez na dodatu vrednost, posao "drobi" na manje celine i delegira ih svojim podugovaračima sa istim zahtevima što se kvaliteta, količine i rokova tiče, ali po nižoj ceni, jer i on "nešto mora da zaradi". Kako se narudžba prevrće "iz ruke u ruku" podugovarača, secka se na sve sitnije komade i svi oni se "ugrađuju" u cenu. Tako sve dok ne stigne do Marije Fernandes, Julujane Porčeve, Nirmale Marandi ili Slavice Orelj, svejedno je – koje će par cipela, recimo, ručno šiti za pola evra, a koje će se – kada prevale isti put ali u suprotnom smeru prodavati u, recimo, Londonu za nekoliko stotina funti.

Kada urade šta je od njih traženo, onaj koji im je posao "doneo" isplaćuje ih "u kešu", robu isporučuje sledećem po vertikali, sve do glavnog naručioca... Dokle god su podugovarači u granicama jedne države, u opticaju je samo keš. Kad gotov proizvod stigne do onog koji je repromaterijal uvezao, robu legalno izvozi i zahteva povraćaj uplaćenog PDV-a. U tom lancu svi su srećni: naručilac jer je dobio robu koju će prodati po višestruko višoj ceni, podugovarači jer su se "ugradili" u cenu izrade i dodatno profitirali prodajom robe na lokalnom tržištu od butika do buvljaka, uz obavezno "eskiviranje" poreza, što i nije neka "nauka", naročito u zemljama poput naše, odnosno poput Gvatemale, Nepala, Bugarske...

Kada se narudžba do kraja usitni, cena se razlikuje i od toga da li se radionica nalazi u selu ili gradu. Ako je za utehu, cene rada u kući su (za sada) u Srbiji više nego u zemljama u okruženju, čak i od cena u pojedinim zemljama koje su članice Evropske unije. Za šivenje cipela u Beogradu u proseku se plaća 0,72 evra, za isti model u Petriču u Bugarskoj podugovarač plaća 0,60 a u okolnim selima i koji cent manje, dok u gradiću Petrošani u Rumuniji 0,47 evra.

PODRUMSKA RADIONICA: Beograd, Slavujev potok

NAD POPOM POP: Generalno gledano, cene ovakvog rada su u stalnom padu. O tome govori sledeći primer: sredinom 2002. godine cena uslužnog šivenja letnje majice u maloj radionici u Beogradu iznosila je 12 do 36 dinara, odnosno od 0,20 do 0,60 evra po komadu, a njena krajnja cena je iznosila od 180 do 600 dinara, ili dva do deset evra, u zavisnosti od traženog kvaliteta, veličine narudžbe i trajnosti posla. Danas se za isti proizvod nudi između 12 i 20 dinara, odnosno približno od 0,14 do 0,25 evra, pa ko voli nek izvoli. Ko neće, ne mora: uvek će se naći neko kome je i to bolje nego ništa, ako ne ovde onda negde drugde jer, u skladu sa globalizacijom i liberalizacijom tržišta, kapital i roba ne poznaju granice. Tako su, za potrebe izborne kampanje, majice sa likom kandidata za predsednika Srbije Bogoljuba Karića izrađene u Čileu, a ne u Srbiji, sve zbog niže cene, iako su mu usta bila puna radnika, seljaka i salate. Ljubav za ljubav, sirenje za pare.

Koliko će se ko "ugraditi", odnosno koliko će jeftino oni koji su na kraju lanca svoj rad prodati, zavisi od trenutnog stanja na (crnom) tržištu rada, ali i od veličine narudžbe i roka isporuke. Istraživanje koje je sprovela britanska nevladina organizacija Homeworkers World Wide, u saradnji sa sličnim nevladinim organizacijama širom sveta, pokazalo je da nije problem u glavnom naručiocu, odnosno da se za cenu koju nude može reći da je "fer". Najveći problem je sa podugovaračima, koji svaku priliku koriste da "okrajcuju" onoga ispod njih. Tako, cene za izradu istog proizvoda razlikuju se od države do države, od grada do grada.

Kada je nezaposlenost velika, nož i pogača su kod podugovarača, dok radnik/ca samo može da bira da li će posao da prihvati i "odradi" za "daj šta daš" da bi i sutra posla bilo i kakve-takve zarade, ili ga zbog niske cene odbije i rizikuje da mu posao više nikada ne bude ponuđen. Međutim, i nad podugovaračem ima neko koga ne zanima kako će posao biti obavljen, već ga zanima samo poštovanje dogovorenog, nad njim takođe onaj koji njemu daje posao i ako kojim slučajem ne odgovori zahtevima, rizikuje i on da izgubi to što ima.

NESVRSTANI: Indijka u Delhiju i...

PIŠE I NA TARABI, PA...: U Srbiji je rad u kući regulisan Zakonom o radu: za "obavljanje poslova van prostorija poslodavca", kako je ovaj specifičan način angažovanja radnika definisan pravnim rečnikom, poslodavac i radnik zaključuju ugovor u kome se pored opštih uslova precizira vrsta poslova koje će radnik obavljati, način organizovanja rada, mere zaštite na radu, visina zarade, korišćenje i upotrebu sredstava za rad i nadoknada za njihovu upotreba, kao i trajanje radnog vremena koje po ovom zakonu ne može biti duže od 40 sati nedeljno... Da bi bio punovažan, ugovor se mora registrovati kod nadležnog organa lokalne samouprave.

...i Beograđanka na Andrićevom vencu

Radnik koji tako stiče dohodak, piše u Zakonu, ima sva prava i beneficije koji sleduju iz redovnog radnog odnosa: pravo na zdravstveno, socijalno i penzijsko osiguranje, pravo na nedeljni i godišnji odmor, plaćeno bolovanje... Na papiru. U praksi je, naravno, drugačije: radi se dok se "na nos ne padne", radni uslovi su kako se ko snađe, o plaćenom bolovanju ni govora nema: odmarati se može ko koliko hoće ali o svom trošku, naročito kad nema posla. Bez ikakve zarade, dakako.

S druge strane, sklapanjem ugovora za "obavljanje poslova van prostorija poslodavca", posloprimac gotovo po pravilu (čast izuzecima) postaje poslodavac-podugovarač koji prema "svojim" radnicima nema nikakvih obaveza, a da time odredbe Zakona (gotovo) i ne krši. U rad "van prostorija poslodavca" osim potpisnika ugovora mogu biti uključeni i članovi njegove uže porodice: bračni drug, deca, roditelji, braća i sestre. Ovom spisku angažovanih kao pomoć potpisniku ugovora lako se može dodati i "kumčeta pašenog", "zaovina jetrva", "deverov kum", komšija, prijatelj, slučajni prolaznik koji je svratio na kafu "pa se ponudio da pomogne, koliko da ne sedi zaludan", kao kakvo-takvo opravdanje pred inspekcijom rada koja bi mogla da "bane u kontrolu" i da na licu mesta utvrdi "ko to tamo radi" – što se još dogodilo nije. Time je u Srbiji rad na crno (ne)formalno legalizovan.

Zoran Majdin